Broj 89
Početna > Prica > PONOSAN SAM NA SINOVE

Marinko Rokvić

PONOSAN SAM NA SINOVE

Popularni pevač, koji ima dva sina iz braka i jednog iz momačkih dana, otvoreno govori koliko ga je uloga oca promenila, zašto sa njima nije provodio više vremena i koliko je ponosan na svoje naslednike

Ovo nije pravi uvod Marinko Rokvić skoro dve decenije živi u srećnom braku sa medicinskom sestrom Slavicom koja se zbog porodice odrekla karijere. Imaju dva sina, starijeg
  U srećnom ste braku već dugi niz godina sa suprugom Slavicom. Koliko dugo nakon upoznavanja ste shvatili da je to žena sa kojom želite da ostarite?
  Za divno čudo, nismo se uopšte dugo zabavljali, svega tri-četiri meseca pre nego što smo odlučili da se venčamo. Iako je to pomalo neuobičajeno, već od prvog susreta sa njom sam shvatio da je ona žena mog života. Tada sam već bio poprilično iskusan, trideseta godina mi je bila na pragu. Pre Slavice sam imao mnogo devojaka, a ni sa jednom nisam mogao da se zadržim. Pretpostavljam da je sudbina htela da nas spoji. Hvala Bogu, do dana današnjeg je sve u redu, lepo funkcionišemo.
  Iz braka sa njom imate dva sina, kako ste reagovali kada vam je ona prvi put saopštila da je u drugom stanju?
  Mislim da sam bio najsrećniji čovek na svetu! Pogotovo kasnije kada smo na ultrazvuku videli da ćemo dobiti sina, bio sam još srećniji. Mislim da većina muškaraca priželjkuje da prvo dete bude muško.
  Pošto ste priželjkivali sina, da li ste želeli da drugo dete bude devojčica?
  Da budem iskren, jesam. Pošto smo već imali sina, želeli smo i devojčicu. Međutim, kada smo otišli na ultrazvuk u drugoj trudnoći i kada nas je doktor pitao šta imamo kod kuće, a mi odgovorili sina, on je rekao: „Dobićete još jednog!” Meni je u tom trenutku bilo milo što je muško. Iako, voleo bih, danas-sutra kada postanem deda, da dobijem unuku.
  Koliko ste pomagali svojoj supruzi kad je bila u drugom stanju?
  Nije bila razmažena, a ja sam pomagao koliko god je trebalo. Tih meseci sam malo manje putovao, nisam išao na turneje da bih što više bio uz nju.
  Da li ste bili uz suprugu za vreme porođaja?
  Za vreme porođaja sam bio ispred vrata. Bukvalno su me od nje delila samo ta vrata i zid. Nikola je bio velika beba, njegov termin za porođaj je već uveliko prošao i morao je da se rodi na carski rez. Rodio se 29. juna. Tog dana je bilo izuzetno toplo, dok sam sedeo i čekao, bio sam u goloj vodi od napetosti, treme i brige da li će sve dobro proteći.
  Na koji način ste proslavili rođenje sinova?
  Jao, tad sam se prvi put u životu stvarno napio! Sa prijateljima, kumovima i familijom sam otišao u restoran Kovač. Sećam se da smo pili viski iz velikih čaša, da je kum forsirao, da smo ukrštali čaše preko ruke i da sam ja već posle druge-treće čaše bio poprilično pijan. Čak sam i automobil ostavio ispred restorana jer nisam mogao da vozim. Kada sam došao kući i legao u krevet, samo sam video da se soba okreće oko mene. I Markovo rođenje je takođe bilo veselo i proslavio sam ga u društvu.
  Koliko vas je roditeljstvo promenilo?
  Mnogo. Čovek počne drugačije, ozbiljnije da razmišlja kada mu se rodi dete. Drugačije sam počeo da gledam na svet i ljude oko sebe.
  Da li su vam sinovi zamerali kada niste bili kod kuće zbog posla?
  Kada su bili mali nisu, jer sam im sa svakog puta donosio poklone i to je ono što je njih najviše radovalo, kao i svaku decu. Kasnije, sigurno sam im nedostajao u nekim delovima života, koji im je prolazio bez mene. Ali, moj poziv je iziskivao česte odlaske od kuće, tako je moralo da bude.
  Koji period u njihovom odrastanju vam je najteže pao?
  Bombardovanje Beograda jer sam tada bio na turneji po Kanadi. To je bila 1999. godina i kada se setim tih prvih par dana bombardovanja, sećam se straha koji sam osećao jer nikako nisam mogao da dobijem vezu sa njima. Naš porodični stan se nalazi blizu toplane na Novom Beogradu, a čuo sam da su tu bacali bombe. Svestan da se vazdušnom linijom naša zgrada nalazi na 700-800 metara, hvatala me jeza, bio sam izbezumljen! Čuo sam se sa jednim prijateljem iz Frankfurta i zamolio ga da pokuša on iz Nemačke da telefonom dobije moju suprugu. Uspeo je i saznao da su se svi sklonili u sklonište u podrumu zgrade. Odmah sutradan sam hteo da se vratim, ali nije postojao nijedan let za Beograd. Čim je prvi let uspostavljen, vratio sam se.
  Šta vam je bilo bitno da naučite svoju decu?
  Da budu dobri i pošteni ljudi. Da znaju da vode računa o svom zdravlju. A ono što im i dan-danas pričam i savetujem jeste da u svakoj situaciji, bez obzira na to čime su budu bavili, ostanu ljudi.
  Da li vas oni još uvek pitaju za savet?
  Da, iako moram da kažem da je najvažniju ulogu u njihovom odrastanju imala upravo moja supruga, koja je uvek bila uz njih. Ko zna kakva bi oni deca bili da je pored sveg mog odsustvovanja i ona svakodnevno odlazila na posao. Deca bi ostajala prepuštena ulici. Velika je sreća što ona nije radila i što je u svakom momentu mogla da bude uz njih.
  Kako ste reagovali kada vam je Nikola saopštio da želi da se bavi pevanjem?
  Bio sam presrećan! Ja sam negde od svoje pete-šeste godine počeo da pevam i da iskazujem talenat. Međutim, kada su Marko i Nikola bili u tom uzrastu, nisu pokazivali nikakvo interesovanje za muziku. Moram da priznam da sam bio pomalo razočaran. Međutim, kod Nikole je u devetoj-desetoj godini počela da se javlja ta želja, počeo je da ide na nastupe sa mnom. Voleo je da peva, a čak se ni dan-danas u svakom momentu, na svakom mestu ne libi da zapeva.
  Kako se osećate kada vidite Nikolu na sceni?
  Izuzetno ponosno.
  I vaš mlađi sin Marko razmišlja o tome da uđe u muzičke vode?
  Hoće, ali videćemo kako će da napreduje. Za razliku od Nikole, Marko mora malo više da vežba. Izuzetno je talentovan i ima potpuno drugačiji glas i od mene i od Nikole, što je dobro. On će verovatno pevati neki drugačiji stil, laganije pesme, balade.
  Kako ih sada posmatrate? Roditelji kažu da za njih deca uvek ostaju deca.
  Oni će sigurno pre svega biti moja deca, i nadam se da ću biti uz njih i jednog dana kada budu zasnovali svoje porodice da ih posavetujem ili im pomognem. Roditelj je uvek roditelj, dok je živ.
  Vi ste jedan od retkih javnih ličnosti koji je priznao vanbračno dete?
  To dete je rođeno pre braka. Nastalo je iz jedne prolazne avanture, nisam bio u vezi sa majkom tog deteta. Kada sam DNK analizom utvrdio da je to moje dete, naravno, prihvatio sam ga i priznao. Pošto živi u Kanadi, povremeno dolazi kod nas, dopisuje se sa Nikolom i Markom i član je naše porodice.
  Jeste li se plašili osude okoline zbog toga što imate još jedno dete?
  Ne, bilo mi je samo bitno da rezultati pokažu da je to moje dete i tu za mene više nije bilo nikakvog pogovora.
  Uskoro biste mogli da postanete i deda, s obzirom na to da imate odrasle sinove. Da li jedva čekate tu ulogu?
  Svaki život ima svoje periode, tako da će verovatno doći i vreme kada će oni poželeti da se ožene i dobiju sopstvenu decu. Ne forsiram ih jer mislim da su još uvek mladi za to. Kada budu rešili, ja ću, naravno, to prihvatiti.
  Kakav bi bio vaš savet za buduće očeve?
  Pošto zbog prirode posla nisam sa svojom decom provodio onoliko vremena koliko sam hteo, moj je savet budućim očevima da posvećuju puno vremena svojoj deci, da razgovaraju sa njima, da ih savetuju i da detetova interesovanja okrenu prema sportu. Insistiram i dan-danas, iako su moji sinovi odrasli, da se bave sportom makar i rekreativno.