Broj 86
Početna > Prica > VESELI ŽIVOT UTROJE

Bojana Maljević

VESELI ŽIVOT UTROJE

Bojana otkriva šta sve može da se nauči iz crtaća, u kojim situacijama se osećala kao nespremni đak, ali i koji je njen osnovni zadatak kada je reč o vaspitanju sinova Luke i Nikole

Iako je u drugom stanju ostala sa dvadeset i dve godine, Bojana Maljević je duboko u sebi osećala mir, a jedino pitanje koje joj se vrzmalo po glavi bilo je da li će uspeti da ispuni očekivanja i potrebe tog malog bića koje raste u njoj.
Kada je prvi put videla prvog sina, plakala je kao kiša. Tada je shvatila da sve priče o materinskom instinktu koji se odmah rađa nisu bile tačne i otkrila je da se majka ne postaje rođenjem deteta, u trenu. Tako, Bojana i danas sebe upoznaje i gradi kao majku, kojoj je jedini i najvažniji zadatak da pruži ljubav svojoj deci.
Misliš li da postoje „prave" godine kada žena treba da zatrudni, kada se oseća zrelom i spremnom da postane mama?
Ja sam prvu trudnoću imala sa 22 godine, porodila sam se tek što sam napunila 23. Bila sam, naravno, uplašena i zbunjena, a strah od nepoznatog postojao je sve vreme. Ali, želela sam bebu i negde duboko sam osećala mir. Mislim da ne postoje „prave" godine, to je vrlo individualno. A to što nas odmalena sa svih strana uče da se to „mora" dogoditi do 25, pa kad imaš 29 godina već te gledaju kao „problematičnu", drugo je pitanje. Nisam odrasla pod takvim pritiscima, a opet sam prilično mlada postala majka.
Šta si prvo pomislila kada si saznala da si trudna?
Kroz glavu mi je prošlo pitanje da li ću ispuniti očekivanja i potrebe tog malog bića koje je u meni.
Koliko si se ugojila u prvoj, a koliko u drugoj trudnoći?
Mislim da sam se u prvoj ugojila više, skoro 20 kilograma, a u drugoj oko 12. Međutim, posle prve sam brzo vratila kilažu iako je višak bio veći, a posle druge je to duže trajalo. Ali, iskrena da budem, stvarno se nisam time opterećivala.
Da li si imala strah od porođaja?
Ne. Ja bih se još deset puta porađala, kada bi pored mene uvek bio lekar Dule Stanojević.
Koji porođaj si lakše podnela?
Drugi, svakako. Sve je već bilo poznato, znala sam šta me čeka.
Kako si se osećala kada si prvi put videla sinove, da li uopšte taj osećaj može da se opiše?
Biću sasvim otvorena. Kada sam videla svoju prvu bebu, kada su mi je doneli na prvi podoj, plakala sam kao kiša. Nisam osećala ništa prema detetu, osim straha kako ću tom malenom biću da pomognem. Sve te priče o materinskom instinktu koji se rađa „odmah" nisu bile tačne u mom slučaju. Čak sam mislila da sa mnom nešto nije u redu, jer ne osećam ništa. Ležala sam na krevetu na kome tog trenutka nije bilo posteljine, samo jedna crna najlon kesa, kao one za đubre. I osećala sam se tužno i očajno što prvi put dojim bebu tako na tome, sama, strašno. Bile su to godine sankcija, a posteljinu mi je doneo suprug kasnije. Ali, taj prvi trenutak bio mi je nekako tužan. Čim sam došla kući, kada sam sa mirom pogledala svoje dete, krenula sam da se opuštam, da upoznajem to veličanstveno stvorenje pored mene, da se zaljubljujem u njega svakog dana iznova. Majka se ne postaje rođenjem deteta, u trenu. Ja sebe kao majku upoznajem i gradim i danas. Kada sam rodila drugog sina, osećaj je bio drugačiji, bila sam sigurnija u sebe, već sam bila majka i to je nešto sasvim drugo. Umela sam odmah da prepoznam svoja osećanja.
Ko je bio zadužen za izbor imena za sinove?
Boban i ja smo se oko toga dogovorili. Obojica su dobila imena po svetiteljima, Luka po Bobanovoj krsnoj slavi, a Nikola po mojoj devojačkoj.
Pošto je Luka stariji, da li je priželjkivao brata ili sestru?
Luka je želeo brata. Kada sam drugi put ostala trudna, on je imao pet i po godina i bio je vrlo pažljiv i vrlo strpljiv. Iznenađujuće siguran u sebe i našu ljubav, nije pokazivao ljubomoru. Luka je najdivniji stariji brat na svetu.
Kako se Luka i Nikola slažu, jesu li nestašni?
Nestašni su, naravno, ponekad se i svađaju, ali se u suštini veoma vole. Pre nekoliko dana igrali smo se neke izmišljene igre, kao oni su zamenili identitete. Pažljivo sam ih slušala jer me je zanimalo šta jedan kod drugog u ponašanju primećuju. I zaista ne mogu da verujem kakvu percepciju imaju. Bili su toliko tačni, čak i u najsitnijim detaljima. Smejali su se sebi, odnosno prepoznavanju sebe.
Osnivač si i urednik nacionalne televizije za decu i mlade TV Happy. Pretpostavljam i da tvoja deca uživaju u crtaćima, pa nam otkrij kakve sve odgovore deca mogu da pronađu u crtanim filmovima?
Deca se identifikuju sa omiljenim crtanim junacima. Često možemo da saznamo šta misle ili osećaju ako ih pitamo na primer: „A šta Nodi misli o...?" ili „Kako se Majstor Bob osećao...?". Ovo se pre svega odnosi na manju decu. Deca pronalaze različite odgovore u svemu što ih okružuje, pa i u TV programu. Ne možemo ni da naslutimo kako sve reči, knjige, ilustracije, pa i odnosi između likova utiču na njih. Zato je važno da deca gledaju program koji je prilagođen njihovom uzrastu. Jer, kako pronalaze odgovore u dečjem programu - pronalaze i u programima za odrasle. A ti odgovori često mogu biti pogrešni i uznemirujući.
Na tvom blogu si napisala: „Postoje neki trenuci kada ne umem najbolje odgovore da dam svojoj deci." Koji su to trenuci?
Eto, recimo, kada je trebalo da objasnim četvorogodišnjem sinu smrt. A on je meni objasnio mnogo bolje nego ja njemu. On je to shvatio na neki svoj način, rekao je da se moja baka „transformisala". Transformersi inače nisu moj omiljeni crtani, ali eto on je tu našao neku vezu.
U kojim situacijama se osećaš kao „nespreman đak"?
To su te situacije u kojima bi trebalo izgovoriti istinu na poseban način, ili slagati nešto decu, što se trudim da ne činim. Ima takvih trenutaka. Kada ne očekujem pitanje, kada mislim da su još mali „za neke stvari"...
Koji je osnovni princip kojim se rukovodiš u vaspitavanju dece, jesi li stroga mama?
Ja imam osnovni i najvažniji zadatak - da pružim deci ljubav. Trudim se da ih naučim da misle svojom glavom i da donose svoje odluke. Postoje neka mala pravila, kao što je, recimo, da se poštuju dogovori. Umem da budem veoma stroga, ali retko imam razloga za veliku strogoću.
Šta se sve u tvom životu promenilo od kada si postala mama?
Mnogo toga se promenilo, ali je i mnogo toga ostalo isto, kada je reč o životnim navikama i planovima. Važnije je ono što se promenilo u meni, a to ne bi moglo da stane u jedan običan odgovor.
Priželjkuješ li još dece, možda jednu devojčicu?
Da, volela bih da imam bar troje dece. Volela bih i devojčicu.
Šta savetuješ mladim mamama?
Da se sete svega što im nije prijalo u odnosu sa njihovim roditeljima, da to osveste i ne ponavljaju sa svojom decom. A potom da se sete svega što je bilo značajno, vredno, važno, lepo, svega što ih je činilo srećnim i da misle na to svakog dana, da prenose svojoj deci upravo to. Zapravo, jedini pametan savet bio bi: da zaista budu deo detinjstva svoje dece.