Broj 8
Početna > Intervju > VEČITI ŠMEKER

Dragan Nikolić

VEČITI ŠMEKER

Kada je u pitanju Dragan Nikolić, žene jednoglasno tvrde - što je stariji sve bolje izgleda i glumi. Još od mladosti naoružan je imidžom večitog šmekera, a za sebe kaže da je navike i prijatelje iz detinjstva zadržao do današnjih dana.

Lepi Gaga, kako mediji već nekoliko godina oslovljavaju živu glumačku legendu, nikada nije voleo fudbal, ali je zato gajio veliku ljubav prema boksu. Kao mladić umeo je da se tuče, ali i da bude tučen. Voli Savu i čamce, i ne krije da je veliki hedonista koji uživa u lepim trenucima.
- Svako detinjstvo je lepo, ima svoje bajke, priče i romane. Moja generacija je imala srećno odrastanje, jer u to vreme nisu postojali kompjuteri, pa smo razigravali maštu. Današnji klinci se više druže sa mašinama nego sa svojim vršnjacima, a u moje vreme su ulica, park, pa i poljanče, mogli nečemu da nauče. Kao deca, nismo imali igračke i druge propratne rekvizite, pa nam je ostalo da se od malih nogu zaljubljujemo u školske drugarice. Ne znam tačno kada, ali sećam se da sam počeo vrlo rano da se zaljubljujem, bio sam više ostavljan nego što sam ostavljao, ali sve to spada u istoriju ljubavi.
Glumačka karijera ovog vrsnog glumca počela je još u osnovnoj školi, kada su ga otkrili kao glumca, pa je učestvovao u raznim priredbama. Kasnije je upisao Akademiju i kaže da će se uvek sećati fakultetskih dana, kada su se svi lepo družili.

ULAZAK NA VELIKA VRATA
- Dobro sam čitao u školi, voleo sam srpski, a kasnije i književnost, pa su mi u stalno nastavnici nudili recitacije, skečeve i ostalo. Posle sam bio i član kulturno-umetničkog društva. Bez završene srednje škole, sa nepunih sedamnaest godina, polagao sam prijemni na Akademiji i na veliko čuđenje mojih roditelja, položio. Akademija je sama po sebi zanimljiva, jer to nije fakultet gde važe sva ona pravila koja se primenjuju na ostalim fakultetima, tako da je celo školovanje za mene bila jedna velika anegdota. Prve uloge se uvek rado setim. Pre uloge u ostvarenju „Kad budem mrtav i beo“, igrao sam u dva filma. Jedan je bio u koprodukciji sa Italijanima i Englezima, radio se u „Avala filmu“, koji je tada bio filmski gigant u evropskom filmu. Igrao sam gangstera koji govori engleski jezik i to je bio moj prvi film, sa kojim sam zaplivao u velike vode. Nakon toga usledio je film „Deca vojvode Šmita“, gde me je i spazio Žika Pavlović i ponudio mi ulogu u filmu „Kad budem mrtav i beo“. To je bio moj ulazak na velika vrata. Posle sam dobio jednu neverovatnu ponudu. Iako nisam neki sluhista, niti sam muzički obdaren, bio sam dovoljno drzak, lud i bezobrazan, pa sam prihvatio da se oprobam i kao voditelj. „Maksimetar“ je bila prva emisija koja je išla uživo, u studiju je bilo mnogo mladih ljudi koji su bili spremni na sve i nikada se nije znalo kakva će biti njihova reakcija, a ja sam bio taj koji je sve to trebalo da vodi i po potrebi smiruje. Danas se ne bih usudio na tako nešto, ali mi je bilo vrlo korisno iskustvo jer sam upoznao mnoge poznate glumce, pevače i muzičare, a ta prijateljstva i danas održavam.
Sa kolegama je uvek lepo i dobro sarađivao, ali sebi nikada nije dozvoljavao taj luksuz da rangira glumce.

TOLERANCIJA I RAZUMEVANJE
Skoro 36 godina je u braku sa jednako popularnom glumicom, Milenom Dravić, koju je upoznao na snimanju filma „Horoskop“. Ona je u to vreme već bila poznato glumaško ime, dok je Daganu to bio treći ili četvrti film. Na snimanju su se i sprijateljili, a kasnije se rodila i velika ljubav.
Kada sam joj prišao, imao sam utisak da mi je to stara školska drugarica koju dugo nisam video. Osvojila me je svojom neposrednošću i normalnošću, uprkos velikoj popularnosti koju je tada uživala. Mogla je da se ponaša kako hoće jer je u to vreme bila jedna od naših najvećih zvezda. Venčali smo se 1971. godine, na snimanju novogodišnjeg TV filma „Kako su se volele dve budale“, po tekstu Duška Radovića, u režiji pokojnog Ace Đorđevića. U pauzi između snimanja, tražili smo dodatnih sat vremena, otišli u opštinu Vračar i sklopili brak. Ne znam da li je olakšavajuća ili otežavajuća okolnost što se oboje bavimo ovim poslom, pa smo često bili razdvojeni. Ona bi snimala na jednom, ja na drugom mestu, pa smo imali prilike da se uželimo jedno drugog. U vezi, pa i braku, uvek moraju da postoje tolerancija i razumevanje na prvom mestu, pa potom sve ostalo. Za brak koji traje preko 30 godina, može da se nađe više razloga da se on prekine, nego da opstane. Ali, najlakše je nešto preseći i završiti, mnogo je teže boriti se da se brak sačuva. Ponekad i mala svađa može da osveži dan. To što nemamo decu je veliki nedostatak, ne mana, ali jednostavno je tako. Pošto nismo roditelji to nam daje šansu da svu decu gledamo kao svoju. Mi imamo našu malu nećaku Ivu, koja ima šest godina. Ona nam je nadoknadila sve što nismo imali oko nje se okreće ceo naš svet.

BLIZU SAM PENZIJE
Dragan Nikolić za sebe kaže da je kolerik, od onih je koji se brzo pale, ali se istom brzinom i gase. Veoma je samokritičan, pa je retko kada bio stopostotno zadovoljan. Pozorište i film ne može da poredi, iako je imao više uspeha na filmu, sve vreme je igrao i u pozorištu. Više od 25 godina je u stalnom angažmanu u „Ateljeu 212“ što dovoljno govori o njegovoj vernosti.
- Danas, kada se osvrnem na moj život i karijeru, pošto sam mnogo radio, nemam razloga da osećam pozitivne ili negativne vibracije. Postoji nekih 20 filmova iza kojih bih mogao da stanem i kojima se ponosim, recimo „Kad budem mrtav i beo“, „Ko to tamo peva“, „Nacionalna klasa“... Kada sumiram sve u principu sam zadovoljan. Gluma je vrlo nesiguran posao, pošto od plate jedva može da se živi i preživi. Spadam u one srećnike koji imaju posao, ali znam da ima puno mojih kolega koji teško žive. Da sam za života uspeo da zaradim dovoljno para, pa da ne moram više ništa da radim, mogao bih da kažem - dosta je bilo. Ovako, nisam siguran da bih mogao da izdržim da ne radim. Još nisam doneo tu odluku, ali sam vrlo blizu penzije.