Broj 80
Početna > Prica > PORODICA VAŽNIJA OD KARIJERE

DRAGANA MIRKOVIĆ

PORODICA VAŽNIJA OD KARIJERE

Dragana Mirković profesionalno je ostvarila gotovo sve što jedna pevačica može da poželi: hitovi su se ređali iz godine u godinu, priređivala je spektakularne koncerte i uživala u slavi. Ipak, poslednjih sedam godina shvatila je da od popularnosti, poznatog imena i karijere postoji nešto mnogo vrednije, a to je porodica

Njen život bi se mogao nazvati bajkom. Čoveka svog života, supruga Tonija Bjelića, srela je u Beču gde im se desila ljubav na prvi pogled. Ako je pitate koji je najromantičniji način da mladić zaprosi devojku, reći će vam: „U kolima, na semaforu, za vreme crvenog svetla", jer je njena bajka upravo tako počela. Kruna njihove ljubavi su sedmogodišnji Marko i šestogodišnja Manuela, a oni su i razlog zašto danas Dragane Mirković nema toliko u medijima. Ona je na prvom mestu porodična, ispunjena i srećna žena, sa dvoje predivne dece i suprugom koji je obožava.

Kako ste saznali da ste u drugom stanju i šta ste u tom trenutku prvo pomislili?
Mislim da svaka žena oseti da se nešto drugačije dešava. Kada sam saznala, blago rečeno, bila sam presrećna. Posle udaje, to je drugi najlepši momenat u mom životu, a sledeća dva ubedljivo najdivnija trenutka su rađanje sina i ćerke. Nikada mi nije bilo lepše nego za vreme tih devet meseci, posle toliko godina aktivnog rada, života i stresa, desi se devet meseci nirvane, prelepog osećaja, mira u duši.

Kako je vaš suprug reagovao na radosnu vest?
Kada sam mu rekla da sam u drugom stanju, nije mnogo pričao, jer je inače čovek koji ne priča puno, već postupcima dokazuje stvari. Samo se osmehnuo, oči su mu blago zasuzile i meni je to bilo više nego dovoljno.


Da li ste maštali o dečaku ili o devojčici?

Do kraja trudnoće nisam želela da znam kog je pola beba, htela sam da se iznenadim.

Jeste li ikada imali dilemu između materinstva i posla?
Nikada, ni u jednom momentu, čak ni u dubini svesti. Ako ikada žena treba da bira između karijere i dece, uvek treba da se odluči za decu. Bilo bi nenormalno da je drugačije.


U kakvom sećanju su vam trudnički dani?

Bila sam vesela trudnica, svuda sam išla sa Tonijem i našim prijateljima, putovala bez problema. Nisam bila razmažena, nisam takva ni u životu, čak nisam imala ni neke specifične prohteve što se hrane tiče. Svi pričaju, u pola noći jedu im se jagode, sladoled, meni ništa. Iako kažu da se trudnoća ne naziva badava drugo stanje, ja ništa nisam osetila, sem što mi je rastao stomak.


S obzirom na to da ste medijska ličnost, da li ste vodili računa o kilogramima?

Nisam mnogo razmišljala o tome niti sam se opterećivala. U prvoj trudnoći sam dobila oko 12-13 kilograma i po izlasku iz bolnice odmah sam obukla stare farmerice. Pošto su trudnoće bile zaredom, u drugoj sam se više ugojila, oko 20 kilograma, i bilo mi je mnogo teže da ih skinem. Nisam se pojavljivala u medijima, nisam radila, niti sam se opterećivala kilogramima, bilo mi je svejedno za koliko ću ih skinuti. Nikada u karijeri, ni u životu, nisam zavisila od izgleda. Uvek su drugi kvaliteti bili važniji meni, mom čoveku i publici, i s te strane sam srećna i privilegovana jer nisam izgledom sebi gradila karijeru, već kvalitetom, dobrim i pametnim postupcima. Zadovoljna sam, pristojno izgledam i srećna sam sama sa sobom. Jedino što sam radila u toku obe trudnoće jeste to da sam negovala stomak kremom za strije. Ali, i da sam imala problema sa strijama ne bih bila tužna, pa kakve veze ima? Ono što se dobija je neuporedivo značajnije od toga šta vam se dešava u trudnoći.

Koji porođaj ste lakše podneli?
Prvi put sam se porodila najnormalnije, potpuno prirodno, tako sam htela. Želela sam da znam šta znači porođaj, da ga ne prespavam i da ne dobijem epidural. To mi je najlepše iskustvo, iako je bilo bolno, sve se brzo dogodilo i kada se sin rodio, zaboravila sam i da je bolelo. Mogla sam da ustanem i odigram kolce od sreće. Što se drugog porođaja tiče, moram da priznam da mi nije u lepom sećanju, jer je ćerka bila okrenuta karlično i morala sam na carski rez. Imala sam epiduralnu - carski rez, jer oni u Austriji ne daju totalnu anesteziju, kažu da je i zbog bebe i majke zdravije. Ne pamtim to kao lepo iskustvo jer sam zbog epiduralne pet dana imala nesnosne glavobolje. Svakoj ženi bih preporučila najprirodniji porođaj.

Vaš suprug je prisustvovao oba puta porođaju. Čija je to bila želja?
To je bila njegova želja, ali moram da kažem da me je prvi put prevario. Mene je, kao i većinu balkanskih žena, bilo stid, bilo mi je neprijatno da on bude prisutan. Kada sam došla u bolnicu, sve vreme je ponavljao: „Da, da, evo idem, nema problema. Kada krene porođaj idem, nemoj da brineš." I, naravno, ostao je. Za drugi porođaj sam ja želela da bude prisutan, priznajem. On je stvarno jedan divan čovek. Njegovo prisustvo u svakom trenutku mog života je najlepša stvar na svetu, a posebno u takvim trenucima.

Kakve emocije su vas obuzele kada ste prvi put videli ćerku i sina?
Toni je prvi uzeo Marka u ruke kada se rodio. Nikada to neću zaboraviti, očekivala sam mače sa zatvorenim okicama, a kada sam ga uzela u ruke, trgnula sam se kako me je fiksirao pogledom. Setila sam se filma sa Džonom Travoltom Slušaj ko govori i one bebe koja priča. Kada je reč o Manuelici, pošto je bio carski rez, samo su mi je na sekund pokazali, pa su je odneli u inkubator. Bila sam presrećna što je devojčica.

Kako su izgledali prvi dani po izlasku iz porodilišta?
Iako sam čitala knjigu Moja beba, sve je to lepo u knjizi, ali literatura je jedno, a praksa drugo. Marko je bio mnogo slatka beba, ali veoma nemirna. Spavao je po dva i po sata najviše i prvih godinu dana niko nije spavao. A Manuelica je po celu noć spavala, odmorili smo se pored nje.
Koliko vam je suprug pomagao u kupanju bebe, povijanju...?
Iskreno, nije, on jeste Austrijanac, ali je i Balkanac. Govorio mi je: „Nemoj ljubavi, molim te, ja da kupam, vidi koliki sam, nemam osećaj..." Toni je visok čovek, ima velike šake i čini mi se da je bebica u njegovim rukama bila još manja.


Kako ste izabrali imena za decu?

Toni je Marku dao ime, oduvek je obožavao to ime, jer je i internacionalno i naše. Manueli smo zajedno smislili, pošto sam pristala da saznam u trudnoći da li je muško ili žensko dete. Mnogo sam želela devojčicu i kada sam čula da ću je imati, niko srećniji od mene nije bio. Mesecima smo smišljali ime, padala su mi svakakva imena na pamet. Pošto je devojčica, moja princezica, morala je da ima specijalno, egzotično ime.


Iako živite u Beču, i tamo ste veoma popularni. Kako to utiče na njih?

Trudila sam se doskoro da oni ne znaju ko je njihova mama, ali je to prosto nemoguće. Saznali su tako što smo šetali Bečom a ljudi su prilazili da se slikaju sa mnom, tražili mi autogram... Njima to nije bilo jasno, pa su se pitali kako to samo mene zaustavljaju, a ne i druge mame. Tada sam im objasnila o čemu se radi. Uhvatili su me za ruku i rekli: „E, sada da vide da si ti naša mama". To je bio njihov prvi kontakt sa mojom popularnošću. Danas su ponosni na mene, ja sam jedna posebna mama, naročito kada odem kod Marka u školu. Tamo ima nekoliko naše dece, pa je cela škola saznala da je Markova mama zvezda.


Koliko često dolazite sa decom u Srbiju?

Ne mogu stalno sa decom da dolazim zbog škole, ali oni često imaju raspuste, pa se uklapamo. Više dolazimo Toni i ja zbog televizije, tako da uopšte nisam nostalgična, to je moja sreća.


U poređenju sa našim, kakve su škole u Austriji?

Marko ima sedam godina, sada je prvi razred, a Manuela od septembra kreće u školu. Njihovo školstvo je dosta teško i obimno. Mislila sam da je lakše, ali sam se grdno ogrešila. Moram da vam se pohvalim, moj Marko je najbolji učenik u razredu.

Kako su savladali jezik, da li kod kuće pričate na srpskom?
Oni srpski govore savršeno, kao da žive u Beogradu, i ponosna sam na to, jer sam upravo to i forsirala, a nemački je njihov maternji jezik.

Šta njih sada zanima?
Oboje su vrlo talentovani za muziku, ali ja ne forsiram ništa. Između ostalog, Marko je talentovan i za fudbal, a imam osećaj da bi Manuela mogla da bude sjajna glumica, čak sam je uhvatila kako glumi pred ogledalom. Oboje imaju široku lepezu nekih interesantnih talenata, samo je pitanje životnog puta i sudbine šta će oni biti. Ne želim da kanališem njihove puteve, niko nije ni moj put kanalisao, pa ni ja sama, a desilo mi se šta mi se desilo. Iskrena da budem, ne bih ni volela da krenu mojim stopama, želim im mirniji život. Nemojte me pogrešno shvatiti, ja sam imala lep život, ali prevelika pažnja medija nije uvek prijatna i to ne bih želela svojoj deci.

Koja se muzika sluša u vašem domu?
Svojoj ćerki ne mogu da zabranim da sluša mamu, iako mama sebe nikada ne sluša, ona to voli. Pored Dragane Mirković najviše se sluša Hena Montena, Diznijeva zvezda, pop pevačica tinejdžerka koju Manuela obožava, pa je njen rođendan u junu bio ceo u znaku Hene Montene.

Kojim poklonima se oni najviše obraduju?
Iskreno, igricama. Manuela obožava stvari za kancelariju, čak je sebi i napravila ofis, ima olovke, spajalice... Nećete verovati da se moje dete nikada nije igralo sa lutkama, obožava ono što njen tata obožava, a to je ofis. Marko voli lego slagalice, one najsitnije, od kojih moja rođaka Biljana i ja ludimo jer treba sve to skloniti.

Ko trenira strogoću u kući?
Moja rođaka Biljana. Nažalost, neko mora, a pošto mama i tata obožavaju svoju decu i ne mogu da budu strogi, ta uloga je pripala mojoj Bilji, ali je deca vole pa im nimalo ne smeta.

Šta najviše volite da radite kada ste zajedno?
Najviše volimo da idemo na odmor. Trenutno sam u onoj srednjoškolskoj fazi kada se pripremate za ekskurziju. Za nekoliko dana idemo u Monte Karlo i u Španiju na tri nedelje. To je ono što najviše volimo, čemu se najviše obradujemo i uživamo. Ako govorimo preko cele godine, uživamo kada smo stalno zajedno, da li radimo domaći zadatak, idemo u park, slažemo nove lego kockice, šta god da se dešava nama je veselo.

Koliko ste se promenili od kada ste postali mama?
Nije me promenilo majčinstvo, osim što sam u drugom smislu sazrela. Od kada sam dobila decu počela sam na materijalne stvari da gledam drugačije, kao na nešto što je apsolutno nebitno. Nikada nisam ni bila materijalista, a tek sada nisam.

Šta savetujete budućim mamama?
Da uživaju u svemu što ih očekuje i da unapred budu presrećne zbog bebice koja dolazi, jer nisu ni svesne koliko će ih to oplemeniti, usrećiti i pretvoriti u jednu božanstvenu ženu.

Da li biste za sebe mogli da kažete da ste srećna žena?
Imam divnog muža, predivnu decu, skladan i harmoničan brak. Presrećna sam jer imati takve stvari u životu, to je najvrednije. Ništa drugo vas ne može učiniti srećnim i, u najmanju ruku, bilo bi neskromno i nezahvalno da kažete da niste srećni.