Broj 97
Početna > Intervju > PEVANJE JE KAO SEKS

ACA LUKAS

PEVANJE JE KAO SEKS

Kažu da je život stvar koju treba dobro ispuniti. Ne gubeći vreme. Aca Lukas je vlasnik biografije u kojoj ima svega. Sreli smo se u jednom studiju, i bez dima i punih čaša pričali o kafanskim pravilima. Kroz puno smeha, između redova promicala su životna pravila. Autentična i pomalo surova, kakva umeju da budu. Iskren prema sebi, tvrdi da ne juri nijednu tačku, jer neće znati šta će dalje ako je sutra stigne

Aca Lukas nikada nije bio deo lažnog sjaja i estradne dekoracije, roker u duši koji duhovito objašnjava da je muzika kao seks, dodajući da više voli da ima odnos sa partnerkom nego da se samozadovoljava, što znači da više voli da ima komunikaciju sa publikom nego da peva samom sebi. U to će se uveriti svi koji 3. novembra budu u Beogradskoj areni na njegovom koncertu.
Imaš bogatu biografiju po kojoj bi mogao da se snimi film ili napiše knjiga koja bi sigurno bila bestseler. Kako bi počeo?
Voleo bih da imam vremena da napišem knjigu u kojoj se ne bi radilo baš o Aci Lukasu. Uzeo bih samo neke scene iz svog života koje su izuzetno interesantne i komične. Od toga bi sigurno mogla da nastane pitka knjiga koju bi ljudi sa zadovoljstvom čitali. Mada, možda bi pre mogao da se snima film, jer bi bilo materijala za delove kao što su Roki 1, Roki 2... tako bi bilo i Lukas 1. deo, Lukas 2. deo i nikada ne bi bila dovršena priča. Kada bi neko drugi pisao knjigu o meni, verovatno bi počinjala sa Bio jednom jedan...
Odrastao si na Karaburmi, možeš li da se prisetiš kako je izgledalo odrastanje u tom delu grada?
Sada, kad bih pisao knjigu, 80 odsto bi bilo priče o odrastanju na Karaburmi. Iako je svaki kraj u Beogradu specifičan, Karaburma i Dorćol imaju svoje vrlo posebne priče. One nisu iste, ali su specifične. Karaburma je radničko naselje gde nije bilo nekog visokog staleža i odatle su se regrutovali ljudi u razne sfere. Neko je postao pevač, neko je otišao drugim putem. Ima dosta ljudi koji su se nečim izdvojili. Nisam više tamo, ali imam odatle puno prijatelja. Sećam se da smo imali specifičan način zabave kada smo bili klinci. Glavna fora nam je bila da šutiramo ljude po autobusu. Nama je to kao klincima bilo zabavno. Fora je bila da drug šutne nekoga i pita ovog drugog kako ga nije sramota. Mi smo to zvali uvaljivanje. Kad dođe jesen, glavna zabava nam je bila da na drvce nakačimo blato i gađamo zgrade, tako da su sve zgrade bile blatnjave. Voleli smo da igramo i fudbal i rata. Završio sam muzičku školu za klavir. Upisao sam Sedmu beogradsku na Karaburmi. Drugu godinu nisam znao gde ću, pa sam upisao Građevinsko-tehničku školu „Bane Sekulić”, i to zato što mi je u zgradi živela zamenica direktora. U međuvremenu sam se zaljubio, a za inat njena majka je predavala biologiju u našoj školi. Majka joj je bila veoma nesrećna, a sve majke mojih devojaka su skidali sa lustera kada čuju da se njihove ćerke zabavljaju sa mnom. Ona je predavala i u Arhitektonskoj školi. U trećoj godini sam se, naravno, usmerio tamo gde i moja devojka - u Arhitektonsku školu. Tamo me nisu primili zbog tričavih nekoliko bodova. Koliko je njena mama imala udela, ne znam, ali nakon toga sam se pravilno usmerio u Građevinsko-tehničku, koju nisam završio. Na neki način sam puno stvari naučio na ulici, ali toj nekoj lepoj ulici. Nažalost, danas u Beogradu nema mnogo asfalta, sve je više blata. Odakle - ne znam. Meni je drago što sam na neki način odrastao na beogradskom asfaltu, ako će to neko da ukapira. To ne znači da si kriminalac, da te je vaspitala ulica i ne znači da si delinkvent. Ali znači puno drugih pozitivnih stvari u životu. Ljudi kažu da bi imao neko znanje o životu, treba da proputuješ svet. To je tačno, ali ima puno ljudi koji se hvale da su proputovali svet, a ne znaju još sve ulice u Beogradu. Treba prvo proputovati ovaj grad.
Odakle ta ljubav za klavirom i muzikom?
Moja majka je završila nižu muzičku za klavir. Kod mene u kući je bilo puno muzike, stalno smo slušali ploče. Otac mi je antitalenat za muziku, on je slušao samo gusle pošto je Crnogorac. Majka je volela sve vrste muzike. Sada, kada razmišljam o tome, drago mi je što sam slušao i zabavnu i narodnu i danas mogu da pevam i da se bavim muzikom jako široko, za razliku od onih koji su usko usmereni. Otac mi je, kada je video da sam talentovan za muziku, kupio harmoniku, da bih ja svirao kad dođu prijatelji. Već sa četiri godine sam svirao neka kola. Igrom slučaja, ostvario se mamin san jer je otac kupio klavir. Tada sam imao šest godina. Kako je klavir ušao u kuću, harmoniku više nisam pipnuo. Upisali su me u muzičku školu, koju sam i završio. Iako sam svašta radio kao klinac, muzika mi je nekako zadržala pažnju. Ozbiljno sam se lomio da li ću postati fudbaler. Ali, počeo sam da zarađujem prve pare od muzike i nisam mogao više profesionalno da se bavim fudbalom. Posle su krenuli bendovi, takmičenja, Palilulske olimpijade kulture, Gitarijade, Brucošijade...
Sa samo šesnaest godina počinješ da radiš i zarađuješ. Kako je sve to izgledalo na početku?
Onda su počeli sintisajzeri i ja sam počeo ozbiljno da radim na splavu Hogar. To je bilo vreme kada su splavovi fenomenalno radili, kad je bila dobra atmosfera, kad su ljudi izlazili u kafanu, sloj nekih normalnih ljudi koji su izlazili sa ženama, decom, prijateljima. To se sada izgubilo, nažalost. Moj drug Milan Šćepović i ja, koji sam svirao klavir, bili smo velika atrakcija. Taj splav je držao čovek koji je radio kao kontrolor leta i tu su dolazili uglavnom piloti i stjuardese. Ja sam bio klinac sa 16 godina. Sećam se da smo mi u kraju u to vreme pričali o klubu Duga, ali niko nije znao kako izgleda. To nam je bio pojam i ja odjednom tu. Jedva sam čekao da dođem sutra u kraj da ispričam da sam bio u Dugi. Sve vreme dok sam radio išao sam i u srednju školu. U jednom trenutku dobio sam želju da imam svoj splav, da budem gazda iako nemam pojma kako ide nabavka ili ravnanje šanka. Hteo sam da budem ugostitelj, kako bih govorio da ja imam splav! Uzeo sam ga i bio sam veliki gazda koji je piće nabavljao u osam uveče na Banovom Brdu, u dragstoru koji je bio najskuplji. Da je to krenulo kako valja, verovatno se ne bih bavio muzikom, nego bih kuckao daske po splavu! Imao sam sreće u životu, izgleda, jer sam provalio da tamburaši koje sam doveo ne mogu da prave posao pa sam sam svirao. Tu je krenulo ludilo i super provod. Radili smo do 11 ujutru, ali zaradu nikakvu nisam imao! Moji konobari su naplaćivali dok se svi ne napijemo, a posle je sve bilo za džabe. Pročuo sam se zbog dobre svirke i gazda splava Lukas je došao i pitao me da li hoću da sviram kod njega. Prešao sam tamo, pročuo se kao dobar klavijaturista i tada sam stvarno ozbiljno počeo da shvatam kafanski posao.
Znao si po celu noć da zabavljaš goste, svirao si sve, od narodnjaka do roka. Kakvo je to vreme bilo?
Tih godina se desila stvar koja je najupečatljivija u mojoj karijeri. Kada sam počeo da sviram, dolazili su i neki ljudi kojima nije bilo jasno kako ja to odsviram pesmu od Čole pa onda od Sinana Sakića, Bjelo dugme pa Miroslava Ilića. Ja sam sve to smuljao u jedan kafanski fazon i, mogu slobodno da kažem, da je od mene počeo taj način sviranja i da se od mene kafane više ne dele na narodnjačke i zabavnjačke, već samo na muziku koja može da zabavi. Svi ljudi vole da slušaju narodnjake, da se ne lažemo. Ja sam roker i znam šta meni prija i ja ne mogu da kažem da slušam samo Deep Purple ili Robija Vilijamsa. Ali ne mogu da kažem da mi se ne sviđa pesma od Cuneta. Ja sam mnogo veći roker nego svi ovi rokeri koji sviraju rok muziku. Jer ja znam kako živim i kako shvatam muziku, a rokenrol je upravo ono kako shvataš život i muziku.
Umetničko ime dobio si po imenu splava koji je zahvaljujući tebi postao sinonim dobrog provoda. Čega se sećaš kada je u pitanju provod na Lukasu?
Snimio sam ploču pod nazivom Kuda idu ljudi kao ja, kao Aleksandar Vuksanović. Video sam da ljudi kada pričaju o meni kažu koji Aca - pa onaj sa Lukasa. Svi su uzimali neke nadimke, a meni je to bilo malo bezveze. Nagovorio me je moj veliki prijatelj, koji je i napisao pesmu Kuda idu ljudi kao ja, Nikola Grbić. I zaista je imalo efekta. Sada mi rezervišu karte na ime Aca Lukas. Imao sam slučaj da sa ciriškog aerodroma nisam mogao da mrdnem nigde, jer je čovek rezervisao kartu na ime Aca Lukas. Sad obavezno kad god treba da se upotrebi moje ime, kažem - Vidi, ne znam da li znaš, ja se zovem Aleksandar Vuksanović. Kada je krenuo Lukas, prve dve godine je bilo zaista super. Onda je krenuo rat. Počeli su da dolaze ljudi u uniformama, počele su nove frizure, mrštenje, ovaj kraj sedi ovde, ovde ovaj kraj i sve je počelo da biva vrlo napeto. Tada su poznate beogradske devojke počele da izlaze sa njima u bundama. Svi smo se kitili zlatom, i ja sam imao kilo zlata, jedino što nisam prihvatao od cele te mode je da se ošišam na ćelavo.
Koja su to nepisana kafanska pravila?
Pravilo ne samo kafanskog već ovoga što mi radimo jeste da treba da shvatimo da mi pevamo ljudima koji su došli u kafanu ili na koncert. Ja bih bio najsrećniji da ljudi dođu na koncert, gledaju me i ja pevam. Imao sam dosta koncerata, ali to je samo 10 odsto od onoga što sam radio do sada. Najviše sam pevao kada ljudi sede za stolom i piju u diskoteci i kafani. Ti ljudi su tu došli da se provedu, a posle da vide i slušaju Acu Lukasa. Ja treba da im pružim provod, to je osnovno kafansko pravilo. Daj ljudima ono što traže! A oni traže da se zaljube, da smuvaju ribu, riba traži frajera, ovaj je došao da plače, jer ga je riba ostavila... svako ima svoj problem ili svoje zadovoljstvo zbog kojeg je došao. Odatle počinje ta harizma, za koju kažu da je imam, a verovatno sam se rodio sa tim. Nisam čitao knjigu kako se to radi, to dođe samo od sebe i mogu sada da držim sitno predavanje o tome. Ti ne pevaš sam sebi, a kad pevaš na bini, pevaj ljudima i gledaj šta traže, gledaj u njih i nemoj da ih pitaš. Kada ispred mene sedi 500 ljudi, posle 10 pesama ću ti reći za više od pola šta ko voli. Ima puno dobrih pevača koji ne prolaze dobro u kafanama, jer ih je neko kad su bili mali prevario da strašno dobro pevaju, a oni su im poverovali, sve vreme pevajući sami sebi. Prevedeno na seks, ako poredim, mnogo više volim da imam seksualni odnos sa svojom partnerkom, nego da se samozadovoljavam, što znači da više volim da imam komunikaciju sa publikom nego da pevam sam sebi.
Od tih ranih početaka, lagano ulaziš u svet estrade koji nosi sa sobom lažni sjaj i glamur. Da li ti je izgledalo sve onako kako si i zamišljao?
Nema glamura i sjaja. Mnogo sam srećan što sam došao u estradu, jer sam uspeo posle mnogo godina gledanja televizije da dođem tu i vidim koga gledam, da ne bih imao lažnu sliku. Ceo život bih patio za nekim osobama ženskog pola za kojima zaista nije dostojno patiti. Mnogo sam srećan što sam ušao među njih da ih vidim. I dan-danas sebe ne smatram delom estrade, ali, eto, pošto sam estradni umetnik, tu sam. Ušao sam sa prvom pločom '94, '95, dosta kasno u odnosu na neke momke koji su već bili zvezde, a dolazili su kod mene na Lukas da uče da sviraju. Godinama sam se bavio tim poslom u kafani i učio to da radim, misleći da je meni super i ne maštajući o pločama. Mislio sam da nikada neću snimiti ploču. I kada sam počeo da razmišljam o tome, nisam razmišljao na način na koji mnogi razmišljaju, a to se svodi na to da doneseš nekome pare da ti snimi CD. Snimio sam ploču na nagovor mog prijatelja Nikole, ali niko nije hteo da nam je izda. Naravno, jer nismo hteli nikome da platimo. Slučajno je bila jedna mala izdavačka kuća koja nam je izdala album. Snimili smo i spot, ali ništa to nije prošlo. Pesma Kuda idu ljudi kao ja bila je slušana. Ali, doživeo sam krah cele moje estradne priče kada sam pogledao YU kompilacije na kojima je na prvom mestu bila moja pesma, ali je pisalo da je peva Žika Antić. Niko nije znao da sam ja to pevao i totalno sam se deprimirao i razočarao. Dve godine nisam ništa snimao. U međuvremenu se pojavilo nekoliko pesama kao što je i Do bola koja je postala neviđeni hit. Postojala je mogućnost da je neko ukrade jer nije bila snimljena. Igrom slučaja, pojavio se Futa koji je rekao da će mi uraditi ploču.
Kada nakon ovoliko godina rada sakupiš sve iskustvo i znanje, šta misliš, šta je sve potrebno da bi neko uspeo u poslu kojim se ti baviš?
Svako ima neki svoj osećaj uspešnosti i ja uvek polazim od sebe. Kad vidiš 98 odsto estrade i ono što imaju, oni su veoma uspešni. Možda i jesu za njihova poimanja. Ja nisam počeo da pevam da bih napravio veliku kuću i da bih imao zlatne kvake. Počeo sam da pevam zato što volim muziku i što sam osetio da mogu puno da zaradim i sebi priuštim jedan dobar život na svoj način. Mislim da sam uspešan, a uspeh svako na svoj način doživljava. Postoje tabele popularnosti i Oskari popularnosti koji pokazuju trenutno stanje, ali završnu rečenicu o uspešnosti - to mogu samo ja sam da dam o sebi. Moto mi je - ja ne jurim nijednu tačku, nemam fikciju. Jer tačka koju bih ja jurio ili ću je stići i, kad je stignem, prestaće mi život ili je nikada neću stići pa ću kroz život proći nesrećan. Zamisli, umirem, a vidim tačku koju nisam dosegao.