Broj 95
Početna > Intervju > Svi nosimo maske

Dejan Savić

Svi nosimo maske

Vaterpolista Dejan Savić odigrao je poslednju utakmicu za reprezentaciju i šmekerski oslobodio mesto mlađim igračima. Stati i reći definitivno ne, a da ti ne bude žao ni zbog čega, moguće je samo ako si osvojio sve. Ili gotovo sve

Iako vaterpolo nije bio naročito popularan tih godina kada je počeo da ga trenira, Savić je postao čuvena petica zbog koje su na tribinama bili i oni koji nisu ništa znali o tom sportu...
Karijeru u reprezentaciji završio si medaljom. Jesi li ostvario sve profesionalne snove?
U suštini, mnogo sam postigao i mnogo izgubio. Jedina medalja za kojom mi je ostao žal je olimpijsko zlato. Nadao sam se da ću ove godine uspeti da se oprostim zlatom, ali, nažalost, nismo uspeli i ceo život će mi biti žao zbog toga. Bez obzira na sve, mislim da je bronzana medalja koju smo osvojili u Pekingu takođe veliki uspeh.
Zašto si odlučio da više ne igraš u reprezentaciji?

Pre svega zato što sam dosta dugo u reprezentaciji i biološki sat polako otkucava. S druge strane, pojavili su se neki drugi, mlađi igrači koji zaslužuju da zauzmu moje mesto.
Znači, ne ostavljaš otvorenu mogućnost da se vratiš reprezentaciji?
Ne, definitivno.
Bio si jedan od lidera u timu, ko će da te zameni?
Naći će se već među njima. Lider se sam nametne. Igrač kojeg drugi igrači cene, koga vole i poštuju se izdvoji, ali to ne znači da lider ne poštuje ostale igrače. Jer, bez poštovanja između igrača, pogotovo u kolektivnom sportu, nema duha, igre ni rezultata.
Čime te je vaterpolo privukao?
Vaterpolo nije bio naročito popularan tih godina kada sam počeo da treniram. Međutim, moj otac je, kao i većina roditelja, hteo da me odvoji od ulice, a pošto je Banjica blizu kraja u kojem sam odrastao, jednostavno me je odveo na bazen i tako sam zavoleo taj sport. Iz ove perspektive shvatam da sam uvek bio sportski tip i da me je sudbina predodredila da budem u sportu.
Svakodnevno treniranje može da bude naporno, da li je bilo trenutaka kada si želeo da odustaneš?
Naravno, svi imamo krizu. Ali, u takvim trenucima je najvažnija podrška roditelja, trenera i, naravno, drugara i saigrača sa kojima radiš i, praktično, živiš. Svi prolazimo kroz te krize, i one su te koje pokazuju ko će ići do kraja, a ko neće. U svakom sportu mora da postoji cilj, ali i volja da se taj cilj ostvari. Želja, cilj i volja su tri najbitnije odlike dobrih sportista.
Poznato je da ste Danilo Ikodinović i ti iz istog kraja. Jeste li se znali i u detinjstvu i jeste li bili jedan drugom podrška u daljem treniranju?
Većina moje generacije je sa Miljakovca i Vidikovca. Zvali su nas Brđani. Danilo i ja se znamo od drugog razreda osnovne škole jer smo živeli blizu i od tada se družimo. Kasnije smo i u vaterpolu ostali prijatelji. Koliko god sam ja njega podržavao, bilo mi je uvek vraćeno sa njegove strane.
Kako je izgledalo tvoje detinjstvo, jesu li ti roditelji bili strogi?
Ne mogu da kažem da su bili strogi. Uvek su pokušavali kroz priču da mojoj sestri i meni objasne šta je dobro, a šta ne. Uspeli su da od mene naprave čoveka sa stavom i mišljenjem.
Igrao si u Italiji, Španiji i Rusiji. Odakle nosiš najlepša sećanja?
Relativno mlad sam otišao u Barselonu pa je možda baš ona grad čije ime mi uvek izmami osmeh na lice. U Firenci mi je bilo izuzetno, pre svega zbog društva i druženja. Kasnije sam bio u Reku, malom gradu kod Đenove, i iz njega nosim divne uspomene. Svaki grad je imao nešto što mi je davao, kao i ja njemu.
Tvoj posao je vezan za česta putovanja, da li je teško uskladiti emotivni život sa poslovnim?
Vrlo teško, ali ako su ljudi upućeni jedni na druge i ako se dovoljno vole, nema prepreka na putu. To što sam otišao vrlo mlad od kuće nije uticalo na moju vezu sa ženom sa kojom sam se zabavljao od srednje škole. To se pokazalo i kasnije jer smo i danas u braku.
Kako si se osećao kada ti se rodila ćerka?
Emotivni naboj je bio u toliko veći jer sam prisustvovao samom činu porođaja, a to nije nešto što doživi svaki muškarac. Nisam siguran da kod nas muškarac uopšte može da prisustvuje porođaju, ali moja supruga se porađala u Italiji, pa sam imao prilike da budem uz nju tog dana.
Da li bi voleo da tvoja ćerka jednog dana bude u profesionalnom sportu?
Danila sada ima tri i po godine i supruga je počela da je dovodi na utakmice. Trudiću se da posmatram svoje dete i da vidim u kojoj sferi se najbolje prilagođava jer ne želim da je forsiram prema sportu ako nju to ne bude zanimalo. Svako dete nosi neki talenat u sebi, a ja ću pokušati da otkrijem koji je njen i usmeriti je ka tome. Da li će to biti muzika, balet ili sport, ne znam. Ali ono u šta sam siguran je da neću svoje ambicije prenositi na dete.
Kako se opuštaš u slobodno vreme?
Čitam i gledam filmove. U poslednje vreme najčešće čitam beletristiku i biografije.
Jednom si rekao da te je kuvanje oduvek privlačilo. Kakav si kuvar, pripremaš li večere za prijatelje?
Nije da ne znam da kuvam, ali ipak više volim kada drugi kuvaju za mene. Prijatelje volim da vodim u restoran.
Kojim rečima bi opisao sebe nekome ko te ne zna?
Slagao bih verovatno.
Zašto?
Zato što svi nosimo maske.
Čega se plašiš?
Zmija i kako godine idu, sve više visine i dubine. Odjednom sam dobio strah od visine, a strah od dubine postoji odavno. Kada sam na moru, a to je izuzetna retkost, gledam da idem dokle vidim dno.
Do kada planiraš da budeš u bazenu?
Nijedan organizam nije isti. Igrač može da završi karijeru zbog prezasićenja treninzima, a drugi završava zbog fizičkog prezasićenja, zato što organizam ne može više da izdrži. Mislim da pripadam ovoj drugoj kategoriji gde sam sa 33 godine mnogo dao vaterpolu, da fizički već počinjem da slabim i sve je teže da izdržim pritisak.
Kada prestaneš aktivno da se baviš vaterpolom, gde sebe vidiš?
Voleo bih da ostanem u sportu iako još uvek nemam viziju gde, kako i šta.
Da nisi vaterpolista, čime bi se bavio?
Kao mali sam želeo da budem pilot ili kuvar.
Gde vidiš sebe za deset godina?
Na terasi vikendice sa dobrim pogledom, okružen pravim ljudima, što prijateljima što familijom i, naravno, puno dece.