Broj 88
Početna > Poznati > ČUDO OD DETETA

Nađa Komaneči

ČUDO OD DETETA

Nađa Komaneči, devojčica koja je uspela na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. da pomeri „sve granice ljudskih mogućnosti" u gimnastici, zadivila je svet, a onda postala žrtva tog opako radoznalog sveta

Nađa Elena Komaneči je rođena u Rumuniji u gradiću Georgi Dež (danas Onešti) 12. novembra 1961. godine kao ćerka Georgija i Stefanije-Aleksandrine. Dok je bila trudna, njena majka je gledala ruski film u kojem se glavna junakinja zvala Nađa, skraćeno od ruskog Nadežda, što znači nada. Odlučila je da svojoj ćerki da to ime. Inače, Nađa ima i mlađeg brata koji se zove Adrian.

Početak sportske karijere
Komaneči je gimnastiku počela da trenira u šestoj godini života, u grupi poznatog trenera Bele Karolja, koji je tih godina pokrenuo eksperimentalnu gimnastičku školu. Bila je srećna okolnost što je Nađa živela u neposrednoj blizini, pa nije kao većina ostalih polaznika morala da putuje. Sa devet godina je počela sa prvim takmičenjima, a sa 10 je već nastupala na međunarodnim takmičenjima. Prvi veći međunarodni uspeh je došao u 13. godini, na Evropskom prvenstvu, kada je pobedila u višeboju i svim ostalim pojedinačnim disciplinama osim na parteru, gde je bila druga. Te 1975. godine je već bila proglašena gimnastičarkom godine. Kasnije će titulu evropske šampionke u višeboju ponoviti još dva puta 1977. i 1979. godine, postavljajući time još jedan rekord.
Ipak, trenirati gimnastiku u komunističkoj Rumuniji nije uopšte bilo lako. Postoje brojni navodi da su treneri maksimalno iscrpljivali, pa čak i tukli gimnastičarke. Njena majka Stefanija Komaneči nerado govori o teškom odrastanju svoje kćerke: „Znate li da je od devete godine vežbala osam sati dnevno? A kad dete s devet godina ima pune ruke žuljeva, kad nema detinjstva, onda sve to nema smisla."

Olimpijski uspesi
U 14. godini Komaneči je postala zvezda Olimpijskih igara u Montrealu 1976. godine. Vežba na dvovisinskom razboju prva je u istoriji ocenjena maksimalnom ocenom 10, a takav standard je ponovila u još šest vežbi. Tokom Igara u Montrealu korišćen je semafor koji uopšte nije mogao da prikaže desetku. Kada je Nađa dobila 10.0, ta ocena je na semaforu bila prikazana kao 1.0. Publika je negodovala, a mlada 14-godišnjakinja je, potpuno zbunjena, u prvi čas pomislila da je dobila ocenu 1.0 a ne 10.0, i bila razočarana. Zbog nje je u Montrealu tada teže bilo doći do ulaznica za gimnastiku nego za gledanje popularne košarke. Na tim Igrama je osvojila ukupno pet medalja, od toga zlato u višeboju, dvovisinskom razboju i gredi, srebro u ekipnom takmičenju i bronzu na parteru. Tako je postala jedna od najmlađih osvajačica olimpijskog zlata u istoriji. Na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godine Nađa ponovno briljira, osvajajući zlato na gredi i parteru, i još dva srebra: u ekipnom takmičenju i u višeboju.

Godine posle takmičenja
Za vreme egzibicione turneje po Americi 1981. godine, Nađin trener Bela je sa suprugom prebegao i tražio azil. Po povratku u Rumuniju, Komaneči je stavljena pod prismotru tadašnjeg Čaušeskuovog režima zbog bojazni da bi i ona mogla da prebegne. Zabranjena su joj putovanja van zemlje, pa se posvetila treniranju rumunskih gimnastičarki. Ni danas nisu poznati svi detalji o tom periodu mučnog života talentovane gimnastičarke. Nađa nikad nije htela da potvrdi priče o torturama koje je trpela. Ipak, i sama je pobegla 1989. godine, i danas živi u Americi. Do tada ju je maltretirao i seksualno zlostavljao Čaušeskuov sin Niku. Nađa se od tog nasilnika vraćala kući puna modrica, a jednom joj je, navodno, iščupao i nokte. Postoji priča da je ovaj sadista uživao i u bičevanju mlade gimnastičarke, ali rumunski narod je i nije mnogo žalio. Jedni su se bojali da iskažu bilo kakva osećanja oko postupaka vladajuće familije, a drugi su prezirali Nađu zbog veza s moćnom porodicom.
Kada bi je pitali o vezi sa sinom predsednika, ona bi odgovarala: „Niku je moj šef. Radim za njega u Komunističkoj omladini. Ljudi nas vide zajedno i onda iz toga izvlače besmislene zaključke. Tačno je da imam određene povlastice, ali ako ih ja ne iskoristim, neko će drugi zauzeti moje mesto." Uprkos tim povlasticama, Niku od 1984. godine nije dopuštao Nađi putovanja u inostranstvo. Strahovao je da bi ona mogla da ga napusti. To se i dogodilo mesec dana pre nego što je režim njegovog oca srušen u krvavoj pobuni rumunskog naroda.

Novi život u Americi
U novembru 1989. godine, nekoliko nedelja pre revolucije, Komaneči beži iz Rumunije, traži i dobija dozvolu za boravak u Americi. Ali, Nađa nije imala sreće ni kada je napustila Rumuniju. Premda ju je u obećanoj zemlji očekivao njen trener Bela Karolj, ona mu se nije javljala. U zatočeništvu ju je držao čovek koji joj je omogućio beg iz Rumunije, uzevši joj za slobodu 5.000 dolara. Konstantin Panait, koji je organizovao Nađin beg, brzo je shvatio da bi u Americi mogao da zaradi na rumunskoj gimnastičarki, pa je počeo da naplaćuje njene intervjue i gostovanja u televizijskim emisijama. Pretpostavlja se da je tako zaradio 200.000 dolara, ali Nađa od svega toga nije videla ni centa. Nađa Komaneči se uz pomoć jednog prijatelja, godinu dana kasnije, oslobodila pokvarenog Panaita i nastanila se u Montrealu, gde je osvojila svoje najsjajnije zlato.

Pronašla je ljubav
Bavila se promotivnim aktivnostima, reklamirala gimnastičke sprave i treninge, i radila kao fotomodel. Verila se 1994. godine sa američkim gimnastičkim šampionom Bartom Konerom, kojeg je prvi put upoznala još 1976. Svadba je bila zakazana za 26. april 1996. u manastiru Kašin, blizu Bukurešta. Poželela je da joj venčani kum bude tadašnji predsednik Rumunije Jon Ilijesku, ali političar je bio oprezan: „Kada sam saznao da Nađa hoće da se venča u Rumuniji, rekao sam da je to lep gest i prema rodnoj zemlji i prema njenim roditeljima. Zbog mog zvaničnog položaja, nisam na sebe mogao da preuzmem 'kumovski status', ali sam rekao da ću biti domaćin događaja i duhovni pokrovitelj Nađe i njenog supruga." Na tu „svadbu veka" pozvani su Robert de Niro, Arnold Švarceneger, Džimi Konors, Jon Ćirjak, Ilije Nastase, ali i prva dama Amerike Hilari Klinton. Mnogi nisu došli, a jedini pikantni podatak koji možda vredi zabeležiti jeste onaj koji govori da je srećni suprug „prešao u pravoslavlje".

Iako je život i mediji često nisu štedeli, Nađa je uspela da pronađe svoju sreću i mir. Komaneči je dobila američko državljanstvo, danas često putuje i propagira sport i gimnastiku u različitim delovima sveta. I dalje je aktivna u raznim sportskim sferama. Sa suprugom je otvorila privatnu gimnastičku školu u Normanu. Zajedno se takmiče u revijama, a zarađeni novac daju u dobrotvorne svrhe.