Broj 85
Početna > Intervju > TOTALNO DRUGAČIJA

Vesna Zmijanac

TOTALNO DRUGAČIJA

„Sve svoje želje sam ispunila mnogo puta, ali želja nema dna", kaže jedna od najvećih pevačica bivše Jugoslavije Vesna Zmijanac, koja poslednju deceniju živi na Bukulji, gde je pronašla svoj mir i oazu

Posle velikog uspeha Vesna Zmijanac povukla se od gužve i euforije u prirodu, tišinu i svoj svet, duboko verujući da ne možeš promeniti druge, već samo sebe samog.
Publika je sa ushićenjem čekala novu pesmu koju ste snimili sa Dinom Merlinom. Prošlo je dvadeset godina od prethodnog dueta, mislite li da će pesma Klupko doživeti istu popularnost kao Jorgovan?
Dino je napravio pesmu pre dve godine i bila sam uzbuđena kada mi je rekao da ćemo ponovo pevati zajedno, ali sam isto tako znala da pesma nimalo neće biti laka ni za pevanje ni za slušanje. Razlika između Jorgovana i Klupka je u tome što je prva pesma bila lakša za pevanje, bila sam mlađa i sve je bilo lakše. U vreme Jorgovana bila sam u kondiciji, išla sam na snimanja, turneje, koncerte... Iako sam išla na gostovanja u poslednjih nekoliko godina, bilo je to na mnogo manjem nivou. Sve je to bilo stresno za mene, em nisam dugo radila, em pesmu nisam uživo izvodila, a onda sam nastupala na Koševu pred 60.000 ljudi.
Kako ste se osećali u tom trenutku, koje emocije su vas preplavile?
To je stanje koje ne može da se opiše rečima. Pevati pred tolikom masom koja tačno zna ko ste i šta ste, zna celu pesmu, možda i bolje od mene, jer oni se nisu zbunili, niti su imali tremu. A ja, koja sam gore i sve to posmatram, ne mogu da nadjačam publiku... Moram reći da je bilo vrlo uzbuđujuće. Jedno je izvesno, posle toga zaista ne vidim šta je to što bih volela da mi se još desi.
Poslednjih 12 godina živite na Bukulji, daleko od kamera i reflektora. Kako izgleda jedan vaš običan dan?
Kad živite mirno, u prirodi, dan je uvek kratak. Kada postoji dan da ne znam šta ću sa sobom, a to je retko, najviše volim da posmatram i da ćutim.
Mnogi se pitaju šta je to što vas je nateralo da se u žiži popularnosti povučete?
To je stvar ravnoteže. Kada jednom dođete do vrhunca, bilo u čemu to da je, imate dva izbora: ili da se strmoglavite ili da se sami povučete i da se na putu nadole kotrljate samovoljno. Da ne čekate da vas priroda vrati nazad. Sve što ima početak ima i svoj kraj. To je zakon prirode. Sve što jednom dođe do vrha, mora da ide nazad na svoje dno. To je stvar procene, ko ume da preseče kada je pravi momenat. Ne treba silom gurati nešto što je nemoguće. Bila sam na vrhuncu, možda i više od toga, i to je momenat kada sam možda i prekoračila granicu, što sam po svemu osetila: po telu koje je bilo umorno, po nezadovoljstvu... Znate, ja sam sve svoje želje ispunila mnogo puta, ali želja nema dna. I onda sam zaključila da opet nisam preterano ni srećna ni zadovoljna, da negde mora da postoji granica, kada snove ispunite, da u njima i uživate, ne da i dalje sanjate. Onda niste ništa uradili, niti vam to prija.
Mislite li da vam je publika zamerila što ste se na vrhuncu povukli?
Mislim da su i oni bili u to vreme siti, jer i kod publike postoji granica do koje mere možete da im nudite sebe. Preko te granice oni počinju da vas ne vole, postajete im dosadni. I prave se greške, ako ne stanete. Stalno govore: „Nema vas, pa nema vas". Mene ima, ali u dozi koja mi prija i tamo gde mi prija. Kada kažu: „Vraćate se na velika vrata", meni se okrene želudac, nikada se neću vraćati na ta vrata. Ko ima te želje i ko to čini, deluje mi kao nedobačena osoba. Na tom polju sam sebe potvrdila i dobacila onoliko koliko mogu da izdržim, koliki mi je domet i nemam potrebe ni za kakvim spektaklima, pogotovo ne u ovim godinama. Što ne znači da ne treba da budem gost jednom Dinu Merlinu sa našom novom pesmom i da taj isti spektakl doživim kao da je i moj... Moram priznati da sve to prepuštam mlađima, za to treba dosta vremena, nerava, strpljenja i želja. Ja sam, ipak, za mirnije varijante.
Zar vam nisu nedostajali nastupi, pevanje, kontakt sa publikom?
Volim da pevam, pesma je moj život, ali doći do pevanja, do mikrofona, nekada treba preći stotine kilometara, a to mi je sve naporno i sprečava da radim više. Moje pevanje je moja molitva, moja meditacija. Doći do toga je naporno, ali nemoguće je da se Vesna Zmijanac povuče iz samog pevanja.
Jednom ste rekli da priroda zna i da ubije onoga ko ne zna da se sa njom druži. Kako ste se adaptirali na novi način života?
Veoma teško, ali prosto se više nije moglo. Mislila sam da se malo sklonim, da se odmorim, čitala sam knjige, tražila izlaz... U jednoj knjizi piše da priroda leči, ali zna i da ubije onoga ko sa njom ne zna da barata. Otišla sam iz velegrada, krajnje euforične atmosfere u svemu: od posla, ljudi oko mene i semafora, u potpuni mir i tišinu. Tada sam se suočila sa svim što u sebi nosite, a ne znate. Druženje sa prirodom zna da bude veoma teško i ne bih to preporučila nikome bez velikog učitelja ili duhovnika. Ja sam ga imala. Dosta sam se napatila i to je dugo trajalo, mesecima. I danas traje. Evo, pre tri dana sam došla iz Sarajeva, sve je isto, kao da nikada nisam ni odlazila, kao da sam sve vreme radila koncerte, kao da su sve vreme bili aplauzi. Onda sam došla kući, i još treperim, sva sam zbunjena, ništa mi ne ide od ruke. Sudaram se sa stolicama, sve mi ispada iz ruku. Samo jedan dan ponovite to ludilo, treba vam bar sedam da dođete sebi u miru i tišini. Zamislite kako to izgleda kada ste 20 i kusur godina u tom haosu i onda odjednom hoćete da se povučete. To je već duga priča, o tome možemo da pišemo knjige.
Kad smo već kod knjiga, 2000. godine ste napisali autobiografiju Kad zamirišu jorgovani, za koju su mnogi rekli da baš i nije iskrena i da ste mogli još mnogo toga da kažete...
Ta knjiga je bila napisana do Bukulje. U njoj je sve što je interesantno i važno, a da bih napisala sve sitnice u kojima se pojedini ne pronalaze, trebalo bi nam tone knjiga, u nastavcima. U toj knjizi se nalazi ono što je bitno, daleko je od neiskrenosti. Ko je čitao ozbiljno, zna. Ono što je bilo važno za moju publiku, napisala sam.
Planirate li možda da napišete nastavak, o životu na Bukulji?
To se već piše. Biće potpuno nešto drugo, kao što sam i ja neko drugi.
Družite li se sa nekim sa estrade, dolaze li vam kući?
Iako ima prijateljstva na estradi, to nije ono prijateljstvo da se svakoga dana viđamo i razvlačimo kao komšinice. Na estradi nema nikoga ko je u lošim odnosima sa mnom, naprotiv važim za velikog druga, prijatelja i lafa. Možda je ponekad moje dodatno iskustvo drugačije od njihovog pa ima malo nerazumevanja za moj način života. Ali, njima ne može da bude ni bolje ni gore nego meni. I oni imaju potrebu za ovako nečim, samo za to treba hrabrosti.
Koliko hrabrosti je vama, zapravo, trebalo?
Da sam nastavila onako, sigurno ne bih sada pričala sa vama. Bila bih, ako ne na ivici nervnog sloma, onda u nekom takvom stanju. Prosto je nemoguće izdržati tu čitavu zbrku oko naših slava i takvog života, a da vas nešto na kraju ne slomi. To znamo iz iskustva mnogih pevača. Svako ima neko svoje povlačenje - neko peca ribu, kao Šaulić, koji peva i jednostavno pobegne na Dunav i nema ga, a neko se pronalazi u nečemu drugom. Ja sam se u ovome pronašla, možda je to malo ekstremno, ali kod mene je tako moralo.
Sada, kada se setite vaših početaka, da li je vama bilo teže u odnosu na današnje generacije pevača, mislite li da oni lakše prolaze?
Skoro da i ne razmišljam o svojim počecima, živim sada i ovde. Ali, ako promislim o tome, moram da kažem da je bilo lakše nama. Bilo je mirnije vreme i više emocija u narodu. Živelo se sporije i ljudi su stizali da čuju ono što pevamo i da u tome uživaju. Ako je neka pesma hit, ona traje po 10 godina, a sada i kada se desi neki hit, a ima zaista lepih pesama i dobrih pevača, možda i boljih nego u naše vreme, to sve nekako brzo protutnji.
Vidite li u nekoj mladoj pevačici novu Vesnu Zmijanac?
Ima puno pevačica koje sjajno pevaju. Jedina razlika između te generacije i moje jeste u tome što je njihovo vreme takvo da oni brzo čine ono za šta je nama trebalo nekih deset godina. Ne znam šta je dalje, šta će njima da se desi, znam samo šta se meni desilo i šta mi se dešava... Telo je bilo i onda i sada je, nervi su i onda i sada su, emocije takođe... Ne znam kako balansiraju i kako se snalaze. Možda sam ja samo staromodna ili u godinama kada to ne mogu više da pratim, ali to silno ubrzanje ne vidim da može da iznedri stamenu, stabilnu i dugotrajnu zvezdu.
Pisalo se o vašoj kilaži, posebno o tome da vas je Merlin uslovio da ako ne smršate, neće biti ni spota. Ima li istine u tome?
Merlin je jedan čovek koji nikada ništa ne uslovljava. Kada vas on pozove i hoće da sarađujete sa njim, on tada ne meri kilograme. Jedini uslov je da pevate dobro. Vaše je da procenite da li je lepo da izgledate kao prase ili u skladu sa svojim godinama. Moj problem sa kilogramima je jednostavan: svi me pamtite iz vremena kada sam imala 28, 35, 40 godina... To je bilo vreme kada sam od mogućih 365, radila 400 dana. Bila sam mlađa, sve je bilo drugačije. Sada sam mirnija, ceo život sam svela na pravu liniju i umerenost koja mi dozvoljava da se raširim u mojoj drugoj ljubavi, kuvanju.
Pričalo se da ste bili na klinici za lečenje gojaznosti...
Moja kilaža nije nikada bila na toj granici da idem da se lečim. Kada sam nastupala u Varni, otišla sam do moje prijateljice Emilove, koja ima kliniku za gojaznost. Htela sam da vidim kako sve to funkcioniše. Primetila sam da je 50 odsto gojaznih i isto toliko anoreksičnih. Najbolje bi bilo kada ne bismo imali potrebu da odlazimo ni na kakve klinike. Ako već imamo potrebu da skidamo poneko kilo, najprostija stvar je da prestanemo da jedemo. Tada kilogrami odlaze. Kada počnete da jedete, kilogrami dolaze. Klinika kod Emilove je takva da leči poremećaj kod ljudi, bilo da su oni mršavi ili debeli. Nemam taj problem, imam sreću da još uvek mogu da stavim rajsferšlus na usta tri dana i ode pet kila, a kada jedem tri dana, dobijem šest. To je kod mene vrlo lako, zavisi sve od motiva.
Publika vas se uželela, čeka svako vaše pojavljivanje. Imate li u planu novi album?
Mislim da ću polako spremati nov CD, pa kad ga završim. I mislim da ću se malo češće pojavljivati.
Kada se sada osvrnete i sumirate sve, da li biste nešto promenili da možete?
Menjala bih svašta, ali u vremenu kada sam bila popularna, nije se moglo drugačije. Sada je u nekim stvarima mnogo lakše, počev od tehnike koju tada nisam sebi mogla da dozvolim, a sada bih mogla, do, recimo, saradnika koji su sada drugačiji. Taj muzički deo života bih promenila, a i u ovom drugom delu mene takođe bih svašta menjala. Nadam se da će u sledećem životu biti bolje.
Žalite li za nečim?
Možda za nekim delom vremena koje sam tvrdoglavo ulagala u nekog ili nešto i nisam pravila dobre procene. Uvek sam bila uporna, ali zaključila sam da ne možete nikoga promeniti, možete menjati samo sebe. Neke stvari jednostavno treba prihvatiti takve kakve su. Zbog toga sam izgubila mnogo vremena i nerava.
Imate impresivnu biografiju, ostavili ste dubok trag u muzici. Šta biste voleli da vam se desi u narednom periodu?
Volela bih da mi se desi novi album koji bih pevala u novom duhu. Da konačno autori koji mi nude pesme zaborave na rečenicu „Ovo možeš samo ti" i naprave pesmu za Vesnu Zmijanac od pre 20 godina, a ja sam u međuvremenu potpuno nešto drugo. Tu nastaje veliki problem oko tih pesama sada i nekada. Oni me znaju i ostali su na tome, a za 20 godina možete da dobijete od anđela đavola i od đavola samog anđela. Ko se bavio sobom, on se i menja. Ništa nije isto, pa ni ja. Teško je da se sastavim sa novim pesmama, a, nažalost, nisam autor, i kada bih u sledećem životu ponovo pevala, nikada ne bih pevala ako ne bih znala sama sebi da napišem pesme. Volela bih da imam pesme koje bih pevala sa ovim emocijama koje sada posedujem i koje nisu kao što su nekada bile. Kada ih sada posmatram iz ovog stanja, mislim da je to bilo pre neko paćeničko stanje, nego istinske emocije. Imam utisak da se u međuvremenu raščistilo mnogo toga i da su emocije nešto sasvim drugo, one nisu to što mislimo ako pevamo neku tužnu pesmu ili mamimo narod na njihovu slabost. Istinske emocije su mnogo ozbiljnija stvar, a za to treba i ozbiljan autor. Malo ima takvih koji bi to sve mogli da usklade.
Ko vam je sve ovo vreme bio najveća podrška i oslonac?
Moja Nikolija je moj najveći oslonac, kao i ja njen. Kada sam odlučila da se povučem, ona je bila mala. Doskoro nije znala ni ko je mama ni šta je mama. Pre možda tri godine je ukačila nešto, ali ni blizu onoga što je zaista bilo. Danas bi ona želela da ja budem ono što sam nekada bila, s obzirom na to da je u godinama kada joj prija ta priča. To ćemo da prepustimo njoj, možda ona ponovi taj uspeh. Ali, ne znam da li bi znala sa tim da se nosi.
Da li vam je ikada zamerila što ste doneli takvu odluku?
Ona mi redovno zamera. Prosto ne može da veruje da ne mogu svaki dan da vitlam kao što sam nekada ili kako bi to ona. Nikolija misli da mama može još uvek sve.
Šta vam danas pričinjava zadovoljstvo, šta vas čini srećnom?
Tišina. Ništa više. Tišina je jedino i istinsko čovekovo stanje. Samo u tišini možete da budete veliki. Pronaći tišinu, to vam je isto što i pronaći Boga.