Broj
Početna > Intervju > Kada volim, gori asfalt

ZORANA PAVIĆ

Kada volim, gori asfalt

Zorana Pavić, žena neobične energije i senzibiliteta, kaže da se tužni ljudi najlepše smeju, otkriva kada se oseća kao Robinzon Kruso i zašto je važno imati heroja koji je tu i kada boli

Za sebe kaže da je romantični mangup, ne voli njanjave muškarce, već one koji imaju dušu kao Rusija. Kada ona voli, gori asfalt, a kada plače, to su suze od milion dolara. Iako priznaje da je bila osvajana kao na filmu, te momente čuva samo za sebe i misli da srećni ljudi vole više puta. Za Zoranu ne postoje nesrećne ljubavi, već samo nedovršene i zato ne želi da pamti ljubavi zbog kojih je stradala, već samo one koje su je usrećile.
Nedavno si proslavila punoletstvo na muzičkoj sceni. Da li je bilo teško opstati 18 godina?
Jeste, jer nisam osoba koja pripada klanovima, ja sam slobodan strelac i apsolutno sam svoja u svakom smislu. To je bila vladavina turbo-folka kao nikada do tada i bilo je teško opstati, objaviti album, jer je turbo-folk cvetao. Ali, najjači samo ostaju, to je moja deviza.
Na tvom sajtu piše da si zabavna, energična, nasmejana, raspevana, originalna... Šta bi još dodala?
Kažu da sam duhovita i da imam dobru energiju. Ali, ja sam i žena koja je vrlo emotivna, koja ume da bude i duboko tužna. Neko brani svoju dušu agresivnošću, a ja osmehom. Žena sam od krajnosti, ili crno ili belo, ili najtužnija ili najsrećnija, ništa između. Volim da kažem za sebe da sam romantični mangup.
Da li i dalje misliš da se tužni ljudi najlepše smeju?
Citirala sam stih Biljane Spasić: „Mi tužni se najlepše smejemo". Ta rečenica mi se mnogo dopala. Dešavalo mi se da, kada pevam baladu, ljudi nisu mogli da veruju da je peva žena koja se stalno smeje, kao da ne veruju da ja umem da budem tužna. A umem, i te kako.
Koji stihovi te najbolje opisuju?
Ja sam za ljubav stvorena. Oko mene je svuda ljubav, da li su to biljke u mojoj kući, moji kućni ljubimci, moji prijatelji, muškarac...
Kada osećaš da si sama među ljudima?
Iako je moj posao vezan za mnogo ljudi, dovoljno je da vam fali samo jedna osoba i da se osećate kao Robinzon Kruso i budete „tako prokleto sami".
U kojim trenucima kažeš sebi „hoću da sam slobodna"?
Veoma mi je važno da budem nezavisna i samostalna, ali to ne umanjuje moju ljubav prema nekom muškarcu. Ta samostalnost je „moja dijagnoza", jer kada ste svoji i slobodni, jaki ste i čuvate sebe kao ličnost.
Muškarci se plaše jakih i pametnih žena. Slažeš li se sa tim?
Pravi muškarac se ne plaši ničega, spreman je na sve i za njega ne postoje prepreke, pogotovo kada prepozna da se za tu ženu vredi boriti. Takvi muškarci i dobiju ono što traže, u svoj svojoj lepoti. Jeste da ih malo ima. Dešavalo mi se i da jakog muškarca frustrira moja karijera. Pored mene bi mogao da ostane samo neko ko je siguran u sebe, ko će da me motiviše da uradim još više, a da to ne umanji njega. Nikada nisam želela da budem sa nekim samo zato što nemam nikoga. Uvek je bolje biti sam nego sa bilo kim. Svakoj svojoj prijateljici kojoj se desilo nešto loše sa muškarcem, rekla sam: „Ko zna zašto je to dobro." Bolje da se dogodi sada, a ne za tri, pet godina... Ako treba da se razočaramo, daj da se razočaramo što pre. Moj prijatelj Siniša Nedić mi je rekao da misli da se mene muškarci plaše zbog emocije koju mogu da ponudim, a muškarci ne znaju šta će sa njom. Ima jedan božanstveni stih koji kaže: A srce pamti kad si velik bio. Nažalost, nemam iskustvo da su muškarci bili veliki kada smo se razilazili i žao mi je što je tako, jer je lepo i na kraju velik biti.
Kakvi muškarci te obaraju s nogu?
Nisam laka za održavanje, neku drugu ženu bi zadovoljio neki materijalni poklon, ali mene ne. Zahtevna sam, bitno mi je da intelektualno budem na sličnom nivou sa tim čovekom, da je duhovit i muževan. Ne volim njanjave muškarce. Kada je muževnost u pitanju, da malo dočaram, Arman Asante mi je simbol za tu reč. Volim muškarce sa oštrim crtama, sa muškom vilicom, one šarmantne, sa stavom. Volim kada se u očima čita ljubav, kada se izgubim u dubini muških očiju. Imam tu sreću da sam te dubine spoznala.
Koliko je važno imati heroja koji i kada boli ostane?
Važno je i da je duša velika kao Rusija i da ume ime da mi izgovori... Meni su muškarci retko znali da izgovore ime, a kada su ga izgovarali, onda su imali nešto vrlo značajno da mi kažu.
Pamtiš li najlepše osvajanje?
Imam iskustava koja su kao na filmu, koja ljubomorno čuvam za sebe, jer mi se čini kao da bih nešto izdala. Ne bi mi značilo da mi neko pokaže da me voli tako što će to staviti na bilbord ili uz neki vatromet. Ne znači mi da to vidi beli svet, već samo ja. Više volim dela nego reči. Možda zato što se ne uklapam u ove današnje varijante kada žene tipuju muškarce. Žena je ta koja treba da bude osvojena, ne da osvaja.
Kako izgleda kada jedna jaka žena kao ti voli?
Kada volim, gori asfalt!
Veruješ li u velike ljubavi?
Da, uvek. I verujem da ako niste našli osobu koju ćete voleti do kraja života, možete voleti ponovo jer mislim da srećni ljudi vole više puta. Ne mogu velike ljubavi da se stave na vagu, mogu da budu drugačije. Postoji zaljubljenost, koja je potrošna, i ljubav koja je mnogo stamenija i temeljnija. Nesrećne ljubavi ne postoje, postoje samo one nedovršene. Ako je nešto dovršeno, onda znači da je imalo vremena da se potroši i to već nije bila ljubav. Ako je ljubav prekinuta veštačkim putem, kada su se ljudi voleli, ona negde ostaje nedokučena i nedovršena. Citiraću jedan stih: Ljubav je stradanje i pamtimo samo ljubavi zbog kojih smo stradali. To je pogrešno, treba da pamtimo one koje su nas usrećile, samo to treba naučiti.
Šta bi volela da ti se desi u skorijoj budućnosti?
Bilo bi lepo da mi se ponovo desi solistički koncert. Volela bih i da nađem unutrašnji mir i da zadržim dobro stanje duha.
Vidiš li sebe sa detetom narednih godina?
Volela bih, i ako se ne desi u naredne dve, neće nikada. Ako mi ne bude suđeno, sve je to za ljude, ima toliko drugih stvari gde bih mogla da budem ispunjena. Ipak, bilo bi grehota da nemam dete. Toliko sam nasmejala svoju okolinu kada sam rekla: „Ljudi, ja moram da rodim simpatično dete", šalili smo se oko mog neuobičajenog načina života i složili se da bi moje dete mene razumelo. Mislim da ne bih mogla da rodim namćora. Bili bismo već od malih nogu drugari. Ako me Bog pogleda, nećemo čekati ni te dve godine, već bi to moglo u bliskoj budućnosti da mi se dogodi, ako je suđeno.