Broj 87
Početna > Poznati > DŽONI KEŠ

Čovek u crnom

DŽONI KEŠ

Niko nije zadužio američku kantri muziku koliko je to učinio legendarni Džoni Keš. Iako je u dugoj muzičkoj karijeri napisao veliki broj hitova, njegov zaštitni znak, pored tekstova i originalnog zvuka, jeste i karakteristično dubok glas i crna odeća koja mu je donela poznati nadimak Čovek u crnom

Rodio se 26. februara 1932. u Arkanzasu. Njegovi roditelji Rej i Keri nisu mogli da se slože oko toga koje ime da mu daju, pa su se odlučili za inicijale imena koje su predlagali - J. R. (Džej Ar). Kasnije, kada je stupio u redove američkog vazduhoplovstva, postao je Džon R. Keš, pošto vojska nije htela da prihvati samo inicijale kao ime vojnika. Ime Džoni Keš uzeo je 1955. kao svoje umetničko ime, jer je tada počeo javno da nastupa.

Teško detinjstvo
Odrastao je na farmi u malom mestu Dajsu, gde je sa svojim roditeljima, braćom i sestrama, radio na poljima i skupljao pamuk. Tamo se prvi put i upoznao sa muzikom. Berači su pevali kantri i bluz, koji je savršeno oslikavao njihovo raspoloženje tokom rada. O tom periodu, Džoni je govorio: „Znate, vi možda volite pamuk, njegovu mekoću i kvalitet, ali kad se ja setim pamuka, setim se i ranica na mojim prstima od trnja koje štiti loptice pamuka, kao i bola u leđima koji sam osećao dok sam se po ceo dan saginjao da uberem pamuk. Imao sam tada oko pet godina. Čudite se kako jedan petogodišnjak može sve to da podnese? Niko te ne pita da li možeš, jednostavno moraš da bi preživeo. Moji su, pre nego što su to polje dobili, bili toliko siromašni da je moj otac morao često da ide u lov na zečeve i veverice, kako bi moja majka imala šta da skuva za ručak." Iako nikada nije sanjao da će polje pamuka jednoga dana zameniti svetlima pozornice, prilika mu se ukazala po završetku srednje škole 1950, kada je otišao u Detroit i zaposlio se u Pontijakovoj fabrici automobila. Ali, to ga nije ispunilo, i odlučio je da se prijavi u američko Ratno vazduhoplovstvo. U Teksasu je obučavan za radiošifranta, neko vreme je boravio i u Nemačkoj i presretao ruske poruke u Morzeovom kodu.

Prvi bend
U međuvremenu, osnovao je svoj prvi sastav. Zvali su se Landsberg Barbarians. Kada se vratio u Ameriku, oženio se Vivijen Liberto i sa njom dobio četiri ćerke. Muzika je sve više počela da ga interesuje. Skupio je hrabrost i otišao u Memfis, kod Sema Filipsa, u diskografsku kuću San. Sem će kasnije postati poznat po tome što je otkrio mnoge kvalitetne muzičare, između ostalih i Elvisa Prislija. Pošto je oduvek voleo gospel, predložio je Semu da za njega snimi gospel album, ali je ovaj to odbio pod izgovorom da su u to vreme bolje prolazili izvođači koji su u svojim pesmama objedinjavali crnačku i muziku belaca. Ipak, bio je uporan, više od svega želeo je da snimi ploču. Sledeće godine, 1955, ponovo je otišao kod Sema na audiciju i ovoga puta - prošao.

200 koncerata godišnje
U to vreme Elvis je harao, a Keš se sa njim i privatno družio. Shvatio je da, jednostavno, nikada neće moći da ga stigne u njegovom erotičnom r'n'r nastupu, i rešio da ostane u kantri vodama. Umeo je da kaže da mu je kantri više ležao. S vremenom je počeo mnogo da se svađa sa Semom, koji je ograničavao njegovu kreativnost, i ubrzo su raskinuli ugovor, a Džoni je prešao u diskografsku kuću Kolambija rekords. Krajem '50-ih održavao je i po 200 koncerata godišnje. Postao je zavisan od amfetamina i okrenuo se alkoholu. Bivao je agresivan, znao je da lomi, šutira i puca u stvari. Iako nikada nikoga nije fizički povredio, njegova žena Vivijan više nije mogla da ga trpi. Njihov brak se raspao krajem 1966. godine.

Svetla tačka njegovog života
Šezdesete su bile težak period za Džonija. Glas je počeo da ga izdaje, jer mu je grlo bilo suvo zbog amfetamina. Otkazivao je nastupe. Jedina svetla tačka toga doba bila je Džun Karter. Njih dvoje su se upoznali još 1961, kada je postala prateći vokal na Džonijevim koncertima. Za nju je rekao: „Uvlačila mi se pod kožu. Brinula je o meni. Upravo je ona bila ta koja me je podstakla da se skinem sa droge. Bio sam izlečen 1967, a sledeće godine Džun i ja smo se venčali." Ljubavna balada Krv i meso prva je u nizu koju će Keš posvetiti svojoj drugoj supruzi. Posle venčanja sinula mu je zanimljiva ideja - želeo je da zatvorenicima iz raznih američkih zatvora olakša okajavanje njihovih grehova. Godine 1968. otišao je u zatvor Folsom i tamo održao koncert. Pesme sa tog koncerta našle su se na i na njegovom albumu Live at Folsom Prison. Sledeće, 1969, isto je učinio i u zatvoru San Kventin. Uspesi su se nizali, a najveći od njih je Džunin i njegov sin, Džon Karter Keš.

Poslednji dani sa Džun
Početkom osamdesetih ponovo se navukao na tablete i u jednoj od epizoda na imanju, umislio je da noj frkće na njega. Krenuo je sa štapom ka njemu, ali ga je noj oborio na zemlju i kljunom mu probio stomak. Prošao je sa nekoliko slomljenih rebara i ožiljkom. Tokom oporavka u klinici Beti Ford sprijateljio se s Ozijem Ozbornom, jednim od najdražih pevača njegovog sina. Ali, to nije bio kraj njegovim zdravstvenim problemima. Godine 1988. zamalo da umre od upale pluća, a '90-ih godina lekari su ustanovili da boluje od retke vrste Parkinsonove bolesti. Prestao je da ide na turneje i poslednje dane provodio je sa Džun, porodicom i prijateljima, na njihovom imanju na Jamajci. Posle dugogodišnje borbe s upalama pluća i dijabetesom, legendarni Džoni Keš umro je 12. septembra 2003. godine.