Broj 97
Početna > Trpeza > MITROVDAN

SRPSKE SLAVE

MITROVDAN

Slava ili krsno ime je srpski narodno-crkveni običaj i najvažniji porodični praznik, uvek povezan sa danom određenog hrišćanskog svetitelja. Slava je isključivo srpski običaj, jer i kad je praznuju pripadnici drugih naroda, slave je kao srpski i pravoslavni običaj. Ove nedelje 8. novembra mnoge porodice slave Mitrovdan

Sveti Dimitrije, koji je zaštitnik Soluna i pokrovitelj Sibira, uvek se praznuje 8. novembra po novom kalendaru, a Mitrovdan je krsna slava mnogih srpskih rodova.

Praznik Svetog velikomučenika Dimitrija, ili Mitrovdan kako se naziva u srpskom narodu, obeležen je u crkvenom kalendaru crvenim slovom, a u Bogoslužbenom ustavu Crkve označen je znakom srednjeg praznika druge vrste (crvenim krstićem), što znači da po rangu i značaju pripada trećoj od šest grupa u koje su svrstani svi praznici u godini. Mitrovdan je nepokretni praznik, što znači da je uvek istog datuma, odnosno 8. novembra po novom ili 26. oktobra po starom kalendaru. U našem narodu Mitrovdan je jedna od većih slava, krsno ime nekih esnafa i dan održavanja zavetine u mnogim mestima.

Sveti velikomučenik Dimitrije rođen je u Solunu, otac mu je bio vojvoda, koji je potajno verovao u Isusa Hrista, ne usuđujući se da javno ispoveda njegovo ime zbog progona hrišćana od strane cara neznabošca. Po očevoj smrti, naredbom cara Maksimijana, Dimitrije postaje carski namesnik celog grada Soluna, sa zadatkom da očisti tu oblast od bezbožnih hrišćana. Verujući i sam u Hrista, Dimitrije je počeo javno da proslavlja Gospoda, a kada je car saznao za to, smestio ga je u tamnicu. Posle nekoliko dana vojnici su izboli kopljima svetitelja, iako su ga našli u molitvi. Tu, u Solunu, hrišćani su kradom sahranili njegovo telo, a na grobu su se mnogi isceljivali. Nad tim grobom podignuta je mala crkva, a kasnije je nad svetiteljevim moštima podignuta i mnogo veća crkva. Sveti Dimitrije smatra se isceliteljem bolesnika i zaštitnikom Soluna, jer je spasao grad od neprijateljske vojske. Rusi ga takođe slave i smatraju ga za pokrovitelja i zaštitnika Sibira, a svi pravoslavni hrišćani slave ovog velikomučenika, verujući u njegove isceliteljske moći.

U Mitrovu nedelju ne treba sejati žito, zato što je to zadušna nedelja, u kojoj, po narodnom verovanju, posejano žito rađa prazne klasove. Po ovcama se gleda kakva će biti zima: ako na Mitrovdan leže skupljenih nogu, biće blaga zima, ako leže opruženih nogu, biće oštra. Ako na Mitrovdan bude oblačno, biće topla zima; bude li vedro, biće oštra. Ako pada sneg, kaže se da je sveti Dimitrije došao na belom konju.

Svetog Dimitrija slave Grci, Rusi i Srbi. Kod Rusa je njegov kult počeo da se širi još u 12. veku. Oni su ga 1581. izabrali za zaštitnika Sibira. Njegov praznik je jedan od najvećih praznika u Ruskoj pravoslavnoj crkvi.

Srbi smatraju da do Mitrovdana treba završiti sve velike poslove, pošto počinje zima, a ako je praznik pod snegom, to je znak da će biti vrlo hladna zima.

Običaj iz prošlosti kod našeg naroda je da se na Mitrovdan otpuštaju sluge kojima je istekao ugovor i unajmljuju nove.

KRSNA SLAVA

Vuk Karadžić najbolje opisuje kako se nekada slavila krsna slava:
Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koga on slavi i to se zove krsno ime, sveti, sveto ili blagi dan. Domaćin se stara i pripravlja celu godinu kako će i sa čim će proslaviti krsno ime. Kada bude uoči krsnog imena pred noć, onda izađe jedan iz kuće (obično mlađi) pa po selu zovne sve seljake koji to krsno ime ne slave. Taj pred svakom kućom skine kapu i obično ovako počne: „Božja kuća i vaša! Pozdravio je otac (ili brat) da dođete doveče na čašu rakije; da se razgovaramo i da malo noći pokratimo, što bude svetac doneo nećemo sakriti, dođite, nemojte da ne dođete." Kada zvanice dođu svečarima u kuću, obično ovako govore: „Dobar veče i čestito ti sveto! Slavio ga mnogo ljeta i godina u zdravlju i veselju.” Gdekoji ponesu jabuke, ili po varošima limun, te dadu domaćinu kad mu nazovu dobro veče. A prijatelji iz drugih sela dođu i nezvani, pa tu svi večeraju, piju, razgovaraju se i pjevaju do neko doba noći" - pisao je Vuk Karadžić o slavskim običajima.

TAMJAN
Tamjan je mirišljava sagoriva materija za koju znaju mnoge religije. U hrišćanstvu je kađenje propisano bilo kao čin pripreme i osvećivanja ili kao izraz svetoga poštovanja. Smisao kađenja je teranje zlih duhova. Prijatni miris tamjana utiče blagotvorno na čoveka.

SVEĆA I KANDILO
Smisao sveće i kandila, kao kulta izvora svetlosti, jeste u vatri od koje zrači svetlost. Vatra čisti nečisto, a svetlost odgoni tamu i time razgoni nečiste duhove. Svetlost iz kandila dolazi od ulja. Nekad je to bilo isključivo maslinovo, a sad se upotrebljava i ulje drugih biljaka.

VINO
Vino je potrebno da sveštenik njime prelije kolač i žito, a ono što ostane u čaši ili flaši domaćin po običaju popije. Vino je zamena za beskrvnu žrtvu, ono služi za prelivanje koljiva i kolača. Upotreba vina u gozbi na krsnom imenu pripada magiji koja dočarava izobilje: „Kolač se preliva vinom, a dom mirom, životom, zdravljem, dobrom."

ZDRAVICA
Veoma značajan element slavskog ceremonijala je zdravica. To je, po opštem shvatanju, kao i prekada, najsvečaniji čin. Ustajanjem u slavu izražava se prvobitno poštovanje sunca jer se svi učesnici obreda okreću prema istoku. Dalje, ustajanje u slavu, sem izuzetaka, obavlja se pre podne, dok sunce, odnosno dan, napreduje. Ako se ovome doda okretanje krsnog kolača „za suncem”, onda se krsno ime s razlogom može povezati sa kultom sunca. Veliku građu o slavama u narodu sabrao je Vuk Karadžić i on je to činio u vreme kada su mnogi naši običaji, pa i slavski, još bili vrlo sveži. Najbolji pokazatelj za to su zdravice koje se izgovaraju u određenom trenutku. Na primer, u zdravici se kaže: „U čije se zdravlje vino pilo, sve mu zdravo i veselo bilo, rodilo mu i žito i vino, ponajviše pšenica belica i u kući sve muška dečica".

Slavska jela su se ranijih godina posluživala na sofri, odnosno na podu dok su ukućani sedeli na tronošcima. Vatra se ložila čitave noći, jer su ukućani i gosti znali zajedno, uz jelo, piće, razgovor i pesmu da dočekaju zoru

Odnedavno se pojavio novi običaj među našim ljudima da se slava obeležava u kafani. Prema strogim verskim običajima, krsno ime slavi se isključivo kod kuće. Na nju se ne poziva niti se zakazuje vreme posete. Ko je jednom bio kod domaćina na slavi nastavlja da ga posećuje na taj dan i taj običaj se prenosi s kolena na koleno

Još jedan stari običaj vezan za slavu, koji se još ponegde zadržao, jeste i takozvano „dvorenje slave". Radi se o tome da domaćin i ukućani koji toga dana proslavljaju svoje krsno ime uopšte ne sedaju, u znak poštovanja prema svome svetitelju, već poslužuju goste i sa njima razgovaraju stojeći

Na svečano postavljenom stolu okrenutom ikoni, uoči dolaska sveštenika, treba da se nalazi: sveća na čiraku, slavski kolač, koljivo (žito), čaša crnog vina, kadionica sa tamjanom, šibica, kao i spisak članova porodice radi pominjanja u molitvi