Broj 99
Početna > Prica > ĆERKA JE MOJA NAJVEĆA RADOST

Sanja Djorđević

ĆERKA JE MOJA NAJVEĆA RADOST

Iako sa devetnaest godina nije bila svesna odgovornosti i obaveza koje dete donosi, Sanji Đorđević život se potpuno promenio kada je rodila ćerku Ivanu, za koju kaže da je najsvetlija tačka u njenom životu

Danas, mama i ćerka su dve najbolje drugarice koje zajedno idu u kupovinu, menjaju garderobu, izlaze, putuju i uživaju...
  Ostali ste u drugom stanju u devetnaestoj godini, da li ste bili spremni za veliki korak u životu?
  Žena, odnosno dete sa dvadeset godina nije spremno za to što je čeka. Danas kada pogledam svoje dete, presrećna sam, ona je moj najveći životni uspeh, ali tada nisam znala šta me je snašlo.
  Kako su vaši roditelji reagovali na to što će njihovo dete roditi dete?
  Oni su tek bili u šoku. Bila sam nabeđena klinka koja je imala svoju grupu, učila pevanje, upisala fakultet i onda sam se zaljubila u svog sadašnjeg muža Pericu. U to vreme on je potpisao ugovor za jedan švajcarski klub i osećaj da on odlazi bio je poražavajuć. Planirali smo da dođem kod njega na mesec-dva, ali je znao da mi moji to ni u ludilu neće dozvoliti. Bili smo razdvojeni 10 dana, svakodnevno smo razgovarali telefonom i onda sam otišla kod njega. To je bio šok za moju porodicu, tata je čak zaglavio i u bolnicu, dugo mu je trebalo da mi oprosti i shvati sve to.
  Kakva ste bili trudnica?
  Bila sam grozna, svi su jedva čekali da se porodim. Imala sam krug prijateljica sa kojima sam igrala karte. Sećam se da je bila zima, bila sam slojevito obučena, a na svakih pola sata išla sam u toalet. One su sve morale da me čekaju, dok odem, skinem se i vratim, jer sam bila u devetom mesecu, sporo sam se kretala, nisu smele da nastave partiju. Bila sam prezahtevna i razmažena.
  Koliko je suprug imao razumevanja za vaše drugo stanje?
  Imao je razumevanja, čak i previše. Dešavalo se da idemo da proslavimo neku pobedu sa njegovim prijateljima, uđemo u restoran, a ja počnem da kukam da ne mogu da podnesem vrućinu, gužvu, da mi je muka, grozno se osećam i mora da me vodi kući. Kako uđemo u kuću, počinjem da plačem jer nemam šta da jedem, pun frižider, a meni se sve gadi. Istog trena me vodi u drugi restoran, gde se ponavlja priča, pa vidite kako mu je bilo.
  Jesu li vas deprimirali kilogrami u trudnoći, koliko ste se ugojili?
  Bila sam kao tenk. Svi su mi iz familije ugađali, donosili su mi hranu i ubedili me da majka treba da jede za dvoje, što nema veze s mozgom. Bila sam ogromna, a kad bih negde krenula, čim bih se pogledala u ogledalo, počinjala bih da plačem, bila sam očajna. U devetom mesecu nosila sam cipele veće za dva broja, ali sam bila moderna trudnica. Ipak, posle porođaja sam se vrlo brzo vratila na staro, mladost je to.
  Da li vas je plašio porođaj?
  Jeste, jer nisam znala šta me čeka. Nisam htela da idem na carski rez, jer imam strah od operacija, bojim se narkoze. Imala sam veoma težak porođaj, glasa nisam pustila, ali sećam se da sam iščupala mnogo kose sa glave.
  Ko je odlučio kako će se ćerka zvati?
  Nas ima četiri sestre i osećala sam odgovornost da svom ocu podarim unuka. Nisam želela da znam šta nosim, ali kada me je pregledala, lekarka mi je rekla: „Blago tebi, ja imam dva sina, a ti ćeš dobiti devojčicu." Iako je bilo potvrđeno da je devojčica, bila sam ubeđena da su pogrešili. Htela sam da se zove Stefan ili Nikola, a za ime za devojčicu bili su zaduženi Perica i moja sestra, pa su joj dali ime Ivana, što se meni nije svidelo, ali smo se dogovorili da će oni dati ime devojčici, a ja dečaku.
  Jeste li jedna od onih smirenih ili paničnih mama?
  Imala sam nepunih 20 godina kada sam je rodila i odjednom sam se promenila. Postala sam panična majka koja nikome nije dozvoljavala da priđe detetu, tražila sam da svi stavljaju maske. Nisam dala niko da je ljubi ni u obraz. Kada sam je dobila, ona je postala najsvetlija tačka mog života, moje sve... Do pete godine obišla je pola zemaljske kugle sa mnom, živela sam pun gas sa njom.
  Ivana je puno putovala, videla svetske i evropske metropole, otac joj je fudbaler, majka pevačica... Je l' razmažena?
  Imala je faze, bila je razmažena, ali sam joj to izbila iz glave. Znala je da vrišti i urla kada joj nešto ne odgovara, ali ja nisam popuštala. Dešavalo mi se da se bacaka po prodavnici, ali nisam uopšte reagovala, imala sam jake živce. U Švajcarskoj je to normalno, majke puste decu da se izvrište, nema stresa i nerviranja. Nikada nije bila škrta, s obzirom na to da je jedinica, uvek je bila okružena decom, navikla je sve da deli. Uvek sam je učila da to nije važno, da ljude ne ceni prema garderobi, već prema njihovoj dobroti. Učim je i dalje da imovinsko stanje nije bitno.
  Ivana je išla u francusku internacionalnu školu. Pored jezika, da li ste je tamo upisali i da biste je zaštitili od svega lošeg što se dešava na ulici?
  Jesam, to je zapravo i bio jedan od razloga. Kada je Perica završio karijeru, vratili smo se u Srbiju i bilo je logično da je upišemo u tu školu, što zbog jezika, a što zbog raznih stvari koje su se dešavale na ulici. Kao majka, želela sam da je zaštitim od svega toga. Ivana je oduvek htela da studira međunarodno pravo, trebalo je da ide na studije u Švajcarsku, ali Bolonja nam je dobrodošla, pa je potpuno ista baza na svim fakultetima u Evropi i, na moju veliku sreću, ona je ostala ovde.
  Kako ste pregrmeli njene pubertetske dane?
  To je bio najgori period. Bila je povučena, imala je odbojnost prema svima, pa i prema roditeljima. Znala sam da sednem i da plačem pored nje. Kada je počela da izlazi, što je bilo najkasnije od svih njenih drugarica, izlazila je u diskoteke kod naših prijatelja, koji su vodili računa o njoj, uvek smo je vozili i dočekivali i znalo se da u jedan mora da bude kod kuće. Jednom je minut zakasnila i mesec dana nije smela da izlazi. Kasnije smo polako produžavali izlaske, ali i danas sa 19 godina ima ograničen izlazak. Iako imam beskrajno poverenje u nju, šaljem je u Švajcarsku, Francusku, ali u Beogradu strepim. Posle tri u diskoteci više nikome nije sigurno.
  Menjate li krpice?
  Nema tu menjanja, ona samo uzme šta joj se dopada. Tako je poslednjih pet godina, donesem hrpu stvari i kažem joj da bira. To se ne odnosi na scensku garderobu i štikletine, nju to ne zanima. Nas dve nosimo isti broj cipela i farmerki, pa se dešava da ona prisvoji nešto što je moje, ali i obrnuto. Tada se svađamo kao dve drugarice.
  Koju muziku ona sluša?
  Sve sluša, a najviše stranu muziku. Voli Cecu, teta Brenu, kako je ona zove, Viki... U stvari, sluša one ljude koje voli i koji su moji prijatelji.
  A da li je talentovana za muziku?
  Veoma je talentovana, kada bi se bavila javnim poslom, bila bi multimedijalna ličnost. Fantastično pleše, peva, imitira, glumi... Ima osmeh koji očarava. Sada joj je fakultet na prvom mestu i zna da ne bih aminovala da se u Srbiji bavi ovim poslom, jer je degradiran... Nikada ne bi doživela tu istinsku, pravu slavu, koju bi doživela kada bi negde u inostranstvu počela karijeru sa takvim potencijalom, jezicima koje govori.
  Savet mamama.
  Da budu smirene, da uživaju u trudnoći, da se neguju i da se normalno ponašaju. Bez stresova i nerviranja jer beba sve oseti.