Broj 48
Početna > Prica > POROĐAJ JE KAO MARATON

POROĐAJ JE KAO MARATON

Bavljenje sportom omogućilo joj je da upozna Japan, koji je postao bitan deo njenog života, između ostalog jer se venčala u budističkom hramu. Obe trudnoće su je iznenadile, ali to nije uticalo na njenu karijeru, što dokazuju i brojne medalje koje je osvojila posle porođaja. Devetogodišnja Tara i četvorogodišnji Matej su živahni i puni energije, baš kao i njihova mama.

Venčali ste se na malo neobičnom mestu, u jednom japanskom budističkom hramu. Kako ste došli na tu ideju?
Moj muž i ja smo želeli da izbegnemo ono ljubljenje i prašinu koja se diže zbog venčanja. Dogovorili smo se da odemo u Japan, za koji smo se oboje vezali, i da napravimo simbolično venčanje u hramu. Dvadesetak dana pre dolaska javili smo da nam nađu hram. Japanci su bili u šoku. Kod njih se sve, a pogotovo tako nešto planira dosta unapred. Vodi se računa da to bude u godini koja je povoljna, svi poslovi se započinju u saglasnosti sa zvezdama... Ništa se ne radi neplanski. Venčali smo se u porodičnom budističkom manastiru familije Mijura. Nas dvoje smo bili jedini nejapanski par koji se tamo venčao, ni pre ni posle tako nešto se nije dogodilo. Samo moje pripreme za svečani čin su trajale nekoliko sati, na 40 stepeni u prostorijama manastira. Samo šminkanje je trajalo više od dva sata, a na sebi sam imala tradicionalnu japansku nošnju koja se sastoji od sedam kimona.

Kako ste saznali da ste u drugom stanju?
Planirala sam da ostanem u drugom stanju i napravim jednu dobru pauzu. Međutim, kada nešto planiraš to se nikada ne desi. Kako nisam ostajala u drugom stanju, gubila sam vreme, pa sam rešila da se pripremam za predstojeće Evropsko prvenstvo, koje se prvi put održavalo kod nas, 1998. godine. Želela sam da se na domaćem terenu oprostim od karatea. U septembru sam počela sa pripremama, usput sam otvorila i karate klub, a u oktobru sam zatrudnela. Bila sam u petom mesecu trudnoće kada se održavalo prvenstvo. Slično je bilo i sa drugom trudnoćom, imala sam odličan ugovor sa iranskom reprezentacijom, da treniram žene u Iranu. Tri dana pre odlazak otišla sam na pregled, a doktor Nebojša Radunović, koji me je i prvi put porodio, rekao mi je da sam u trećem mesecu trudnoće.

Da li ste usporili tempo ili ste i u trudnoći bili aktivni?

U prva dva meseca trudnoće sa ćerkom normalno sam trenirala, a onda sam izbacila skokove i trčanje. U petom mesecu sam vozila rolere, a od samog početka trudnoće sam plivala. To mi je veoma prijalo. Dan pre porođaja kupala sam se u Dunavu. Kada se Tara rodila, u izveštaju sa porođaja je pisalo da ima muskulaturu kao dečak. Deo toga mogao bi da se pripiše genetici, ali ja mislim da su na Taru, još u mom stomaku, puno uticali moji redovni treninzi i plivanje. Sa sinom nije bilo tako. Pošto sam nisko nosila, poslednja dva i po meseca morala sam da ležim u bolnici.

Koji porođaj ste lakše podneli?
Taru sam rodila tako što sam sa pijace svratila do doktora Radunovića, koji mi je rekao da je dežuran tu noć i da ostanem da me porodi. Bila sam u četrdesetoj nedelji, iako je bilo vreme, meni se nije ni porađalo. Ostala sam u bolnici, poslala sam muža kući po stvari i sećam se da sam mu rekla da sve može da zaboravi, ali da mi ne dolazi bez knjige Moja trudnoća, moja beba. Tu knjigu preporučujem svim trudnicama. Sela sam kao na ispitu, čitala i upijala. Baš u toj knjizi sam pročitala da je porođaj kao maraton na 10 kilometara, a ja sam pomislila: Super, trčala sam ga nekoliko puta... Pošto su mi obe trudnoće izazivali, ne znam kako bih prošla da sam se normalno porađala. U drugoj trudnoći sam znala šta me čeka. Pred kraj porođaja primetila sam da se nešto dešava i da se doktori pripremaju za drugu fazu. Rekla sam: „Samo vi mene pustite, evo sad ću ja da se porodim". I tako je i bilo, u dva napona sam ga izgurala. Bio je problem to što mu je pupčana vrpca bila kratka, pa se vraćao. Bilo je bolno oba puta, ali, verujte, kada vidite svoju bebu, zaboravite sve bolove.

Koliko vam je bilo teško da se posle porođaja vratite u formu?

Nimalo. Dvadeset dana posle oba porođaja bila sam u sali. Posle šest meseci bila sam potpuno u formi, a po rođenju prvog deteta, postala sam svetski prvak. Tara mi je na neki način bila asistent u vežbanju, bila je teška taman toliko da mi drži noge. Sa 18 meseci je sa mnom prošla pola Amerike i Kanade, jer sam imala takmičenja i seminare. Ona me je motivisala.

Ko je birao imena za decu?
Tara je dobila ime po planini, gde smo se moj muž i ja upoznali, kasnije je ona izabrala ime bratu. Prvo je želela da se zove Matija, a onda je dan pred prijavu promenila u Matej.

Koliko vas je majčinstvo promenilo?

Mnogo! Biti odgovoran za još nečiji život 24 sata dnevno celog života, činjenica je na koju ne možete da budete imuni. Svaki dan sa decom je poklon i svaki dan je drugačiji. Kada gledate kako spavaju, kako liče jedan na drugog, kako se svakoga dana menjaju, ti momenti su neprocenjivi.


Da li ste stroga mama?

Umem ponekad da budem stroga. Mora da postoji menadžment u vaspitanju. Ne može sve da bude dozvoljeno, ali ni zabranjeno. Ne dozvoljavam da moja deca nemaju nikakve ideje, da im je život bezličan. Život mora da bude aktivan. Što više obaveza imaju, deca su sposobnija i bolje se snalaze. Moraju da budu osposobljeni za život, koji je jedna velika džungla, lepa, ali ume da bude i opasna.


I Tara i Matej treniraju karate. Da li je to bila njihova želja ili ste ih vi usmerili na taj sport?

Tara je prvo trenirala ritmičku gimnastiku, pa rukomet, a čak sa nama „Lavicama" igra fudbal. Tara je zavolela karate, prvak je države, treća u Japanu, radila je i borbe, ali to je za nju normalan život. Pre dve godine mi je rekla: „ Mama, ako promenim sport, ja ću uvek voleti i vežbati karate." Ona voli karate jer je to način njenog dokazivanja, ona je u tome najbolja, voli pokret, uživa u tome, ima plavi pojas, i nema osećaj straha. Sa njom bih mogla u rat da idem, eto koliko imam poverenja u nju. Za Mateja nisam sigurna da li će biti u karateu. Njega da pitate šta trenira, ne bi imao pojma da vam kaže.

Sa aspekta vrhunskog sportiste, koliko je bavljenje sportom važno za decu?

U ovim uslovima, to je najbitnije. Kada ne bih imala materijalnih sredstava i kada bih morala da se odlučim za samo jednu stvar na koju ću upisati dete, to bi obavezno bio sport. To je jedina zdrava sredina koja je ostala i veoma je važno da se deca bave sportom, pre svega što ima sve više fizičkih deformiteta, ravna stopala, kriva kičma, psihička tromost... Sport je ogromno oružje u rukama svakog roditelja kojim može da odbrani dete od raznih loših stvari.