Broj 82
Početna > Intervju > Život bez pravila

SONJA VUKIČEVIĆ

Život bez pravila

Slavna balerina i koreografkinja Sonja Vukićević na sceni je više od trideset godina. Uvek nova i drugačija, inspirisana ljudima, slobodom i čestitošću

Na beogradskim i svetskim scenama ste prisutni skoro četiri decenije. Jeste li se umorili?
Tek sada imam snage! Odmah po završetku baletske škole sam bila primljena u Narodno pozorište. Mnogo sam putovala sa klasičnim baletom po svetu i radila sa fantastičnim koreografima kao što su Dimitrije Parlić, Vera Kostić, Vladimir Lagunov i Duško Trninić. Uz karijeru klasične balerine paralelno sam razvijala i nešto alternativno. Već tada su koreografi počeli da me koriste za neoklasiku, a onda i za totalnu alternativu. To je doprinelo tome da u životu budem osposobljena za sve vrste stila. Svako leto sam išla u internacionalnu školu u Rovinju, gde su dolazili vrhunski pedagozi i vežbala klasičan balet, džez i step. Sreća je što je balet Narodnog pozorišta imao priliku da sarađuje sa vrhunskim koreografima i pedagozima iz SSSR-a. Stranci su nam zavideli jer je za njih bilo veoma skupo da angažuju takve stručnjake, a mi smo ih dobijali putem razmene. Paralelno sa klasičnim baletom stvarala sam jednu novu scenu, prvo sa koreografima, a posle i sama postajem neka vrsta koreografa. Mislim da sam jedina od klasičnih balerina koja je igrala na apsolutno svim podlogama, od zemlje, vode, jezera, peska... Prvi internacionalni uspeh u alternativi sam dobila sa Pomračenjem u koreografiji Vere Kostić gde sam govorila o čoveku kroz istoriju. Sa Medejom sam otvorila festival Ćividale. Veliko iskustvo mi je i poslednji slet za 25. maj, na kojem sam igrala. Neverovatno je iskustvo igrati sam na stadionu, uz pomoć 4500 devojčica i 4500 dečaka. To su režirali Paolo Mađeli i Damir Zlatar Frej. Polako sam završila karijeru klasične balerine, '94. godine, i počela autorski da se bavim predstavama, a prve su bile Alchajmer simfonija, zatim Magbet, Mrak letnje noći, Kafkin Proces i sada Cirkus istorija.


Kako je izgledao rad na predstavi Cirkus istorija i saradnja sa glumačkom ekipom koju ste okupili?

Birala sam ih da budu zaista sjajni glumci, da budu ljudi koji znaju šta je pokret, ljudi koji su već igrali Šekspira, koji su plemeniti i dobri i glumci koji bi poverovali u moju ideju. Inače, u ovoj predstavi se igra samo misao iz tih drama i tragedija i zato je ona bespolna, u njoj žene igraju muškarce i obrnuto. Cilj mi je bio da u 21. veku opomenem šta se dešava sa ovim svetom.


Predstava puno putuje i ostvarila je veliki uspeh. Jeste li se nadali tome na početku?

Predstava se ne radi da bi uspeo, već da bi sproveo svoju misao i ideju. Nikada nisam razmišljala da li će ili neće uspeti. Znam da postoji publika koja to voli i, s druge strane, publika koja to ne razume ili ne voli. Ceo život sam imala neku svoju publiku, a ova predstava je doprinela tome da se ta publika i proširi. U gledalištu sam uvek imala mlade ljude koje je interesovalo nešto drugačije, jer se ja nikada nisam pridržavala pravila, ni u koreografiji, ni u režiji, ni u scenografiji ni u kostimima.


Vi unosite nešto novo u predstavu. U čemu pronalazite inspiraciju za to?

U svakidašnjem životu cele zemlje. Nikada nisam radila tako usko da dajem odgovore i pitanja samo sa naše teritorije. Interesovalo me je šta se dešava globalno. Kuda ide čovek, kuda ide svet, kakvi su ljudi postali, šta je čovečanstvo izgubilo, a šta dobilo!

Šta mislite, kakva je sudbina baleta i budućih balerina? Čini se da puno devojaka završava baletsku školu, a da nema toliko posla?
U svetu je njihova budućnost zagarantovana. Ako je neki igrač fantastičan klasičan igrač, automatski upada u neko pozorište i putuje po svetu. Audicije nisu zaokružene samo na svoju teritoriju, već putuju. Kod nas, od devedesetih godina, umetnost stagnira jer nema novca, a naročito ne za klasičan balet koji iziskuje veliku količinu novca. Baletske predstave moraju da budu spektakli jer moraju da se angažuju vrhunski pedagozi. Ne može se imati savršen klasičan balet, a da igrač nema gde da spava, gde da jede, nema masaže, jednostavno, nema odgovarajući tretman. Pošto u Srbiji nema para, igrači su slabo plaćeni. Da bi zaradili penziju, moraju da rade i rade. Prelaze godine koje su izdržive za telo i za publiku da gleda. Zamislite igranje Labudovog jezera sa ansamblom od 60 godina!


Šta vas pokreće u životu?

Zdrav pristup prema sebi, čoveku i prirodi. Nisam čovek koji izmišlja kule i gradove kada ih nema. Ljudi me inspirišu. Volim da ih posmatram. I čestit odnos prema svemu. Trudim se da se ne zaprljam jer ne verujem da velika umetnost nastaje u prljavom mozgu, u zaprljanosti duše. To je moja filozofija.