Broj 94
Početna > Intervju > Život nije idealan

Svetlana Bojković

Život nije idealan

Glumica Svetlana Bojković sebe doživljava kao posudu u kojoj su različite zanimljive stvari, nije sujetna, iskrena je i ima poverenja u ljude, ali je često, tvrdi, prebrza u akciji

Lična karta
Rođena: 14. decembra 1947.
Mesto rođenja: Beograd
Roditelji: Cvetko i Vera

Zavičaj
Odrasla sam na Vračaru u Njegoševoj ulici. Tu sam završila gimnaziju, kao i nižu muzičku školu. Posle mature preselili smo se u Balkansku ulicu. Potom sam upisala akademiju, koja je tada bila u Knez Mihailovoj ulici. Kao student počela sam da glumim u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde sam ostala šesnaest godina i stasala kao glumica. Potom sam otišla u Narodno pozorište i tamo provela devet godina, a onda je usledio rad u Ateljeu 212, gde radim i danas.

Najdraža uspomena iz detinjstva
Zato sam i postala glumica, da bih mogla da se igram. Volela sam jedino da čitam, naročito bajke. Može se reći da je svet bajki moja uspomena na detinjstvo.

Prva ljubav
Prvi dan škole, prvi razred. Zvao se Miloš i bio je veoma lep dečak. Prišla sam mu i poljubila ga. Svi su počeli da se smeju. Sve do tada sam mislila da je to normalno.

Osoba ili događaj koji je ostavio neizbrisiv pečat u vašem životu
Oduvek sam želela da budem glumica. Tako da je za mene to bio prvi susret sa jednim pravim glumcem. Recitovala sam pred njim, a on je „provalio" moju veliku želju za glumom. Posle toga sam otišla u Dadov, gde sam „ušla" u svet dramske umetnosti, ali i gde sam upoznala svog prvog i drugog muža, ne znajući šta će život da mi donese.

Uzori
U mladosti sam se divila glumicama poput Mire Stupice, Marije Crnobori, ali nisam imala uzore u klasičnom smislu reči, jer nisam oponašala one koje su za mene bile najbolje, jer to i nije bilo moguće. Jednostavno sam ušla u to jato.

Sreća
Mislim da je osnovno da čovek bude zdrav i da ima motivaciju da radi. Da ima radost u sebi.

Ljubav
Ljubav je osnovni pokretač svega. Tu ništa novo neću reći. Život bez nje bi bio potpuno besmislen.

Lepota
Posle prve mladosti, lepota je nešto što oplemenjuje iznutra. Ja ne mogu da je gledam samo kao spoljni fenomen. Ona se posle tridesete godine formira na licu i ostaje, pomalja se na fizionomiji. Ako je ličnost oplemenjena, onda to doprinosi lepoti, ako nije, onda nje nema.

Život
Nosi svašta sa sobom, i lepe i ružne i tužne stvari, ali prosto ga treba voleti i poštovati. To je jedan neprekidan rad i borba ne bi li se dogodilo nešto bolje.

Vera
Mislim da nisam, nažalost, dovoljno obrazovana u religioznom smislu, ali to mi ne smeta da imam sopstvenu veru. Da imam još jedan život, upisala bih teologiju.

Prijateljstvo
Dragocena oblast koja je neobično važna za svakog čoveka pa i ona zahteva stalni rad, zalivanje, kao biljka, da bi trajala. Srećna sam što imam stvarno dobre prijatelje.

Slava
Nikad naročitu pažnju nisam obraćala na to, uvek sam se pravila luda. Ona može da prija. S druge strane, može da nam oduzme puno od privatnog života.

Brak
Mada imam dvostruko iskustvo, dva braka iza sebe, ipak imam neki ambivalentan odnos prema tome. To još uvek nije prevaziđena institucija. Neke stvari u braku se godinama promene u muško-ženskim odnosima, tako da postajete polako prijatelji, što uništi onaj početni ljubavnički odnos koji muškarac i žena imaju kada stupe u brak. Inercija i navika prosto „pojedu" taj odnos koji imate u početku. Zato sam protivnik braka iako sam se dva puta udavala.

Porodica
Vrlo važna. Ja na porodicu gledam nekako slobodnije, opirem se svim vidovima malograđanštine. Mislim da porodica treba da odiše bliskošću, ali da svi u njoj budu slobodni, zdravi, a ne sabijeni. Ne treba nikako da bude „idealna" iz nekog malograđanskog ugla.

Dom
Pošto živim sama, volim da budem okružena stvarima koje volim, koje mi prijaju, da mogu da se osećam udobno i lepo u svom domu.

Praštanje
Praštam. Veoma je važno praštati. Mislim da ne može da se bude dobar čovek ako ne može da se oprosti.

Kajanje
To je veoma komplikovano. Skoro sam razgovarala sa sveštenikom. Kajanje na nivou racija je - ništa. Pokajanje je zapravo težnja ka Bogu. Mi se svi zaustavimo na nivou racija. Stvar se, zapravo, dešava na mnogo višem nivou. Tako da je pokajanje zaista retka pojava.

Deca
Treba imati dece. Treba imati puno dece. Žao mi je što ih nemam više. Mislim da ih je lakše odgajiti kad ih ima više. Svaka žena treba da teži tome da je ne mimoiđe materinstvo.

Vernost
Vernost je neobično važna. Ona treba da se podrazumeva u ljubavi i prijateljstvu. Pitanje je šta čovek podrazumeva pod tim. Lično mislim da ne izneveriti nekoga ne znači voleti samo tog nekog. Opet bih došla u sukob sa malograđanštinom...

Smrt
To je nešto što je konačno i mi ne znamo šta je iza toga. Oni koji ostaju žale za onima kojih nema i oni su puni bola. Taj bol govori o tome da su oni živi. Čovek više, u stvari, žali sebe.

O novcu
Postoji da se troši. To je moje pravilo.

Omiljeno muzičko delo
Mocartov Rekvijem.

Omiljena knjiga
Hadrijanovi memoari.

Omiljeni film
Ima ih više, ali ako treba da izdvojim neki, onda je to Almodovarov film Pričaj sa njom, volim i filmove Mihalkova.

Pozorišna predstava koju najviše volite
To je predstava Otac od Strindberga, izvođena pre trideset godina na Bitefu. Bio je to jedan ansambl iz Berlina.

Boja
Bordo, topla je.

Osobine koje najviše cenite kod drugih
Etičnost. Iz nje proizilaze sve druge osobine.

Vaše vrline
Nisam sujetna, iskrena sam i imam poverenja u ljude. To se često ne isplati, ali ja uvek iznova verujem ljudima.

A mane
Često sam prebrza u akciji.

Najbolja odluka
Kad sam odlučila da postanem majka.

Najgora odluka
Imala sam sreću da nisam napravila neku odluku koja je imala tu težinu.

Da možete da menjate svoj životni put, šta biste menjali
Ne bih ništa menjala. Idealan život ne postoji. Ja sam mojim sasvim zadovoljna. Imao je i ima sadržaje, bio je pun radosti, ali i bola. To je život.

Životni san
Želela sam oduvek da budem glumica i to sam ostvarila.

Najveća radost
Porođaj.

Najveća tuga
Velika tuga posle Miloševe i Mucijeve smrti.

Kada bi trebalo u jednoj rečenici da predstavite sebe, kako bi ona glasila
Sebe doživljavam kao jednu posudu u kojoj su smeštene vrlo različite stvari i, verujem, zanimljive.

Životni moto
„Nijedan dan bez crte". Zato što bih se nekako osećala loše, imala bih grižu savesti da mi prođe dan, a da u tom danu ništa nisam uradila.