Broj 93
Početna > Intervju > Život pun suza i smeha

Slučajan susret sa čovekom koga vole žene

Život pun suza i smeha

Između priče kako je jedan od naših najlepših glumaca i kako ga žene smatraju šarmerom i zavodnikom Aljoša Vučković otkriva listu hedonizma koja hrani njegovu dušu, tvrdeći da sve što je lepo ipak ima žensko ime

Kada se u ženskom društvu spomene vaše ime, jednoglasno vas proglašavaju za lepog muškarca. Eto, ja da prenesem...
Uvek tvrdim da nisam lep. Možda sam šarmantan, možda sam spojio druge vrednosti u jednu, ali ne mislim da sam lep. Šarm je lična sposobnost da ono što misliš prenosiš na drugačiji način. Šarm je kućni odgoj koji prolazi kroz filter duše, tvoje ličnosti, veština da život učiniš lepšim bez velikog preterivanja.
Je l' vam se čini da vas publika identifikuje sa ulogama koje ste igrali?
Njihovo je da identifikuju, moje je da negiram.
Pa, je l' negirate?
Jednostavno pobijam da je to tako.
Koliko vas ima u tim ulogama?
Nikad to nisam merio. Nisam još kupio tu vagu, al' možda jednog dana hoću. Volim ono što je Zoran Radmilović rekao: „Mi smo samo izvođači glumačkih radova."
Kao izvođač glumačkih radova, jeste li zavodili poezijom?
Ne, zato što ona ne služi u te svrhe. Poezija je lepa samo kad se govori i kada postoji broj poklonika lepe reči koji to nešto i shvataju. Ona se ne najavljuje i ne komentariše se. Poezija je deo jednog trenutka. O lepim stvarima se ništa ne komentariše. Jer se lepe stvari naslute, dožive i onda se ćuti o tome.
Šta mislite, šta nedostaje, a čega ima previše u muško-ženskom odnosu danas?
Nema ničega. Sve je postala prava sprdačina sa životom. Gubljenje ličnosti i sigurnosti. Ne postoje autoriteti u bilo čemu, oko nas su polupismeni ljudi, autoriteti su sada Bred Pit, vesti ko je sa kim, šta ko nosi... Muškarci su postali inferiorni, sa kompleksom da ne mogu da budu mačo tipovi jer ne mogu da zarade toliko i ne mogu da pruže ništa tim damama. Nekada si se plašio da budeš mangup. Nailazio si na osudu javnosti, komšija, škole, porodice... Poezija se više ne govori jer se svi stide emocija. Taj stid se prikriva bahatošću i agresivnošću. Sada su svi izuzetno prazni i tužni. Dolaze generacije praznih očiju. Devojke idu ulicom, vidiš lice svetice, ali i goli pupak. Ljudsko telo može da bude lepo, ali ono se sve više erotizuje. Erotizovano telo, a na licu izraz naivnosti i pita se zašto je svi gledaju. Pa, gledaju te jer ti se vidi ona stvar... Kao da mašeš psu mesom ispred njuške i pitaš se šta mu je. Ništa mu nije.
Postoji li neki recept za izdvajanje iz gomile?
Izdvajanje iz gomile je lično usavršavanje. Ti jesi deo neke generacije, ali si i svoj i moraš da imaš svoj pečat.
Koji je vaš ideal lepote?
Lepota je nedefinisana, sve je stvar ukusa. Naravno, postoje neki standardi, ali meni je lepota duše na prvom mestu. Šta je fizička lepota? Video sam puno lepih ljudi, ali glupih. Čovek se prevario kada je izumeo točak i ogledalo. Stalno je ubrzavao svoj život i ogledao se. Tu kreće narcisoidnost. Lepa žena je ona čiju lepotu osećaš i na drugi način. Ja sebi nisam lep. Moje proporcije nisu savršene, imam jači vrat, veći nos, ravnu glavu. Nisam napolitanski tip, američki tip kao Bred Pit sa snenim očima koje nose tajnu...
U ovom ludom vremenu konzumerizma, šta hrani vašu dušu?
Porodica, prijatelji, dobar zalogaj, čaša dobrog vina, atmosfera, muzika, sve što postoji što je čovek već smislio i napravio. E, sad, u tom mnoštvu moraš se fokusirati na neke stvari jer ne možeš sve. Tada to postaje besmisleno. Lepota življenja je upravo u tome da shvatiš ko si, šta si, zbog čega si i kolike su tvoje mogućnosti.
Šta je za vas vrhunac hedonizma?
Pij malo, pij dobro. Volim i ono - Ja jedem, ne žderem, pijem, ne ločem.
Čemu nazdravljate?
Životu. Zvuči malo pesnički, ofucano i frazerski, ali stvarno životu. Ljudi nakon godina iznurivanja, odjedanput otkriju da je najlepši deo dana jutro. Noć je intrigantna, vole je noćne ptice. Ali, jutro je lepše. Sve lepe stvari imaju ženska imena, tako i zora. Moj deda je govorio: „Ne smeš se buditi da bi video zoru, nju moraš čekati. I ne treptati jer prođu sekunde, prođe taj trenutak izlaska sunca." Ljudi tek kada izgube zdravlje i kada život skoro prođe, počnu da ga vole. Treba početi dan ranije, puno se smejati i plakati. Kažu da smeh leči i suze leče oko, dušu i telo.
Je l' suviše intimno da vas pitam da li plačete?
Normalna stvar da plačem. Uvek kad osetim potrebu i kad čujem nečiju tragediju i osetim sav užas.
Da li ste skoro plakali od smeha?
Vrlo često jer volim da slušam i pričam viceve. Trudim se da sam okružen ljudima koji su dobronamerni. I sam, ako ne mogu da pomognem, neću da popujem nekome kako se živi. Praviti ljudima lepe trenutke je umetnost. Za to je potrebna produhovljenost i sposobnost. Duško Radović, stari namćor, našao je način da pokaže da je veoma duhovit i topao čovek. Nije morao da bude smešljiv da bi bio dopadljiv, jer je dopadljiv kroz mir koji je nosio na tom prividno namrgođenom licu. Bio je dobar poznavalac ljudskih duša.
Spominjete Radovića, koga ste još od genijalnih ljudi imali priliku da upoznate?
Mnogo njih. U vreme kada sam došao u Atelje 212, u klubu su sedeli Borislav Mihajlović Mihiz, Brana Crnčević, Borislav Pekić, Dragoslav Mihajlović, Danilo Kiš, Matija Bećković, Dobrica Ćosić, Duško Kovačević, Rajko Petrov Nogo, Rajko Đogo, Petar Omčikus, Dado, Stojan Ćelić, Konjević, Zoran Radmilović, Bata Stojković, Bora Todorović, Dragan Nikolić, Cica Perović, Aligrudić, čitava plejada velikih ljudi. Biti i raditi sa njima je treći stepen fakulteta i važan životni trenutak. Mogao si da naučiš da razmišljaš, da vidiš šta je izgovorena reč, šta znači obrazovanje, kako preneti znanje, šta znači biti retorički potkovan, znati izražavati se. Od njih sam naučio šta je ljubav prema životu. Svi su ga na svoj način voleli. To je bio skup heterogenih karaktera. Svi su bili osobenjaci, svako na svoj način, ali svi su se podnosili i niko nikome nije smetao.
Kako biste voleli da vas drugi vide, kao supermena, džentlmena ili...?
Kao običnog normalnog čoveka. A šta je normalno, e, to mora svako da istražuje.