Broj 89
Početna > Poznati > UNIKATNI TALENAT

Antoni Gaudi

UNIKATNI TALENAT

Svako delo umetnosti mora da zavodi. Ako se taj kvalitet izgubi, izgubljena je i umetnost, rekao je Antoni Gaudi, jedan od najzaslužnijih ljudi za današnji izgled Barselone

Antoni Gaudi i Kornet je rođen u Reusu, u provinciji Taragona u Španiji, 25. juna 1852. godine, kao najmlađe od petoro dece u porodici metalskih radnika. Roditelji Fransesk Gaudi Sera i Antonija Kornet Bertran su ga potpuno podržali u odluci da studira arhitekturu. Još kao dete je oboleo od lakšeg reumatizma i do kraja života nije uspeo da se potpuno izleči. Lekari su mu zbog zdravstvenih problema još u detinjstvu propisali strogu dijetu i umereno kretanje. Budući da ga je to sprečavalo da se igra sa ostalom decom i ograničilo mu kretanje, naučio je da posmatra detalje i mašta.

Studije arhitekture
U sedamnaestoj godini odlučuje da studira arhitekturu i odlazi u Barselonu. Na ovoj školi je proveo šest godina, od 1873. do 1878. godine. Kažu da nije bio baš dobar student, da je bio pomalo mračan u svom likovnom izrazu. Njegov entuzijazam, ideje i pristup u arhitekturi nisu bili podržani na fakultetu. Najčešće su ga smatrali ludakom, što je epitet koji će ga pratiti čitavog života. Ako se uzme u obzir da je bio i nesvakidašnja pojava - jake građe, guste plave kose i plavih očiju, po svemu harizmatičan, nije čudno što je odskakao od konzervativne sredine u kojoj je živeo. Zbog nedostatka novca, uporedo sa studijama, radio je i kao tehnički crtač i ponekad kao dizajner nameštaja. Pošto je te poslove odlično radio, za različite projekte su ga angažovala dvojica poznatih katalonskih arhitekata Đozep Fontsere i Đoan Martorelj.
U 26. godini je diplomirao, i počeo da radi kao dizajner enterijera i dekorater. Jedna od vitrina koju je dizajnirao za poznato obdanište Kasa Kornelja u Barseloni biva izabrana za Svetsku izložbu u Parizu, 1878. godine. Tada se desio pravi zaokret u profesionalnom i privatnom životu mladog Gaudija. Eusebi Guelj, jedan od uvaženih poslodavaca tekstilne industrije u Kataloniji, bio je impresioniran elegancijom i modernim stilom te vitrine, pa je postao Gaudijev glavni klijent i mecena, po kome će kasnije dobiti ime i Park Guelj.

Razglednica Barselone
Gaudijev mecena, bogati Eusebi Guelj, omogućio mu je da ostvari svoje najekstravagantnije ideje. Po svemu izuzetan čovek, čija otmenost se ogledala u izraženom senzibilitetu i perfektnim manirima, Guelj je nepogrešivo osetio potencijal i prepoznao u Gaudiju genija. Još 1878, impresioniran njegovim debitantskim radovima, Guelj odlazi u Pariz na Svetsku izložbu umetnosti, na kojoj je Gaudi izlagao, kako bi ga lično upoznao. Negde u isto vreme kada započinje rad na katedrali Sveta porodica, Gaudi kompletno rekonstruiše Gueljov posed u Barseloni, građevinu nalik na sultanov harem. Takođe, radi na zgradi Gueljove rezidencije. „Njegove zgrade su nežne oaze u prostoru protraćenom funkcionalnim, neprocenjiv dragulj među linijama sivih kuća - kreacije koje pulsiraju melodičnim ritmom u masi mrtvog okruženja", napisao je o Gaudiju likovni kritičar Vajdeman. Na svojim čestim putovanjima u Englesku, Guelj je bio fasciniran parkovima i vrtovima i želeo je da nešto slično stvori i u Barseloni. Gaudijev zadatak bio je da kreira grad-park u potpunoj harmoniji s prirodnim okruženjem. Guelj je želeo grad vrtova. Gaudi mu je to omogućio, u Barseloni je stvorio sintezu arhitekture i prirode. Od 1984. godine Park Guelj je pod zaštitom Uneska, kao međunarodni spomenik kulture.

Nedovršen san
Nema sumnje koja zgrada je neprikosnoveni simbol Barselone. Kroz katedralu Sveta porodica godišnje prođe više od milion posetilaca iz celog sveta, a njena forma već decenijama izaziva divljenje. Katedrala toliko kontradiktorna, građena u tradicionalnom gotskom stilu srednjovekovnih crkava, a, ipak, po svemu, originalni simbol arhitekture 20. veka. Ni danas ona ne izgleda ni približno onako kako je trebalo da izgleda, pa se može lako ostvariti ono što je davnih godina Gaudi proročki rekao: „Sveti Josif će je završiti sam." Iako je bio angažovan kao jedan od pomoćnika na građevini, sudbina je učinila da samo nakon dve godine on postane glavni projektant najambicioznijeg poduhvata njegovog života. Iako je već bio započeo svoje prve spektakularne projekte - kuću Visens, El Kapričo, palatu Guelj, katedrala je bila njegova najveća strast. Neverovatno visoka, sa vrhovima koji se penju u konstrukciji gigantskih tamnih kula i završavaju bizarnim špicevima jarkih boja, prizor je od kojeg se čitavo telo mora protresti. Kada je 1926. tragično nastradao, ostavio je za sobom nedovršen opus - hram tako jedinstven da istorija umetnosti ne poznaje ništa nalik njemu, bez asistenata i naslednika, jer stvarao je uvek sam i bez zapisanih dokumenata, tako da je njegov rad nemoguće nastaviti. I kad god su postojali pokušaji da se ostvare njegove ideje, najčešće je to bila izdaja njegovog originalnog pristupa.

Tragičan kraj genija
Dana 7. juna 1926. godine, Antonija Gaudija je tokom jedne od njegovih šetnji pregazio tramvaj. Zbog njegovog lošeg izgleda i praznih džepova, taksisti su odbili da ga voze u bolnicu. Niko nije prepoznao najslavnijeg arhitektu Barselone, dok ga prijatelji nisu pronašli u bolnici za siromašne sledećeg dana. Kada su hteli da ga premeste u bolju bolnicu, on je to odbio. Umro je dva dana kasnije. Njegovoj sahrani prisustvovalo je nekoliko hiljada ljudi. Vlada je od pape zatražila i dobila saglasnost da posmrtne ostatke Gaudija smesti u još nezavršenu crkvu Sveta porodica. Tako je Antoni Gaudi našao mir na mestu na kojem je proveo najveći deo svog života. Čovek koga su za vreme života mimoišle sve zvanične nagrade, čija je umetnost u ono doba označena kao previše izazovna i „luda", danas je ikona. Zapostavljen i zaboravljen, tek nekoliko decenija posle smrti zauzeo je mesto koje mu pripada u istoriji umetnosti.

„Uglovi će nestati, a materija će prikazati sebe u bogatstvu astralnih oblika. Sunce će sijati sa sve četiri strane sveta i biće to vizija raja" - Gaudi