Broj 88
Početna > Intervju > TUŽNE I DRAGE USPOMENE

Vanja Bulić

TUŽNE I DRAGE USPOMENE

Vanju Bulića je najbolje opisao sin Ognjen, još u trećem razredu osnovne škole u svom pismenom sastavu, rečima: „Moj tata je novinar, voditelj, novinar i roditelj"

Lična karta
  Rođen: 16. jula 1947.
  Mesto rođenja: Kumanovo
  Roditelji: Bosiljka i Dušan
 
 
  Zavičaj
  Za mene bi zavičaj trebalo da bude širi pojam zato što su moji Crnogorci, otac sa Durmitora, majka sa Cetinja, ja sam rođen u Kumanovu, gde je moj otac službovao kao vojno lice. Odmah po mom rođenju preselili smo se u Beograd, nedugo zatim su mog tatu odveli na Goli otok. Da nije otišao tamo, verovatno bi moj život bio nalik filmu Ljubavni život Budimira Trajkovića. Ostao sam u Beogradu, koji je postao i ostao moj jedini zavičaj.
 
  Uspomena iz detinjstva
  Dogodilo se to 1956. godine, istovremeno kao tužna i draga uspomena. Posle četiri godine očevog tamnovanja, majka, sestra i ja smo posetili oca na Golom otoku. Sećam se živo svih mogućih detalja. Otac me je sve vreme mazio po glavi. Jedino se ne sećam da li su se on i majka bar na trenutak izdvojili da popričaju nasamo.
 
  Prva ljubav
  Bio sam u prvom razredu gimnazije kada sam se prvi put zaljubio. To se desilo na školskoj ekskurziji u Đenovićima. Zbog te ljubavi sam bezmalo i stradao, tako što sam, želeći da se pokažem pred njom, skočio sa punim zaletom u more, napravivši „lastu", i to u vreme oseke. Naravno da sam se razbio, ali ona mi se tu našla, negovala me... Ja sam ostao u nju strašno zaljubljen i posle svega toga, pratio sam je gotovo u stopu, ali sve je to brzo prošlo. To je sudbina prvih ljubavi.
 
  Osoba ili događaj koji je ostavio neizbrisiv pečat u vašem životu
  To je svakako moj otac i njegov odlazak na Goli otok. To je iz korena promenilo naš život, stvarnost moje porodice. Ljudi su počeli da zaziru od nas, nisu smeli da se s nama druže, jer smo, kao i sve porodice utamničenih na Golom otoku, bili praćeni. Osećali smo se kao okuženi. Pa čak i kasnije, kad se otac vratio, ništa nije bilo isto, otac se previše brinuo za sestru i mene. Njegov strah pokazao se osnovanim, jer sam ja, pored toga što sam svoj novinarski posao radio dobro, stalni posao dobio tek u svojoj trideset drugoj godini.
 
  Uzori
  U prvo vreme me je veoma zanimao fudbal, pa sam jedared otišao na Partizanov stadion i prisustvovao jednom treningu. Tada je moj uzor postao čuveni Partizanov trener Vladica Kovačević. Impresionirala me je njegova igra, njegova uloga u toj igri, jer su od njega zavisili svi. Nisam počeo da igram fudbal, već odbojku, ali sam kao odbojkaš igrao tehničara, od koga praktično zavisi ceo tim. S druge strane, uzor su mi bili Bitlsi, jer sam imao svoj rok sastav.
 
  Sreća
  Shodno godinama, čovek menja svoje stavove o sreći. Kad sam bio mlad, najveća sreća su mi bili nastupi sa mojim rok sastavom, ali i kad bi moja odbojkaška ekipa Radnički pobedila Zvezdu. Danas, međutim, sreća je za mene u porodičnom životu. Ta sreća, opet, rezultirala je mojim zadovoljstvom ili srećom na profesionalnom planu.
 
  Život
  O životu čovek ne razmišlja dok je zdrav, ispunjen, srećan. Meni se prvi put dogodilo da o životu počnem da mislim posle smrti roditelja. To su bolna promišljanja, ali shvatio sam da čovek koji ima svoje potomke zapravo nastavlja da živi kroz tu decu, njegova smrt tako nije konačan čin. Uhvatio sam sebe da po prvi put razmišljam hoću li uspeti i da završim nešto što sam započeo.
 
  Ljubav
  Mladi ljudi ljubav poistovećuju sa strašću, međutim, ako je prava, ljubav posle dugogodišnjeg zajedničkog života, a to uopšte i ne mora biti brak, poprima jedan viši oblik.
 
  Slava
  Ja sam kao klinac pisao holivudskim zvezdama i od njih sam dobijao autograme koje sam potom pokazivao celoj školi. Tada, naravno, još nisam znao da to oni čak i ne pišu, već njihovi sekretari. Setite se, čak je i Tito imao pečat sa svojim potpisom. Sećam se, dok smo radili ZAM, koji je bio veoma popularan, Ivana Bojić i ja smo kao voditelji davali jednak broj autograma kao i pevači. Kad god mi je neko zatražio autogram, uvek sam posle potpisa rekao hvala. Nikad nisam razumeo ljude koji se mršte kad naiđe neko ko želi autogram, a dobro zna da je celog života sanjao da upravo to ljudi od njega traže.
 
  Vera
  Pošto sam dete vojnog lica, odrastao sam u ateističkoj porodici. Moji su sa Durmitora, a oni su više pagani, tamo se ni do dan-danas na pravi način nije ukorenila nijedna vera. Ja sam se krstio tek pre sedam-osam godina, da ne bih bio prepreka mojoj deci u izgradnji njihovih stavova po ovom pitanju. Ja prema pravoslavlju imam odnos kao prema nečem što je održalo i što održava duh ovog naroda kroz vekove. Svetosavlje je za mene filozofija. Sveti Sava je za mene bio jedan veliki filozof. Odlazim u crkvu vrlo često. Ranije sam znao da obilazim sve hramove, bez obzira na veru.
 
  Prijateljstvo
  Uvek se nasmejem kad mi priđu neki ljudi sa estrade i kažu: „Gde si, prijatelju?" Svoje prijatelje mogu da nabrojim na prste jedne ruke. Novac vrlo lako identifikuje prijatelje. Razmislite, od koliko ljudi biste bili u stanju da zatražite novac na zajam. Taj broj je veoma mali. Meni se dogodilo da mi otac umre dok sam ja bio sa porodicom na Zlatiboru. Dok smo došli do Beograda, moja dva kuma su okupala mog oca, obukli su ga, pripremili šta je potrebno za goste, javili svima i počeli da dočekuju ljude. To su prijatelji. Jedan od njih dvojice, na primer, pre toga nikad nije smeo da vidi mrtvaca, a kamoli da ga kupa.
 
  Brak
  Brak je najozbiljnija institucija ljudskog roda. U lošoj zajednici sazrevaju često isfrustrirani, nekad veoma loši ljudi. Tako ćemo imati lošeg šefa države, lošeg lekara, lošeg profesora. Baš zato što je rastao u porodici gde nije bilo razumevanja i ljubavi.
 
  Lepota
  Moje poimanje lepote odnosi se na doživljaj. Čujem neku melodiju, pesmu i naježim se. Isto tako je i sa slikom. Sećam se koliko sam bio ushićen lepotom Nikice Marinović, jedne od najlepših naših žena svih vremena. Priželjkivao sam da je negde sretnem, da je vidim uživo. Bio sam tada još vrlo mlad, tek sam počeo da vozim auto. Sećam se, krenuo sam u pravcu Kalemegdana, padala je kiša. Na autobuskoj stanici ispod Brankovog mosta vidim Nikicu Marinović. Usporim, odlučim da joj predložim da je odvezem tamo gde je krenula, međutim, kad sam joj prišao sasvim blizu, ja sam se šokirao. Uplašio sam se bukvalno njene lepote i, verovali ili ne, dao gas i pobegao.
 
  Vernost
  Ostati veran sebi, svojim prijateljima, ostati dosledan u nečemu što su tvoji principi.
 
  Praštanje
  Mislim da su oprosti i izvini najlepše reči koje postoje. Ljudima je, međutim, mnogo teško da priznaju grešku.
 
  Kajanje
  Kajem se što nisam živeo u nekom boljem društvu. Kajem se što sam bio iskorišćeni idiot, jer smo mi novinari to vrlo često.
 
  Šta biste na svom životnom putu promenili
  Da mogu, promenio bih ono što se desilo mome ocu. Ipak, ne znam kojim putem bi krenuo moj život i da li bih bio ovaj isti da sam odrastao kao generalsko dete. Sve u svemu, veoma sam zadovoljan svojim životom i ne bih ništa u njemu menjao.
 
  Zdravlje
  Najveće bogatstvo.
 
  Smrt
  Prirodni nastavak života. Naši preci žive kroz nas i mi ćemo isto tako živeti kroz svoju decu.
 
  Novac
  Da nemam ženu, ne bih ga ni imao. Moja žena je, na sreću, ovlašćena na sve moje račune.
 
  Najveći san
  Da dobijem unuku.
 
  Vrline
  Iskren sam prijatelj onima koje sam izabrao za prijatelje, dobar sam suprug i otac.
 
  Mane
  Možda što ne umem da cenim svoj rad onako kako bi trebalo.
 
  Životni moto
  Tiha voda breg roni.