Broj 95
Početna > Poznati > MINA KARADŽIĆ-VUKOMANOVIĆ

Tužna muza pesnika

MINA KARADŽIĆ-VUKOMANOVIĆ

Ćerka Vuka Karadžića, njegova mezimica Mina, prelepa i talentovana za jezike, pisanje i slikarstvo, okružena udvaračima i onima koji su je tajno voleli, kroz život je prošla sa puno tuge i samoće

Mina Karadžić-Vukomanović rođena je 12. jula 1828. godine, kao sedmo dete srpskog velikana Vuka Karadžića. Još kao devojčica pokazivala je talenat za slikarstvo i muziku, u čemu ju je otac svesrdno podržavao, čineći sve da njegova ljubimica dobije što kvalitetnije obrazovanje. Tako je Mina od malih nogu imala učitelje jezika, muzike i slikarstva. Pisanoj umetnosti posvetila se već sa petnaest godina, pišući pesme i sastave ili prevodeći naše narodne umotvorine na nemački jezik. Neke od pesama dospele su do Vukovog velikog prijatelja Grima, koji ih je ocenio kao veoma kvalitetne. Ustupila ih je poznatom austrijskom pesniku Franklu, svom dobrom prijatelju, koji ih je objavio pod svojim imenom.
Prevela je i objavila Vukovu zbirku narodnih pripovedaka sa preko hiljadu poslovica na nemački jezik, za koju je predgovor napisao sam Jakob Grim. Bilo je to prvo izdanje i prvi prevod srpskih narodnih priča.
Književni opus Mine Karadžić čine i beleške iz dnevnika koji je vodila po nagovoru Engleskinje Ker (prevela čuvenu Rankeovu Srpsku revoluciju na engleski jezik). Ove beleške imaju veliku dokumentarnu vrednost, jer je reč o zabeleškama sa njenog putovanja po Srbiji 1856. godine. Dragocenim se smatraju i spisi u kojima govori o Branku Radičeviću, njenom najboljem prijatelju.

Verni pratilac oca
Slikarski talenat razvija „pod rukom" belvederskog kapelana Pfajfera, da bi svoje likovno obrazovanje nastavila u ateljeu poznatog slikara Šilhera. Nažalost, Minini snovi o usavršavanju u Italiji i Francuskoj nisu se ostvarili, zato što je izostala ruska stipendija koja bi joj to omogućila.
Likovna ostvarenja Mine Karadžić broje pedesetak radova. Pre svega, to su ulja na platnu, mahom portreti, kao i nekoliko crteža. Pored ikona, umetnica je slikala uglavnom portrete likova iz njene svakodnevice. Bila je inspirisana i legendarnim Markom Kraljevićem, koga je naslikala u dve verzije. Ostala su sačuvana i dva crteža-portreta njenog oca Vuka Karadžića. Mina Karadžić savršeno je savladala nekoliko jezika. Pored nemačkog, koji joj je po majci Ani bio maternji, odlično je govorila francuski, italijanski i engleski. Stoga je jedno vreme bila od velike pomoći ocu, kome je vodila prepiske na stranim jezicima, redovno ga prateći na svim važnim putovanjima.

Okružena udvaračima
Svojom ličnošću, lepotom i harizmom, plenila je sve oko sebe. Na čuvenim bečkim balovima pojavljivala se u srpskoj narodnoj nošnji, igrajući narodna kola. Bila je inspiracija mnogih pesnika, a poznata je i litografija bečkog umetnika Dekera koji ju je prikazao u srpskoj građanskoj nošnji. Lepa i obrazovana Mina je stalno bila okružena udvaračima. Branko Radičević ju je potajno voleo. Medicinaru Floru Ognjevu, sinu ruskom spahije, pošlo je za rukom da je veri. Dobio je od Mine prsten s viticom njene kose na kome je ugraviran dan veridbe i njeno ime. Nosio ga je uz sebe kao amajliju da bi ga posle sedam meseci vratio kada je veridba raskinuta. Nežnostima je obasipaju pesnik Frankl, Mihajl Rajnov i veleposednik Stoinov. Mina Karadžić se udala u tridesetoj godini za Aleksu Vukomanovića, profesora Liceja beogradskog i bratanca kneginje Ljubice. Venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Životna tuga
Posle samo godinu i po dana braka, smrt muža kao da je označila početak njene velike životne tragedije. Pet godina potom izgubila je oca. Bila je sa njim do poslednjeg momenta. Tog dana probudio se i rekao joj je da bi ozdravio kada bi mogao da se napije vode sa lovćenskog izvora Ivanbegovih korita. Donela mu je čašu bečke vode i Vuk je izdahnuo. Vukova smrt nije samo materijalno poremetila porodicu. Brat Dimitrije je oborio očev testament, prodao imanje u Tršiću i sve proćerdao. Njih dvoje su jedini preživeli od trinaestoro dece. Razmirice oko testamenta su ih razdvojile. Neodgovorni brat je pošao u Rusiju, a Mina je ostala potpuno sama da brine o bolesnoj majci i svom maloletnom sinu koji kasnije takođe odlazi u Rusiju. Kasnije, sin i brat dolaze kao dobrovoljci u srpsko-turski rat u Srbiju, 1887. godine živi i zdravi vraćaju se u Rusiju, a sin je čak dobio medalju za hrabrost. Dve godine kasnije, sin joj umire. Postoji nekoliko verzija uzroka smrti - zapaljenje pluća, tuberkuloza, a po priči bliskih ljudi, poginuo je u amerikanskom dvoboju, izvukavši crnu kuglu i bio je dužan da izvrši samoubistvo. Pet godina kasnije stiže vest da joj je i brat umro. Ostavši bez svojih najvoljenijih, posvetila se jedino očevoj uspomeni, revnosno sređujući njegove spise i ostavštinu. Radila je i na objavljivanju Vukovih dela u Beču, Beogradu, Petrogradu. Državi Srbiji ustupila je sva autorska i vlasnička prava nad očevim delima i imovinom. Umrla je 12. juna 1894. godine u Beču. Njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd, da bi konačno bili sahranjeni zajedno sa sinovljevim i muževljevim u Savincu kraj Gornjeg Milanovca, u kripti porodične crkve Vukomanovića.