Broj 95
Početna > Putovanja > Tajne iz ravnice

Dvorac Damaskin

Tajne iz ravnice

U malom banatskom selu Hajdučici, naselju smeštenom u severozapadnom delu opštine Plandište, udaljenom 30 km od Vršca, nalazi se prelepi dvorac Damaskin. On krije tajnu o usponu i padu „vojvođanske dinastije" Dunđerski, o njihovim sudbinama, intrigama i ljubavima, o Lenki, kćerki Lazara Dunđerskog, „rodonačelnika dinastije", čija je lepota inspirisala mnoge umetnike da tvore remek-dela i o malom jezeru gde je slikar Jatan zauvek izgubio svoje snove...

Lazar Dunđerski je bio najveći proizvođač i trgovac žitom u Austrougarskoj monarhiji, ali i najbogatiji Srbin. Ostalo je zabeleženo da je obrađivao oko 40.000 jutara zemlje, ali i da je ulagao i u industrijalizaciju Vojvodine. Sve što je stekao ostavio je svojoj deci, sinovima Đorđu-Đoki i Gedeonu i ćerkama Milki, Olgi i Lenki.
Veliki srpski pesnik Laza Kostić bio je zaljubljen u Lenku Dunđerski, ali se zbog velike razlike u godinama, koja je iznosila pune tri decenije (njemu je bilo 54, a njoj svega 24 godine), kao i zbog poštovanja koje je gajio prema porodici Dunđerski, nije usuđivao da je zaprosi. Kažu da je bila prelepa i veoma obrazovana za svoje godine. Budući da je nije mogao uzeti za ženu, Laza Kostić je predlagao svom prijatelju Nikoli Tesli da se oženi njom. Tesla mu je otpisao da je on već veren, ali s naukom. Umrla je veoma mlada, od tuberkuloze, koja je u to vreme kosila Vojvodinom. Laza se posle oženio nekom miraždžikom, ali Lenku, za života, nije preboleo. Svojim prijateljima je govorio da skoro svake noći sa Lenkom razgovara u snu. Njoj je i posvetio čuvenu pesmu Santa Maria della Salute, koja ju je zauvek učinila besmrtnom.

Dvorac tajni i legendi
Dvorac Damaskin nosi ime po Ištvanu Damaskinu, koji je i osnovao selo Hajdučicu. Današnji izgled je rezultat prepravki i adaptacija poslednjih vlasnika iz porodice Dunđerski. Ovaj dvorac čuva jednu legendu koja govori o nesrećnom slikaru Jatanu i njegovim zauvek izgubljenim snovima.
Bez obzira na vreme nastanka dvorca u Hajdučici, ovo prelepo zdanje je neraskidivi deo prošlosti ovog mesta. Još uvek su živi meštani koji se sećaju raskošnih balova koji su priređivani u dvorcu. Bile su to iste takve zabave kakve su se u to vreme organizovale na mnogim dvorcima austrougarske monarhije, uz mnogo jela, pića, klasičnu muziku, šetnje romantičnih parova stazama prelepih vrtova. Meštanima je pristup dvorcu bio najstrože zabranjen. Jedino što su mogli bilo je da iz daljine posmatraju dolazak i odlazak kočija sa raznom gospodom.

Spomenik kulture
Park sa više zaista retkih stabala, sa dvorcem u svom centru i jezerom poznatim pod nazivom Ribnjak, svedoci su prošlih vremena. Danas je omiljeno šetalište svih meštana Hajdučice i okoline. Jezero je pretvoreno u bazen na koji leti dolazi i po nekoliko stotina kupača iz svih mesta opštine, dvorac je sedište Poljoprivrednog preduzeća Hajdučica, ali i mesto venčanja mladih. Po zvaničnim podacima na osnovu kojih je hajdučički dvorac zajedno sa parkom stavljen pod zaštitu države kao spomenik kulture, sagrađen je 1911. godine. Sagradio ga je Lazar Dunđerski i poklonio ga u miraz svojoj ćerki Olgi. Po profesoru Mihalu Rapošu i kustosu vršačkog muzeja Feliksu Milekeru, dvorac je sagrađen početkom 19. veka. Prvobitno naselje se usled poplava seli 1824. godine na današnju lokaciju bliže vlastelinskom dvorcu. Isti autor navodi da je osnivač sela Damaskin krajem 19. veka svoje imanje zajedno sa dvorcem, parkom, vinogradom, voćnjakom i šumom prodao za 960.000 zlatnika porodici Dunđerski. Voćnjaka i vinograda danas više nema, ali dvorac, park sa jezerom i šumom i dalje su tu. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja.

Legenda o slikaru
Na poziv vlasnika zamka, slikar koji se zvao Jatan došao je da bi naslikao nekoliko slika za salon prelepog zamka Dunđerski. Zamak je na slikara delovao umirujuće i mislio je da će vrlo brzo završiti svoj rad. Prošlo je tri godine, a slikar nikako nije mogao da krene sa radom. Nije imao inspiraciju. Svaki put kada bi uzeo četkicu, ruka mu je otežavala, a na oči mu se navlačila mrena. Jedne noći je usnio kako se šeta pored hajdučičkog jezera. Iznenada, začuo je glas iz jezera: „U meni je sakupljena sva lepota prirode, zamoči četkicu u moju vodu i stvorićeš najdivnije prelive boja. Inspiracija će ti biti neprestana. Na mojoj površini i u mom dnu spavaju duga i zvezde. Sva ta lepota će biti tvoja, ali mi moraš obećati da ćeš mi pokloniti sve ono što ćeš sanjati od iduće noći pa do kraja života. I ti i dve generacije tvojih potomaka". Usnuli slikar odmah na ovo pristane. Sutradan ujutru, kada se probudio, slikar ode do jezera noseći sa sobom pribor za slikanje. Zamoči četkicu u vodu, i dogodi se čudo. Počeše da se stvaraju prekrasne slike. Platna slikareva bila su magija boja koje su mogle da se čuju i udišu, ali od tada je izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo. No, kako je vreme prolazilo, počeo je da shvata da ukoliko u snu ne sanja, tada u tom vremenu ne živi. San bez snova je izgubljeno vreme. Uvideo je da je dao prevelik zalog jezeru. Trampio je za nekoliko slika poveći deo ne samo svog, već i deo života svojih sinova i unuka. Nakon toga ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega. A jezero, bremenito snovima tri generacije, poneki put biva uzburkano, a poneki put biva kao staklo. U prvom slučaju se čini da se iz vodenih lukova stvaraju neki čudni oblici koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika. Kada je voda jezera mirna, u njoj se mogu videti prekrasne slike dalekih predela koji su puni rike jelena i neke čednosti koja kaplje sa listova vrba, breza i topola. Kao da jezero sanja tuđi, trampljeni san.

Autor: Dejan Perišić