Broj 86
Početna > Putovanja > ADIO, LJUBAVI

Pozdrav iz Rovinja

ADIO, LJUBAVI

U gradove možeš da se zaljubiš baš kao u bilo koga ili bilo šta drugo. Ocenjujem ovaj put kao ljubav na prvi pogled. Rovinj i ja imali smo neverovatno maštovitu štoriju. Ja iz Beograda, a on usred Hrvatske, pun skrivenih strasti, iznenađenja, zavodljivih ulica i pitkog vina. Pored neprekidnih ponuda da zbrišem u Veneciju, ostadoh mu verna. Strasna kratka romansa na plažama, ulicama, restoranima.

Nekoliko puta u životu trebalo je tamo da se nađem. Sve vreme pratio me je neverovatan film u glavi, tipa šta je sve moglo da mi se desi u ovom gradu, a nije. Jednom sam sa jednim plavookim Dalmatincem koji je izgledao bezobrazno prefinjeno trebalo da se sretnem upravo na ovoj teritoriji. Naravno, kako to obično biva, nikada se nismo sreli. On se zaglavio u nekoj jednosmernoj ulici i ne verujem da je uspeo bez mene da nađe pravi put. A ja sam skrenula iz ulice Carera, pa preko trga pravo na brod Baunti koji je u tom trenutku isplovio na svoj put oko sveta. Tako sam izbegla jednu veliku ljubav. U Rovinju, razume se. Bilo je to vrlo davno, toliko da više nisam ni sigurna da sve to nisam potpuno izmislila.
 
  Talenat za život sadašnji
  U kolima sam slušala neku stvar koja ide ovako - Ušla je tiho ka brod u pismu moju, i odnila sve... tralalala tako sam i ja lagano ušla u Hrvatsku. Znamo se već dobro, pomislih... Beograd-Rovinj - destinacija snova i ako išta treba da bude uramljeno i nedodirnuto, to je put u grad koji mi je danas nekako miliji od svih drugih putovanja. Sa setom sam slušala priče starijih koji su sva leta provodili tamo u društvu slikara, glumaca i ostalih talentovanih za život. To veče pila sam cabernet sauvignon baroque iz 2001. poreklom iz zapadnoistarskog vinogorja. Beše to dobro suvo vino odnegovano u podrumu porodice Peter Voleti. Mesec nije bio pun, i sve je nekako ličilo na sreću. Svako dobija po zasluzi - sećam se reči onog plavookog sa kojim se nikada nisam srela u ulici De Amicis.
 
  Legenda o svetoj Eufemiji
  Rovinj se nalazi na zapadnoj obali Istre, najvećeg jadranskog poluostrva, ima oko petnaest hiljada stanovnika. U vodiču kroz Rovinj za ovo leto pronašla sam priču - U ranu zoru 800. godine crkvena zvona nervozno su zvonila. Građani su se sjurili prema moru. Čudo, dogodilo se čudo! Morem je, poput kamene lađe, doplovio mermerni sarkofag. Otvoriše ga i ugledaše nepomično telo prelepe devojke. Kraj nje, svitak pergamenta. Razviše ga i pročitaše - Ovo je telo svete Eufemije. Reč je o legendi o Eufemiji, zaštitnici Rovinja, i danas utkanoj u život grada. Razvoj turizma Rovinja ostao je veran svojim počecima - sačuvati prirodu, istoriju i tradiciju. Započnite razgledanje Rovinja gledanjem sarkofaga Eufemije u tišini crkve, a potom se popnite na zvonik. Pod njenim pogledom prostire se cela rovinjska obala, Crveni otok, Katarina, dvadesetak ostrvaca.
 
  Strasni kameni grad
  Stari grad se nalazi na poluostrvu i svedok je svih prohujalih vremena. Skučeni prostor uslovljavao je zbijenu građu uskih kuća, ulica, malih trgova i, zahvaljujući toj činjenici, nastade ovako romantičan gradić. Kažu da su posebnost dimnjaci izgrađeni na specifičan način. Nije ni čudo što je 1963. godine Rovinj proglašen spomenikom kulture. U nekoj knjižici prilagođenoj za turističke glavice opijene suncem i vinom, našla sam podatak da je Rovinj svoj život započeo na nekadašnjem ostrvu Mons Albanus. Prvi arheološki tragovi života sežu u bronzano doba, a jezgro grada razvijalo se u 3. veku. Početkom 18. veka grad počinje da se širi izvan gradskih zidina i na kopno, a kanal između ostrva je zatrpan 1763. godine i stari deo grada se tako našao na poluostrvu.
  Već u 7. veku Rovinj je bio opasan gradskim bedemima, kasnije pojačanim i dograđivanim gradskim kulama. Grad je imao sedmoro vrata, a sačuvana su Vrata sv. Benedikta, Portica i Vrata Svetog križa. Na mestu spoljnih vrata u 17. veku je podignut barokni Balbijev luk, koji je danas ulaz u Stari grad.
  Najimpozantnije zdanje je crkva zaštitnica grada, izgrađena u 18. veku, a početkom prošlog veka izgrađeno je pročelje u stilu venecijanskog baroka. Zvonik ove crkve visok je šezdeset metara, ukrašava ga bakarni kip svetice Eufemije, koji se snagom vetra okreće oko svoje ose.
 
  Italijani u belom
  Italijani, obučeni uglavnom u belo, preplavili su grad. Na svakom koraku kučići iz celog sveta, retki srećkovići koje su gazde povele na more. U hotelima i privatnim smeštajima za svog ljubimca platićete pet evra za noć.
  Italijanski jezik čuje se sa svih strana, što daje osećaj da si zaista u Italiji.
  Galerije, jedna do druge, mame da uđeš baš u svaku. Interesantni detalji, ali i osećaj da autentičnih stvari ima sve manje. Tužna tržišna realnost koja kvari snove. Školjke sa Filipina. Morski sunđeri iz Grčke. Kineske ogrlice koje se prodaju svuda po svetu. Slike koje potcenjuju turiste. Ali, ako umeš da zažmuriš i smestiš se u neki restoran... klopa, mirisi, uživancija, učiniće da zaboraviš tu tužnu realnost.