Broj 48
Početna > Intervju > I POZNATI PLAČU

I POZNATI PLAČU

Bane je u osmoj godini počeo da glumi, a do sada je ostvario zavidne uloge u pozorištu i na filmskom platnu. Od glumaca voli Gerija Oldmena, od pisaca Čehova i Šekspira, a koliko je samokritičan dovoljno govori to da nijednom ulogom do sada nije bio potpuno zadovoljan. O glumi, starijem bratu Sergeju, uzorima, holivudskoj karijeri, Bane kaže:

Koliko je na tvoju odluku da se baviš glumom uticao tvoj otac Toma, koji je takođe glumac?
U osmoj godini počeo sam da glumim iako tada nisam znao šta to znači. Sigurno je na mene uticalo i to što se moj otac bavio glumom, a ja često u šali kažem da roditelji nisu imali gde da nas čuvaju pa su nas dovodili u pozorište i zato je bilo najlogičnije da i Sergej i ja počnemo da se bavimo tim poslom.

Čini mi se da si na početku imao težak zadatak - da pokažeš svoj dar, ali i individualnost, pošto su te mediji stalno poredili sa bratom. Koliko ti je to smetalo?
Od početka sam pričao da mi ne smeta poređenje sa Sergejem, mi smo dva različita tipa glumca i dva različita čoveka. Znao sam šta mogu da pokažem, kao i šta on može da pokaže i da se nas dvojica ne kosimo u poslu niti smo jedan drugom na putu.

Koliko ste vas dvojica slični, a koliko se razlikujete?
Razlikujemo se po mnogo čemu, samim tim što je on šest godina stariji i prolazio je brže kroz neke stvari, a ja sam morao da učim na greškama koje je Sergej pravio dok je sazrevao. Na neki način sam iskoristio tu njegovu „starost". Nas dvojica se ne savetujemo kada je o poslu reč, pričamo o normalnim stvarima, ali delimo jedan drugom savete kada je reč o životu.

Imaš li omiljenu ulogu?
Kažu da će glumac posle 30 godina rada pamtiti samo pet svojih uloga tako da nije još stiglo to vreme da sve sumiram. Volim da igram predstavu „Disko svinje" kao i „Klausa i Eriku". Za sada ne postoji ništa što moram da igram po svaku cenu. Mislim da sve uloge dođu po zasluzi, kad-tad. Volim Čehova i Šekspira, kao i sve što su pisali veliki majstori, jer čim imaš dobrog pisca, onda je sve mnogo lakše.

Većina glumaca je izuzetno samokritična, da li je to slučaj i sa tobom?

Veoma sam samokritičan, a što se kritika tiče sve zavisi od koga i na koji način one dolaze. Mislim da sam sam sebi najveći kritičar. Nijednom svojom ulogom nisam bio sto posto zadovoljan. Retke su kolege koje mogu da te usmere, kao i do kojih je meni stalo. Jedan od njih je Bogdan Diklić, veliki glumac koji sa malo reči kaže pravu stvar.

Družiš li se privatno sa kolegama?
Čudan je ovo posao, osuđeni smo da non-stop budemo zajedno, po ceo dan smo na probama, uveče na predstavi i ne možemo da pobegnemo jedni od drugih. Privatno se ne družim mnogo sa glumcima, moji pravi prijatelji i najveći drugari nisu iz tog sveta.

Imaš li uzore?
Nemam uzore, ali od glumaca volim Gerija Oldmena, Šona Pena, Edvarda Nortona. To su glumci koji su veoma dobri i vrlo retki talenti. Od filmova volim „Pravu romansu", Kventina Tarantina.
Svi su očekivali da se pojaviš u nastavku filma „Jesen stiže, dunjo moja". Šta se zapravo desilo?
Mislio sam da nema potrebe da se snima drugi deo, što se i ispostavilo kao tačno, a neko drugi tako nije mislio i to je bio jedini razlog.

Nedavno je počelo snimanje filma „Ovde i tamo" u Njujorku.
Imao sam tu sreću da budem na pravom mestu u pravo vreme. Zvao me je Darko Lungulov i ponudio mi je scenario. Prvi deo već je snimljen u Njujorku sa dobrim američkim glumcima, jedan od njih je Dejvid Tornton. Dok nisam otišao tamo, nisam ni znao koliko je on cenjen glumac. Doći će uskoro u Beograd. Lepo je da pokažemo šta mi, Srbi, možemo da uradimo i da ne postoje granice u filmu. Pored njega, u filmu se pojavljuje i Sindi Loper, ali ja, nažalost, nemam scena sa njom. Bilo je zanimljivo upoznati tu ženu, veliku zvezdu, koja je duhovita, prijatna i normalna osoba. Nadam se da ćemo uspeti i da je dovedemo u Beograd i napravimo koncert.

Koja je tvoja uloga u filmu?
U filmu igram srpskog emigranta u Njujorku koji želi da dovede svoju devojku iz Beograda u Njujork. Za te potrebe angažuje džez saksofonistu, kome plaća određenu svotu novca da ode u Beograd i dovede je. Mislim da će taj film naići na jedan topao prijem gde god da se pojavi.

Kakav je noćni život u „Velikoj jabuci”?
Nisam imao mnogo vremena za noćni život jer smo mnogo radili. Ipak, uspeo sam malo da vidim Menhetn koji je užasno živ. Ono što se tamo viđa nema nigde, govori se 100 jezika i nije bitno odakle ste. Tamo se nikada ne osećate kao stranac.

Prisustvovao si i jednom hapšenju u Njujorku.
Čak imam i slike sa tog hapšenja. To se desilo u Bruklinu, koji je baš kao iz filmova. U devet ujutro prisustvovali smo jednom tipičnom američkom pokušaju hapšenja dilera droge, koji je uspeo da svoju kesicu baci na vreme. Bio je to pokušaj.

Maštaš li o holivudskoj karijeri i Oskaru?
Kad bih dobio Oskara, probao bih da imam duhovit govor, ali što se tiče holivudske karijere teško je da sebe staviš u tu situaciju. Naravno da ne bih imao ništa protiv, to ti otvara mnogo drugih stvari, ali ti ne stvara mir i tišinu. To je problem sa kojim mnogo glumaca ne zna da se nosi. Teško je biti popularan, jer imate ograničenu slobodu kretanja. Slava je prilično opterećujuća.

Sa Majom Nikolić vodiš izbor za lice „Evrovizije”. Kako je došlo do toga?
Dobio sam poziv da vodim emisiju i mislio sam da bi bilo zanimljivo da se oprobam u tome. RTS je taj koncept uradio prvi u Evropi i želi da ga ponudi kao nešto što bi svaka zemlja trebalo da radi. Veoma mi je drago što se pojavljuje 40 pametnih, obrazovanih, šarmantnih, duhovitih mladih ljudi, koje nemamo prilike da gledamo na televiziji. Ovo nije šou-program koji je tu da nekog ismeva ili da pokazuje koliko je neko glup da bi se rejting podigao, već naprotiv, ovde se ističu čovekove vrline. Bar pola tih takmičara ima po dva fakulteta, govore više od dva jezika i drago mi je da će ljudi videti i taj deo Srbije, umesto budalaština koje gledaju po svim televizijama. Nažalost, nisam pogledao nijednu emisiju, ali čujem da ljudi vrlo dobro reaguju. Trudio sam se da to ne bude uštogljeno voditeljski, pošto ja nisam voditelj niti nameravam da budem.

Mnogi su čak tebe predlagali za voditelja „Evrovizije”. Šta misliš o tome i da li si kao klinac gledao „Evroviziju”?
Mene „Evrovizija” apsolutno ne zanima i ne razumem te pesme. Gledao sam ovih poslednjih godina, kada su naši dobro prolazili, čisto iz patriotskih razloga. Ne znam da li bih pristao da budem voditelj te manifestacije, verovatno bih za određenu svotu novca.

Da nisi glumac, bio bi?
Košarkaš! Kao klincu bila mi je velika želja da igram na svetskom prvenstvu u basketu. Da se nisam posvađao sa trenerom, sigurno bih bio košarkaš. Nažalost ili na sreću, gluma je moj jedini posao.
Mediji su u poslednje vreme vrlo zainteresovani za tvoj ljubavni život. Kako reaguješ na to?
Meni ne smeta dok me ne čačkaju, čak sam rekao da mogu da pišu šta god hoće, samo da ne stavljaju moje komentare i da me ne zovu za izjave. Neka pišu šta hoće i neka slikaju šta hoće, nemam ništa protiv. Ne želim da me išta pitaju o ljubavnom životu. Znam da to mnoge zanima, ali to je zato što ljudi nemaju šta drugo da rade pa ih zanima tuđi prljav veš. I bogati i poznati plaču, što je uvek tačno.

Šta smatraš svojim najvećim uspehom?
To što sam ostao normalan, bar se nadam. I trudim se da tako bude. Verujem da se nisam mnogo promenio, a nema ni razloga za to. Menjam se jedino u smislu što postajem stariji i zreliji, ali mi se nisu poremetile neke osnovne vrednosti.

Kako vidiš sebe za deset godna?
Nadam se da ću biti miran i srećan.