Broj 98
Početna > Prica > BILA SAM STROGA MAMA

Jelena Tinska

BILA SAM STROGA MAMA

„Volela bih da u drugom životu budem ćerka Jelene Tinske iako ne mislim da je mojoj deci bilo mnogo lako sa mnom.

Ćerke Milicu i Ljubicu podizala je sama, finansirala njihovo školovanje u Kanu i Londonu, a da bi platila ratu za poslednju godinu njihovog školovanja, prodala je stan. Od tada živi kao podstanar u Novom Sadu sa svojim kučićima. Kaje se što je ostala ovde jer veruje da bi uspela bilo gde u svetu.
Kako ste reagovali kada ste saznali da ćete postati mama?
Pre svega, moja prva beba je bila planirana, svesno smo odlučili da imamo dete i da se venčamo. Tako da je to saznanje samo potvrdilo da smo uspeli u poduhvatu.
Danas, kada se setite trudničkih dana, koja vam je prva asocijacija?
Da sam dve godine bila u drugom stanju jer je razlika između moje dve ćerke godinu i 13 dana. Pred kraj prve trudnoće srela sam svog druga Fetija Dautovića i sećam se da mi je poneo neke kese i poželeo sreću. Trebalo je da se porodim za sedam dana! Kako je druga trudnoća usledila odmah, nisam uspela ni da oslabim i negde u četvrtom mesecu druge trudnoće sam ga ponovo srela. Tek toliko da čovek pobeli i zapanjeno upita: „Šta, ti se još uvek nisi porodila?"
Kakva ste bili trudnica: zahtevna, razmažena, probirljiva, plačljiva...?
Nikada nisam bila razmažena, a ni zahtevna, pa ni u trudnoći.
Šta vam je od hrane obeležilo trudnoće?
Prvu trudnoću šampite, a drugu grejpfrut.
Kako se bližio termin za porođaj, da li vas je hvatala panika ili ste jedva čekali da vidite bebu?
Oh, jedva sam čekala, ne samo da vidim bebe nego i da se ratosiljam tereta.
Da li ste pristalica epiduralne anestezije ili prirodnog porođaja?
Nisam pristalica mnogih stvari, pre svega ne dopada mi se ideja očeva na porođaju. Mislim da je to, ipak, jedna veoma, veoma intimna i prirodna stvar. I da se tiče samo majke i deteta. Pristalica sam prirodnog porođaja i zalažem se za intimnost, prigušeno svetlo i tišinu.
Koji porođaj ste lakše podneli, prvi ili drugi?
Drugi. To je bilo kao u crtanom filmu. Ljubica se rodila za 20 minuta od kad sam stigla u porodilište. Kao iz katapulta, a ja sam odmah ustala i otišla na vagu da vidim da li sam oslabila. Milica i ja smo se propisno namučile, imala sam veoma težak porođaj.
Ko je izabrao imena za ćerke?
Ovako: želela sam da se Milica zove Irena, po majci moje majke. Ali, kako je njihov tata Dragoslav Lutovac Crnogorac, želeo je da se ona zove Milica, po prvom Lutovcu koji je dobio žensko ime jer je tako bilo uobičajeno, da ne bi muška deca poginula u ratu. I ja sam pristala. Za drugu ćerku sam izabrala ime Ljubica da bi njihova imena bila iz iste priče.
Dok su njih dve još bile male, razveli ste se od njihovog tate i devojčice ste podizali sami, finansirali ste njihova školovanja... Koliko je teško biti samohrana majka?
Meni je bilo veoma lako jer sam zarađivala velike novce u svom studiju za oblikovanje tela i umesto da kupujem kola i stanove, ja sam školovala decu. Kad je sve puklo 1994, one su bile na poslednjoj godini studija i ja sam prodala potkrovlje i postala podstanar, što sam i danas.
Jeste li stroga mama, na čemu ste insistirali kada ste vaspitavali ćerke?
Na tome da budu fine, lepo vaspitane, skromne i da cene porodicu. Bila sam stroga mama, ali sad su one velike devojke. I dalje me ponekad pitaju za savet, ali sada smo negde ravnopravne. I ja njih pitam često za savete.
Pravili ste radikalne rezove u životu, između ostalog ostavili ste muža zbog čoveka koga ste voleli kada su vam ćerke bile male. Jesu li vam ikada zamerile to?
Ne, jer su bile male i nisu naš rastanak doživele... Treba se rastati odmah ili kad to više deci ne bude važno.
Kada ste gledali vaše devojke kako rastu, a i danas kada ih gledate, o čemu razmišljate?
O tome da bih volela da što duže budem zadovoljna sobom da bi me one što duže imale i molim Boga da umiremo po redu.
U vašim knjigama i intervjuima podelili ste svoju intimu sa širokim auditorijumom. Da li vam se vaše ćerke poveravaju i da li sa njima razmenjujete ljubavne savete?
Oh, da, mi smo najbolje drugarice. Nema suza, nema rana, nema zavisti... Samo čista ljubav.
Za vas kažu da ste dama britkog jezika koja zrači posebnom energijom, pleni šarmom i lepotom... Primećujete li kod Milice i Ljubice taj neki „kod" koji sami posedujete?
Ljubica je kao ja - jedna glava sedam jezika, ali je i mudrija od mene. Milica je kao naša mama - uzdržana, smerna, pametna i ume da broji do 10.
Kada ste bili najponosniji na ćerke?
Mnogo puta. Samostalne su, Milica je uspešna glumica, snimala je sa Leonardom Dikapriom film Plaža kao prvu ulogu u životu. Nezavisna je, a takođe je i asistent montaže. Ljubica je veoma talentovan slikar i dobra majka dva sina. Divne su.
Sa jednom ćerkom povezani ste i tetovažom...
Sve tri volimo film Drakula zbog te ljubavi koja je besmrtna. Za vreme bombardovanja Ljubica i ja povezale smo se jednom rečenicom iz filma. Obe smo je istetovirale, ali ona kao sliku, a ja kao njen odraz u ogledalu, na istom mestu - na skočnom zglobu... Ljubavna tajna.
Živite u Novom Sadu, a obe ćerke su u inostranstvu. Kako podnosite razdvojenost?
Viđamo se retko, tri-četiri puta godišnje i mnogo mi je teško zbog toga, ali živim u zemlji koja diktira takav život.
Kajete li se zbog nečega?
Kajem se samo zato što sam ostala u ovoj zemlji. Sa svojim kapacitetom uspela bih na svakom meridijanu. Ovaj je prepun đubreta, ali ja sam ovde ostala dobrovoljno. I nema nazad.
Iz vašeg bogatog iskustva, šta savetujete mamama?
Nema saveta, ali ako ne budemo zadovoljni sobom, niko neće biti sa nama srećan. Ne treba ništa trpeti, ne treba praštati svinjarije. Treba voleti i ceniti sebe!