Broj 92
Početna > Poznati > TUŽAN KRAJ GENIJA

Volfgang Amadeus Mocart

TUŽAN KRAJ GENIJA

Dovoljno je samo nekoliko taktova da nam odmah postane jasno zbog čega je na stanicama metroa na kojima se čuje Mocartova muzika stopa kriminala niža. On, jednostavno, razoružava

Volfgang Amadeus Mocart je rođen u Salcburgu 27. januara 1756. godine, a notama se služio i pre nego što je naučio da čita. Njegov otac Leopold Mocart bio je violinista, kompozitor, koncert majstor. Radio je kod nadbiskupa i držao je školu violine. Starija sestra Marija Ana je svirala klavir i čembalo. Leopold, više iz igre, podučio je malog Volfganga nekim taktovima kad je ovaj imao samo četiri godine.
Tada je već počeo da komponuje, a sa šest godina je svojom virtuoznošću zadivio caricu Mariju Tereziju u Beču. U devetoj je napisao prvu operu Bastijen i Bastijena, a sa 13 već dobio mesto koncertnog majstora u orkestru salcburškog nadbiskupa. Podjednako je dobro svirao klavir i violinu. S 14 godina je mogao da odsvira deonicu violine u klavirskom triju bez prethodnog vežbanja, da improvizuje razne varijacije i da ih kasnije ponovi, da čuje neko delo samo jednom, a potom da ga bez greške zapiše. Jednom je čak napisao sonatu, ali je stigao da komponuje samo deonicu za violinu. Sutradan je violinistu pratio bez problema, bez zapisa svoje deonice.

Godine putovanja
Leopold je ubrzo shvatio da može da zaradi mnogo novca ako predstavi svog sina evropskim dvorovima. Od 1762. do 1766. godine Mocart je sa roditeljima i sestrom išao po svetskim metropolama, gde su svi bili fascinirani njegovom nadarenošću. Već 1768. godine postaje koncert majstor nadbiskupovog orkestra. U tom periodu pati zbog svoje velike neostvarene ljubavi prema Alojzi Veber, ćerki pozorišnog šaptača. U tri navrata putovali su u Italiju, domovinu opere, gde Mocart piše operu Lučio Silja. Tako je Mocart kao vrlo mlad stvorio imidž lutajućeg muzičara, koji ga je pratio celog života.

Ženidba sa Konstancom
Godine 1777. Mocart, nezadovoljan svojim statusom u Salcburgu, odlazi s majkom u Pariz, a nakon njene smrti 1788. odlazi u Beč. Tamo daje časove klavira i drži uspešne koncerte u krugovima visokog društva. Stvara velika muzička dela kao što su opere Figarova ženidba, Don Đovani, Čarobna frula... Zahvaljujući baronu Van Švitenu otkriva muziku Baha i Hendla i oduševljen njihovim stvaralaštvom 1782. piše operu Otmica iz saraja i dovršava prva tri iz serije velikih klavirskih koncerata. Iste godine sreće bivšu ljubav Alojzu Veber. Ona je tada već bila udata, a Mocart se zainteresovao za njenu najmlađu sestru Konstancu. Iste godine su se venčali i sa njom je ostao do kraja života. Iako je rodila šestoro dece, samo dva sina su preživela.

Dani bede
Prvih par godina u Beču Mocart uživa ugled u visokom društvu, ali posle nekoliko godina počinje za njih period siromaštva. Iako je radio od jutra do mraka, jedva da su mogli da podmire sve dugove. Mocartovo zdravlje je bilo sve lošije. „Prisiljen sam da pozajmljujem novac od različitih lihvara i gulikoža, a pravi prijatelji su mi sve ređi" - pisao je Mocart prijatelju. Da bi preživeo, davao je časove klavira i komponovao po narudžbi mecena. Opera Otmica iz saraja postiže 1772. uspeh, ali mu ne donosi i novčani dobitak. Opera Figarova ženidba je brzo osvojila Evropu, ali ne i konzervativni Beč. Međutim, uprkos stalnim poteškoćama, Mocart stvara s neverovatnom lakoćom. Cosi fan tutte (Tako čine sve) piše 1790, a uvertiru opere Don Đovani, po narudžbini direktora opere u Pragu, napisao je za jedan dan, a celu operu za samo dva meseca.

Prerani kraj
Mocart je umro u strašnoj bedi, s nepunih 36 godina, u Beču 5. decembra 1791. godine. Njegova šest godina mlađa žena Kostanca je bila toliko očajna da se sručila u postelju pored mrtvog muža nadajući se da će tako okončati i svoj nesrećni život. Lekar koji je trebalo da potpiše umrlicu kako bi potvrdio da smrt nije nastupila nasilnim putem nije primetio ništa neobično, pa nije ni zahtevao da se uradi obdukcija. Jedino pravilo koje je trebalo poštovati jeste da telo ne bude sahranjeno sledeća dva dana jer se na taj način izbegavala mogućnost da neko bude živ sahranjen. Postoje brojne teorije o tome da ga je neko otrovao i da je njegova smrt bila unapred isplanirana.

Skromna sahrana

Po velikom nevremenu, 7. decembra, Mocartovo telo preneto je do seoskog groblja. Njegova žena je naručila najskromniju sahranu, budući da je ostala bez novca. Običaj je bio da se tokom takvih sahrana tela polažu u zemlju u lanenim vrećama i to u zajedničke grobnice za sedmoro umrlih. Bez ikakvog obreda i bez sveštenika, sahranjen je muzički genije čiji grob čak nije bio ni obeležen. Sedam godina kasnije radnici su prekopali zajedničku grobnicu.