Broj 98
Početna > Poznati > JA, PRELE

Dušan Prelević Prele

JA, PRELE

Pevač. Boem. Divlji intelektualac. Njegova životna filozofija bila je - što manje filozofirati. Poslednji Beograđanin svoje vrste. Podjednako dobro znao da peva, da piše i da popije. Junak beogradske Kose... ovako je opisivan kao lik glavnog grada Dušan Prelević

„Ako ja u ovom gradu poznajem stotinak hiljada ljudi, ako mene zna milion ljudi, kako je moguće da pre tri dana prođem Knez Mihailovom ulicom i ne sretnem nikoga koga poznajem? Makar da sam sreo nekog sa kim ne govorim. Kako je moguće da više nemaš sa kime da sediš u kafani, da čuješ nešto što ne znaš, da upoznaš nekog tipa koji, recimo, noću piše sjajne pesme ili priče, a preko dana je spreman da se pobije ako neko opsuje ili uhvati za dupe neku žensku dok prolazi. U ovom gradu je bilo takvih ljudi. Sada nema takvih ljudi, ni takvih kafana. Nema više momaka sa gradskog prozora, nema onih koji su rođeni na Bulbulderu, a znaju svaku ulicu na Dorćolu." Bio je Prele totalno u pravu, priznam mu svaki put kada prođem ispod njegovog prozora, onog istog ispod kojeg ga je Mira Trailović dozivala da požuri na predstavu Kosa koja samo što nije počela.
Peca Popović me je pozvao da pišem u časopisu o Beogradu i Beograđanima koji se, gle slučajnosti, zvao Probisvet. Dušan Prelević je vodio celu stvar, logično. Pristala sam bez razmišljanja, iako su mi svi govorili da kod Preleta nikada neću videti honorar. - Kome je još lova važna, govorila sam, osećajući se važnom što me je on lično, bez protekcije, unapredio u probisvetkinju. Bio je to besplatni ulaz u društvo u kojem je gradski duh redovno sedeo za kafanskim stolom za kojim se mogla čuti formula kako „probiti svet", taj veliki svet.

Talentovani trablmejker
„Mrzim ljude koji se trude da ispadnu duhoviti. Ljudi koji posežu za štosovima nešto kriju. Ne možeš da vežbaš da budeš duhovit ili pametan. To je pitanje kilometraže. Ja to znam, jer sam Beograđanin. A Beograd je mnogo duhovit grad. Trpi svakakve", govorio je Prele. Rođen je u Beogradu 11. novembra 1948. godine. Uz muziku se zanimao za sport, igrao je fudbal u Bulbuldercu i Crvenoj zvezdi i bio golman u hokejaškom timu Partizana. „Jednog dana sam došao i rekao majci da više neću u školu. Šta će pravom Beograđaninu škola? Nek idu Crnogorci, mislio sam. Beograđani su, ipak, mogli da biraju: ili će u Pariz, da budu mangupi i krešu babe za debele pare, ili da postanu muzičari, fudbaleri i glumci. Ironijom života, igrao sam fudbal mnogo bolje od mnogih koje je taj sport kasnije proslavio. Međutim, fudbal mora da treniraš, ne smeš da piješ, a ja sam se već od trinaeste uhvatio za čašu i alkohol shvatio veoma ozbiljno. Uopšte, cela moja generacija četrdesetosmaša je sve nešto ošamarila, zagrebala, okrznula i ništa nije isterala do kraja. U svemu smo mogli da prođemo, da budemo natprosečni, a najgore što je moglo da ti se desi jeste da ideš u gimnaziju i postaneš Dinkić", jednom je ispričao Prele.

Dobrovoljno odustajanje
Muzikom je profesionalno počeo da se bavi 1965. godine. Bio je član grupa Orkani, Juniori, Siluete i Vizije. Godine 1968. postaje član Korni grupe, ali sa njima ostaje nekoliko meseci, jer mu Kornelije Kovač daje otkaz zbog neodgovornosti prema profesionalnim obavezama. Na Beogradskom proleću 1970. godine izvodi pesmu Da l' postoji ona koju sanjam. Na Omladinskom festivalu u Subotici, za pesmu Kažu dobija nagradu, a posle toga odlazi da peva u austrijskom zimskom centru Garmišpartenkirhenu. Početkom sedamdesetih glumi u rok mjuziklu Kosa Ateljea 212. Godine 1974. postaje pevač grupe Oliver u kojoj je bio Oliver Mandić. Iste godine, pod imenom Prele i prijatelji, sa članovima Korni grupe snima singl Vrati mi snove za dvoje. Sa grupom Opus snima LP Opus 1. S pesmom Olivera Mandića Bela soba, za koju je napisao tekst, učestvuje na Opatijskom festivalu 1980. godine. Za prvi LP Na oštrici brijača 1982. godine, pored njega, pesme pišu Kire Mitrev i Bora Đorđević. CD U redu, pobedio sam donosi 1991. godine pesme sa debi albuma i Preletove obrade džez standarda. Poslednji, i po nekima i najbolji, album Ja, Prele snima 1996. godine. Solističke koncerte je održao septembra 1991. u Filmskom gradu i marta 1992. godine u Domu sindikata, kada se kao gost pojavio Davorin Popović. Kada više nije želeo da peva, govorio je: „Ja sam se od muzike davno oprostio, na moju sreću i na radost mojih neprijatelja. Kada sam shvatio da to nije više moj nivo, da ne mogu da se družim sa ludacima, otišao sam u penziju. Ko danas može da stane pored mene na binu? Može samo Stjepko Gut i još tri-četiri muzičara. I to je sve. Zamisli da stanem na binu sa ovim reperima i kurvama što se karaju za večeru? Pa, nisam valjda lud! Bina je posao, ovi danas to ne znaju. Moraš da zaslužiš da staneš na nju. Mogao bih u kafani da pevam sa Ciganima u svako doba, ali to je moj ćef..." Bio je član udruženja džez muzičara.

Voz za jednu bitangu
Počeo je da piše sa 38 godina, sasvim slučajno, da zvukom pisaće mašine otera tišinu koja je nastala između dve ljubavne veze. „Još pokojni Mihiz, Deda, kako smo ga zvali, rekao mi je: 'Prele, ti i ja nikad nećemo napisati roman.' 'Zašto?', pitao sam ga, pomalo ljutito. 'Nemamo mi dupe za to!', rekao mi je. 'Mora svakog dana po deset sati da se sedi za mašinom. Ovako, kratku priču sastaviš začas. Tri-četiri šlajfne i - gotovo!' I bio je u pravu", pisao je Prele u svojoj kolumni. Objavio je knjige priča Kako je umro Baš-Čelik, Voz za jednu bitangu, koautor je zbirke Beogradske priče sa Milanom Oklopčićem i Bogdanom Tirnanićem. Napisao je scenario za film Poslednji krug u Monci, a 1995. godine je priredio monografiju Njim samim, u kojoj su beleške glumca Zorana Radmilovića. Posle 15 godina napisao je i nastavak filma Poslednji krug u Monci. Na predlog akademika Matije Bećkovića i dramskog pisca Velimira Lukića primljen je svojevremeno i u Udruženje književnika i evo šta je o tome rekao jednom prilikom: „Meni to uopšte nije trebalo niti sam ja to tražio. Danas vidim kako se neki, kao, stide i izlaze iz Udruženja. Ne znam šta im smeta. Kao, oni neće da budu pisci u takvom Udruženju. Ja hoću, boli me kurac. Doduše, ja nikada u to Udruženje nisam ni ušao, a jedino sam provodio vreme u kafani koja se zove Klub književnika." Pisao je komentare i priče u novinama Duga, NIN, RTV Revija, Književne novine, Jefimija, Kurir... Glumio je u TV seriji Kako Branka Baletića i filmu Paket aranžman. Za CD sa muzikom iz filma Kraljica Margo Gorana Bregovića, Prele je otpevao temu La Nuit, izmislivši za tu priliku reči koje podsećaju na jezik Roma. Do poslednjeg dana je zbijao šale na sopstveni račun. Preminuo je 28. jula 2007. godine. Kad su ga jednom prilikom pitali kojoj rečenici se nada u govoru na svojoj sahrani, odgovorio je kako bi voleo da čuje: „Je l' ovaj konačno otišao? Ajmo na piće u 'Božur'.” Vlada Petrović je režirao dokumentarni film Voz za jednu bitangu, u kojem će o Preletu i njegovom životu pričati mnogi njegovi prijatelji. Neostvarena i jedna od najvećih želja bila mu je da ode na Kubu. Životna filozofija mu je bila - što manje filozofirati...