Broj 99
Početna > Intervju > LJUBOMORNO ČUVAM BRAK

Sergej Ćetković

LJUBOMORNO ČUVAM BRAK

Ženski Petko, kako su ga zvali u detinjstvu, sa velikim stilom postao je pevač čiji glas zaustavlja vreme i dah žena

U prijatnoj atmosferi jednog restorana sela sam preko puta Sergeja, stasitog Crnogorca, koji je pesmama osvojio srca mnogih dama. Iako umoran od priprema za koncert i gostovanja po emisijama, sa osmehom je započeo priču o nastupima i periodu koji je pred njim. Inače zatvoreni Ćetković prisećao se prvog plesa uz sentiše, na čijem koncertu je plakao od sreće i šta su mu kolege govorile na početku karijere.
  Jesi li se spremio za koncert?
  Još uvek se spremam, možda to kod mene traje malo duže nego kod drugih. Od letos razmišljam o tome i polako se spremam za sve što me čeka u novembru i decembru, a to su sedam gradova i sedam velikih koncerata. Koncert od pre dve godine u Beogradu ostavio je jak utisak na ljude i to mi pokazuje da ima smisla boriti se i raditi kako treba. Bez obzira na to što uglavnom pevam balade, i što me ljudi doživljavaju kao takvog pevača, reći ću da publika može da očekuje spektakl.
  Prošli put kada si pevao u Sava centru uspeo si da rasprodaš tri koncerta. Koliko koncerata očekuješ ove godine?
  Meni je Sava centar uvek bio nešto veliko. Mislim da je još veći ako si došao sa strane i uspeo da svoje uspehe krunišeš koncertom u toj sali. Posle tog prvog desio se drugi, pa i treći koncert. S obzirom na to da je interesovanje bilo veliko, mogli smo da prodamo i četvrti koncert. Ispostavilo se da više nije bilo slobodnih termina, na moju sreću, jer sam bio veoma umoran i pod jakim utiskom. Ove godine očekujem da vidim moju publiku koja mi daje vetar u leđa i snagu da opstanem.
  Postoji li osoba u publici čiji ti jedan pogled ohrabrenja daje snagu da uspešno privedeš koncert kraju?
  Kada sam na sceni i ispred sebe imam nekoliko hiljada ljudi, u ta dva sata koliko koncert traje, stižem da obiđem svakoga od njih. Ni sam ne znam kako, ali svakoga gledam i analiziram i kada vidim jednu nezadovoljnu osobu, trudim se da je vratim u tu pozitivnu energiju. Nekada je jedan pogrešan pogled dovoljan da poljulja moje energetsko polje.
  Da li je moguće da još uvek imaš tremu?
  Trema uvek postoji, a najjača je pred sam izlazak na scenu. Kada izađem, prepuštam se situaciji i ona nestaje. Mislim da je trema dobra stvar, a i starije kolege su mi rekle „dobro je dok imaš tremu jer to znači da ti je je još uvek stalo". Čim prestanem da imam tremu, pevanje više neće biti posao za mene.
  Kada si počinjao da se baviš pevanjem, koliko ti je hrabrosti trebalo da izađeš na scenu i pokažeš svoje emocije?
  Mislim da se to opet vezuje za tremu. Kada sam na sceni i kada imam mikrofon u ruci, imam utisak da me ljudi drugačije gledaju, kao nekoga ko je tu sa razlogom. Nikada nisam bio tip koji voli da je u centru pažnje, ali moj posao je takav da to iziskuje.
  Imaš puno obožavateljki, možeš li da se setiš najinteresantnijeg poklona koji si od njih dobio?
  Ono što mi je ostalo upečatljivo, 8. marta, na moj rođendan, radili smo koncert na trgu u Zrenjaninu. Kada sam izašao na scenu, ispred mene je bilo nekoliko hiljada ljudi koji su u jednom trenutku počeli da pevaju Danas nam je divan dan. Koliko god da sam kao dete mrzeo svoj rođendan zato što je na Dan žena, pa su me svi zvali ženski Petko, sada mi sve to nekako ima smisla. Lepo je videti kako mi ljudi na scenu bacaju plišane igračke i srca na kojima piše Srećan rođendan.
  Šta je potrebno da bi se pevač izdvojio, koji je tvoj recept?
  Od 1998. godine sam počeo profesionalno da se bavim ovim poslom. Do tada sam radio, svirao i komponovao, ali nisam smogao snage da krenem sam. Tada nije bila baš najpametnija stvar izdati CD koji iziskuje velika materijalna ulaganja, snimanje pesama i pronalaženja izvođača. Srećom, pojavio se Goraton i sa njima sam napravio odličnu saradnju. Pesme kao što su Sati, dani, godine i Zaustaviću vreme, naišle su na prijem kod publike. Od tada je svaki sledeći rad bio vrlo bitan da bih i dalje bio Sergej Ćetković. Najgore što može da se desi je da tokom karijere koketiraš sa publikom, tj. da se dodvoravaš ljudima. Tu čovek izgubi pojam o onome šta u stvari želi da radi. Bitni su doslednost, strpljenje, dobra pesma i način na koji sve to predstavljaš. Moraš biti ono što jesi, bez lažnog predstavljanja. Ljude možeš da slažeš jedan ili dva puta, treći put sigurno ne možeš.
  Kako se osećaš kada u publici vidiš devojke koje plaču dok ti pevaš?
  Evo i sada sam se naježio kada se setim. Skoro smo radili spot za pesmu Ako boga znaš za koji smo koristili kadrove sa koncerta iz Podgorice pred koji sam imao neverovatnu tremu. Moja prva publika je iz Podgorice i nije mala stvar pojaviti se pred nekoliko hiljada ljudi. Kada sam došao tamo i video ljude iz prvih redova koji su sve vreme zatvorenih očiju pevali, kao da su u transu, kada sam video ljude koji plaču, u prvo vreme mi nije bilo jasno zašto plaču. Onda sam se setio koncerta Fila Kolinsa, kojeg obožavam, na koji sam otišao kao klinac, i koliko je taj koncert bio prepunjen emocijama, oči su mi bile pune suza jer mi je bilo dobro. To je ono čemu svi treba da težimo, da pomeramo granice i da ne bude baš svaki put bitno koliko ću da zaradim, već koliko će to sve dobro da bude, pa će se zaraditi neki drugi put. To je moja poslovna logika. Ovo nije posao koji radiš godinu ili pet, već moraš da traješ, a da bi trajao, moraš da ulažeš i neguješ ljude koji ti to sve i omogućavaju, na prvom mestu mislim na publiku.
  Muškarci danas žene zavode uz tvoje pesme, sećaš li se uz koju muziku si ti zavodio?
  Tada se to nije radilo tako. Pamtim vreme kada sam išao na žurke na kojima su se na kraju večeri puštali sentiši, pa se onda gledalo ko će sa kime da pleše. Sećam se da je moj prvi ples bio u odmarališu „Veruša" blizu Podgorice gde sam plesao sa jednom Danijelom uz pesmu Piši, piši mi. To neću nikada zaboraviti jer je celo moje društvo stajalo sa strane i gledalo me kako plešem, pri tom je bilo dva metra između nas, a iz pozadine su mi svi dobacivali - Zagrli je!
  Šta misliš, zašto ljudi danas sve više zaziru od braka?
  Ne znam, na brak gledam potpuno drugačije. Mislim da je to stvar kućnog vaspitanja. Oženio sam se sa 23 godine. U vreme naših roditelja seks i neke slobodnije teme su bile tabu, dok danas mnoge stvari prelaze čak i granicu dobrog ukusa. Možda konzervativno gledam na to, ali ako, bože zdravlja, sutra budem imao decu, gledaću da ih vaspitavam kao što su moji roditelji vaspitavali mene. Pre svega da imaju poštovanje prema meni, i da znaju da razlikuju dobro od lošeg. Mislim da ljudi ne razmišljaju o braku kao o nečemu što treba da traje, već kao nešto što traje mesec dana, dobro smo se proveli, super nam je bilo i idemo dalje.
  Postoji izreka koja kaže da je brak ono što dolazi posle života, a pre smrti? Kako ga ti definišeš?
  Mislim da to nema veze sa vezom. I dalje gledam na brak kao na nešto što je sveto. Venčao sam se i u crkvi i u opštini. Kada si sa nekim u vezi, morate da budete jednaki pred bogom i da postoji kompromis i razumevanje. Stvarno čuvam svoj brak ljubomorno. Mislim da je jedno u našem domu dovoljno za javni život. Moju suprugu to ne interesuje, ona hoće da se bavi svojim poslom, da ne bude stalno u centru pažnje dok ja, hteo to ili ne, moram da budem. Mislim da ako nemaš kome da se vratiš kući posle napornog dana, da te sačeka neko ko ti je pre svega prijatelj, a onda i žena i supruga, onda ne vidim smisao života. A brak, on može da bude super ako se nađu dvoje ljudi koji se razumeju i koji nisu budale da jedno drugom pišu recke kad urade nešto loše. Svi mi imamo, koliko vrlina, možda i dva puta više mana.
  Šta ti popravlja raspoloženje?
  Zavisi, često muzika, ali uglavnom ljudi, lepa vest...
  Jesi li jedna od osoba koja ne može da zaspi ako uveče ne sluša muziku?
  Od svoje 18. do 21. godine nije bilo šanse da zaspim bez muzike. Međutim, sada su mi za dobar san potrebni mir i tišina, valjda zato što sam tokom dana opterećen bukom, muzikom, koncertima.
  Kako voliš da ti započne dan?
  Pred spavanje i kada se probudim, uvek izgovorim Oče naš i zahvalim na još jednom danu, zatim palim kompjuter, pregledam mejlove, SMS poruke, pije se prva jutarnja kafa i onda se već pravi plan za dalje. Kada nema planova, onda malo duže ostajem u pidžami.
  Kako bi voleo da izgleda dan koncerta?
  Voleo bih da se probudim naspavan, da se čujem sa ljudima iz organizacije koji će mi reći da je sve spremno i da sa puno entuzijazma i sa osmehom uđem u one čuvene prostorije Sava centra. Već mi je postao ritual da pred svaki koncert popijem čašu vina da se opustim. Tada, izgubljene face, krećem u dvoranu Sava centra odakle se čuje huk, a kako se primičem sceni, taj zvuk postaje glasniji, neverovatan zvuk koji ne može rečima da se opiše. Pred koncert se još i prekrstim i kažem - Aj, ćao, kao da skačem iz aviona, i kreće ludilo.
  Da li posle koncerata sledi odlazak na odmor ili pripremanje novih pesama?
  Već sam ustanovio jednu tradiciju poslednjih par godina. Odmah posle Nove godine idem kod svojih prijatelja u London, a zatim i u neke toplije krajeve. Mislim da sam muški odradio ovu 2008. godinu i da sam zaslužio odmor.