Broj 92
Početna > Zanimljivosti > LJUBAV I PODRŠKA ZA BUDUĆNOST

Kako razviti samopouzdanje kod deteta

LJUBAV I PODRŠKA ZA BUDUĆNOST

Samopouzdanje se razvija ceo život, sliku o sebi gradimo kroz iskustva s drugim ljudima i aktivnosti kojima se bavimo. Ali, temelji se polažu u detinjstvu nagrađivanjem, slušanjem i poštovanjem deteta, posvećivanjem dovoljno pažnje, ljubavi

Samopouzdanje je posledica odnosa između postignutog uspeha i očekivanja. Ako pred dete postavljamo velike zahteve, njegovo samopouzdanje će biti nisko, jer neće moći da ostvari ono što smo mi zamislili. Ako, s druge strane, imamo preniska očekivanja, dete se neće truditi da ostvari svoje potencijale. Način na koji roditelj razgovara s detetom, na koji ga hvali ili kritikuje, na koji zadovoljava njegove potrebe, na koji ga sluša, sve to utiče na to hoće li i koliko verovati u sebe. Mnoge od grešaka roditelji čine nesvesno, ponavljajući rečenice koje su čuli od svojih roditelja.

Na razvoj samopouzdanja presudnu ulogu ima vaspitanje. Ne postoji istraživanje koje bi pokazalo da se rađamo sa istim potencijalima za razvoj samopoštovanja, ali smo sigurni da se već negde krajem predškolskog perioda vidi da neka deca pokazuju nedostatak vere u sebe.

Kako negativno utičete na razvoj detetovog samopouzdanja?

Evo nekoliko konkretnih primera:
Kada roditelji ne zadovoljavaju detetove potrebe na odgovarajući način. Kada mu ne pružaju ljubav, ne odgovaraju na njegov plač, na potrebu za pažnjom i maženjem, ili kada dete vidi da se roditelj više brine za mlađu ili stariju braću i sestre.

Kada stalno ignorišu ili negiraju njegove osećaje. To su one situacije kada deci govorimo: „Ne smeš da budeš tužan, trebalo bi da budeš veseo, a ti plačeš..."

Kada ga ponižavaju i ismevaju: „Dečaci ne plaču!, Baš si prava beba!, Što si tako smotan, spor, glup, tvrdoglav... Ista si mama (tata)!"

Kada ga teraju da ostvaruje njihove ambicije, a ono to ne želi. Dete koje nema sluha nema smisla terati u muzičku školu, ili dete koje nije motorički spretno terati da se bavi tenisom samo zato jer je Đoković uspeo.

Kada ga porede s drugima, naročito u onim situacijama u kojima ni dete nije zadovoljno sobom. „Tvoja sestra iz matematike donosi samo petice. U tvojim godinama ja sam znao šta hoću."

Kada ga ograničavaju stereotipima i predrasudama. „Devojčice se ne igraju autićima. Dečaci ne plaču. Ne druži se sa njim, on je loš đak!"

Kada dete nema nikakva ograničenja i smernice. To najčešće rade previše popustljivi roditelji pa dete u stvari ne zna šta sme, a šta ne sme. Međutim, kada napravi nešto s čim se roditelji ne slažu, a ono samo ne shvata da je to pogrešno, biva kažnjeno.

Kada ga prestrogo kažnjavaju. Naročito kada mu usađujete uverenje da je nepopravljivo, da nikad ništa neće uspeti, da se u njega ne isplati ulagati...

Kada ga psihički ucenjuju svojim osećanjima. „Ti si jedina osoba na svetu koja može da me izludi. Evo, zbog tvog divljanja sam opet počela da pušim."

Kada naređuju, tražeći da bude razumno na njemu neprimeren način. To su one situacije kad od deteta roditelj traži da odustane od svojih zahteva zato što je „mama tako rekla", „jer tata zna šta je za tebe najbolje", „jer je to tako i - gotovo".