Broj 9
Početna > Prica > TRUDNOĆA JE NAJLEPŠI DEO ŽIVOTA

Lea Kiš Jokić

TRUDNOĆA JE NAJLEPŠI DEO ŽIVOTA

Lea Kiš je novinarstvom počela da se bavi u 18 godini na TV Beograd, a vremenom je postala zaštitno lice RTS-a kao voditelj i urednik jutarnjeg programa. Od 2000. godine na istoj televiziji je radila kao urednik emisije ’Nedeljno popodne’. Sada je gledamo svakog vikenda u autorskoj emisiji na televiziji Pink. Pored svih poslovnih i porodičnih obaveza ova dama pronalazi vremena da završi magistarske studije na Fakultetu za kulturu i umetnost. Udata je za sportskog novinara Momu Jokića sa kojim ima 12-godišnju ćerku Saru. Trudnoća je za nju najleši period života i evo šta o tome kaže

Šta mislite, da li postoje prave godine kada žena treba da zatrudni? Da li ste vi planirali trudnoću?
Mislim da to dolazi spontano i da svaka žena oseti kada je pravo vreme. Ne postoji pravilo, neko odluči da postane majka u dvadesetoj, neko u tridesetoj. Prosto ne možete da tempirate kada će se to desiti. Mislim da je najbolje roditi između dvadesete i tridesete, mada ni tu nema pravila jer se u poslednje vreme ta granica pomerila. U svakom slučaju, majčinstvo je uvek nešto posebno, kad god da se desi. Mi smo Saru čekali pune tri godine, tako da smo je intezivno planirali. Kada smo saznali da sam u drugom stanju, čini mi se posle tolikog čekanja da je i naša sreća bila veća.

Na koji način ste suprugu saopštili informaciju o trudnoći?
Moj suprug u tom trenutku uopšte nije bio u zemlji. Ja sam saznala da sam u drugom stanju jedno šest, sedam dana po njegovom odlasku na šest nedelja u Ameriku. Oduvek sam mislila da ću na poseban način saopštiti svom mužu da sam trudna – zamišljala sam neku večeru na kojoj bih mu ja to rekla. Saznala sam da sam trudna 1994. godine, kada se održavalo svetsko prvenstvo u fudbalu sa kojeg je on izveštavao. Sećam se jedne anegdote koju mi je suprug pričao, naime ja sam njemu telefonom saopštila da sam trudna. On je tada prvom crncu kojeg je video u Press centru rekao ‘Postaću tata’, a ovaj je razumeo da je već postao tata. Tada su mu svi prisutni u centru čestitali što je ‘postao tata’.

Kako ste sami sebi izgledali sa velikim stomakom?
Meni je najlepši period života bila trudnoća. Tada sam bila najrasterećenija, najopuštenija i uopšte nisam razmišljala kako izgledam već kako se osećam.
Koliko god da sam doživela neku transformaciju kao žena, a jesam jer sam se ugojila 25 – 30 kg u trudnoći, jako lepo sam se osećala. To je bio za mene jedan od najlepših i najbežbrižnijih perioda u kojem uopšte nisam razmišljala na taj način o sebi, niti sam bila opterećena izgledom. Najvažnije mi je bilo da ja i beba budemo dobro.

Kako ste skinuli dodatne kilograme posle porođaja?
Sedam, osam meseci posle porođaja nisam uopšte razmišljala o tome da trebam da smršam, ali kasnije jesam. Trebalo mi je sedam meseci restriktivne ishrane da bih povratila pređašnju liniju. Sećam se da je to bila velika muka jer vam se posle porođaja potpuno promeni metabolizam i to su potpuno različiti kilogrami od onih koje dobijete običnim gojenjem. Mislim da je uz disciplinu i želju da se vratite u prvobitno stanje sve moguće.

Koliko je jednoj trudnici bitno da izgleda elegantno i poželjno?
Ne patim od toga da budem previše elegantna, privatno se vrlo ležernije i ponašam, a manje-više i oblačim. Vreme kad sam ja bila trudna je bilo vreme najgorih sankcija 1993/1994 godine, period kada je bilo jako teško pronaći nešto pristojno za obući. Ja sam zatrudnela u letnjem mesecu, a rodila Saru 16. februara, tako da sam poslednja tri meseca trudnoće oblačila trenerke, dukseve bez velikog opterećenja da li ću elegantno izgledati.

Da li je istina da zaista zaboravite na sve porođajne bolove onog trenutka kada vidite bebu?
Ja nisam to tako doživela, prosto meni ni porođaj nije ostao u sećanju kao trauma. Potpuno prirodno sam se porodila i sve mi je ostalo u nekoj lepoj uspomeni. Ništa me loše ne vezuje za sam čin porođaja.

Kako vas je suprug dočekao kada ste izašli iz bolnice?
Bio je više uplašen od mene. Mislim da su muškarci generalno više uplašeni, oni su paničniji od nas. Došao je po mene u bolnicu, sve mu je bilo jako čudno a ja sam se za tih par dana u bolnici već bila adaptirala na bebicu. Bilo je puno neke strepnje ali brzo smo se adaptirali i ja i on.

Ko je prelomio da vam se ćerka zove Sara?
Ja sam imala želju da se zove Sara, a Moma se složio sa tim. Dvoumila sam se između imena Mia i Sara, ali na kraju ipak drago mi je što sam se odlučila za Saru jer se i njoj samoj sviđa njeno ime. Ne bih volela da sam joj dala ime sa kojim nije zadovoljna.

Postoji izreka ’Mala deca sisaju mleko, a velika krv’, šta mislite koliko je to tačno?
Mislim da kada se neko odluči na roditeljstvo treba da bude spreman na jednu doživotnu žrtvu, iako moram da kažem da ja to ne doživljavam kao žrtvu. Svako dete ima neki svoj put, a mi kao roditelji moramo maksimalno osluškivati svoju decu. Mislim da mnoge stvari koje su nas roditelji učili sada više ne važe i mi sada moramo učiti od svoje dece, jer su oni potpuno nova generacija. Dete je jedna velika sreća za svakog roditelja.

Kako ćete vi i vaš suprug reagovati kada počnu da dolaze dečaci na vrata i da zovu u svako doba dana? Koliko vas ustvari plaši nadolazeći pubertetski period vaše ćerke?
Mislim da ću ja kao i svaka mama koja ima devojčicu biti mnogo tolerantnija nego tata s obzirom da je ona jedinica. Mi smo već sada izgradile jedan lep drugarski odnos u kojem se ipak zna ko je roditelj, a ko je dete.

Ko je strožiji pri odgoju, mama ili tata?
Naravno ja! Ja sam dežurni policajac u kući pošto je ona tatina ljubimica, i uz jedan njezin osmeh ona razoružava svaku njegovu strogu, ili bilo koju drugu odluku koja nije u njenu korist.

Da li ste razmišljali o još jednom detetu?
Jesam, ali na žalost imala sam nekih problema, naime izgubila sam bebu u četvrtom mesecu pre sedam godina i od tada se ništa ne dešava, ali možda će dati Bog i u ovim godinama da se nešto desi.

Autor: Suzana Stanarević