Broj 79
Početna > Prica > NASMEJAN ŽIVOT UTROJE

VESNA ČIPČIĆ

NASMEJAN ŽIVOT UTROJE

Vesna Čipčić sebi je bila najlepša u trudnoći, čak je i tražila da joj se donese veliko ogledalo u kome je cela mogla da se ogleda i uživa u iščekivanju. Njena deca, devetnaestogodišnja Anja i trinaestogodišnji Ivan učinili su njen život lepim i veselim

Drugo stanje obeležila joj je paradajz-čorba koju je krila samo za sebe, nije hajala za kilograme jer je bila srećna što će doneti dete na svet. Uvek je želela da rodi prvo devojčicu pa dečaka, što joj se i desilo, a kada su joj lekari rekli da njenu ćerku Anju prepoznaju po tome što se u snu smeje, njenoj sreći nije bilo kraja. I zaista, Anja ima mamin osmeh, a čini se da je on prepoznatljivi znak ovog veselog trija.

  Kada se setite perioda trudnoće, kakve su vam slike u glavi?
  Taj period pamtim kao najlepši period u životu. Kada bih rekla da najviše volim da sam trudna i da glumim, zaista bih bila do kraja iskrena. Sebi sam bila najlepša u trudnoći. Tražila sam da mi se kupi najveće moguće ogledalo da mogu cela da stanem u njega, a bogami ono je moralo da bude poveliko. Ta radost i sreća je nemerljiva, to je nešto što je učinilo mene ovakvom kakva sam i učinilo moj život tako lepim kakav jeste.

  Da li ste priželjkivali dečaka ili devojčicu?
  Dok sam čekala prvu bebu, želela sam da bude devojčica. To je bila moja velika želja, koja mi se, na svu sreću, ispunila, a možete zamisliti koliko sam bila presrećna kada sam u drugoj trudnoći shvatila da nosim dečaka.

  Kako ste se negovali u trudnoći, da li ste se plašili suvišnih kilograma?
  Nikada mi nisu bili bitni kilogrami. Opterećivala sam se time dok nisam ostala trudna, tada sam razmišljala o kilaži, kolika ću biti, šta ću sa sobom posle... Međutim, kada sam došla do saznanja da sam trudna, uživala sam do te mere, a nisam ni imala problem sa viškom kilograma u trudnoći, što je bilo potpuno neverovatno. Ugojila sam se onoliko koliko je to bilo dopušteno, ništa više od toga. Ma, taman da sam se kotrljala, bila bih srećna i zadovoljna što ću doneti dete na svet.

  Šta vam je od hrane obeležilo trudnoću?
  Paradajz-čorba, bila sam alava na nju. I pre toga sam je volela, kao i danas, ali tada sam je halapljivo i sebično čuvala da mi slučajno neko ne pojede. Sećam se da je u to vreme kum bio kod nas, a ja sam sve u frižideru gurala u prvi plan, samo da se ne vidi da mi je ostala mala šerpica čorbe od paradajza.

  Da li ste usporili tempo ili ste i u trudnoći radili?
  Ni prvi ni drugi put nisam bila nijedan dan na trudničkom bolovanju. Sećam se da sam u prvoj trudnoći igrala predstave do sedmog meseca. Bila je to predstava Dugo putovanje u Jevropu pa smo samo ubacili da Laza Ristovski kaže: „Ova moja bi se samo porađala." Dobro sam se osećala na sceni, nije mi bilo naporno, kao kraljica Draga u haljini kneginje sam šetala po sceni, ručkala bombone i uživala.

  Jeste li slušali neke savete u trudnoći?
  Pošto sam dovoljno svoja, bilo mi je bitno iskustvo mojih prijateljica, a onda sam dohvatila doktora Spoka, koji je majstor za sve to.

  Koji porođaj ste lakše podneli?
  To nije bilo vreme kada smo mogli da biramo kako ćemo se porađati, a s obzirom na to da je to bila prva trudnoća, donekle rizična, savetovano mi je da se porodim carskim rezom. Takođe, i jedno i drugo dete su mi ležali karlično, a posle prvog smo uradili i drugi rez, posebno što sam sina rodila u četrdeset prvoj godini. Da jeste neprijatno - jeste, teži je oporavak, ali kada se čovek psihički pripremi za to, manje i boli. Oba puta sam se porodila u Gradskoj bolnici, nisam imala ništa više od svih ostalih porodilja, to sam shvatila kao nešto kroz šta sve žene prolaze, pa i ja. Divno sam se osećala kada sam rodila ćerku, kada su mi doktori rekli da se ona i u snu smeje, po tome su je uvek lako prepoznavali.

  Kako ste se snašli po izlasku iz bolnice?
  Pošto sam vrlo odgovorna osoba i štreber sam, potrudila sam se da svaka stvar bude na svom mestu, da sve bude po propisu. Babica je dolazila u određeno vreme, kupala ih, pokazivala kako i šta. Nisam imala nikakvih problema, uvek sam se najviše oslanjala na sebe samu. Po dolasku kući, bila sam okupana srećom, letela sam po kući, ništa mi nije bilo teško. Smejala sam se, radovala, uživala i pevala.

  Koliko ste se promenili od kada ste postali mama?
  Pre svega, tada sam po prvi put shvatila da sam u prilici da se ostvarim kao žena do kraja. Ono što je veoma bitno jeste i taj prvi izlazak na scenu pošto sam rodila dete. Osećala sam se kao da je svet moj, imala sam utisak da sigurnijim korakom koračam na sceni.

  Jeste li stroga ili popustljiva mama?
  I jedno i drugo, što nije dobra kombinacija. Mislim da sam umerena u svemu, i u strogosti i u popustljivosti, ali uspevam da uspostavim autoritet, a i da budem prijatelj sa svojom decom. S obzirom na to da sam učiteljsko dete koje je imalo uzorno vaspitanje, trudila sam se i na svoju decu da prenesem deo tog vaspitanja. Čini mi se da sam i sa sinom i sa ćerkom uspela da uspostavim kontakt međusobnog prijateljstva, poverenja, a s druge strane, sigurna sam da sam i autoritet, što nije baš bilo lako, ali ako se čovek trudi da od svoje dece napravi prave čestite ljude, nije ništa teško.

  Anja je upisala glumu, da li je to bilo na vašu inicijativu?
  Nisam uopšte uticala na njenu odluku, bila sam gotovo iznenađena kada me je obavestila da je kod Mike Aleksića u grupi. Posle toga je bilo prirodno da upiše Fakultet dramskih umetnosti i to je bila njena odluka, a ja sam je u svemu tome podržala. Srećna sam jer kod nje prepoznajem ljubav za profesiju koju je izabrala, a to je najvažnije. Ona zna i dobre i loše strane ovog posla, što je već velika škola.

  Kako provodite slobodno vreme?
  S obzirom na to da smo svi zauzeti svojim obavezama, Ivan je završio šesti razred osnovne škole, Anja završava prvu godinu glume, ja u svom poslu, sa predstavama i putovanjima... odmor je, uz praznike, vreme kada se mi apsolutno ne razdvajamo. Leto je nešto što već dugo nikome ne dajem, po cenu ne znam kakve uloge. To je period koji odvajam za decu i to mi najviše znači. Ono što je najvažnije jeste to da je nama mnogo lepo kada smo zajedno. Nikada neću zaboraviti Ivana i jedan njegov san, bio je još mali, tek je progovorio. Pitala sam ga šta je sanjao, a on je rekao: „Sanjao sam Anju, tebe, tatu i naš lepi život." To je nešto što mi se urezalo u pamćenje, zbog čega sam zaista ponosna kao mama.

  Nijedan razvod nije lak. Kako su Anja i Ivan podneli vest da im roditelji više nisu zajedno?
  Pošto smo ostali nas troje da živimo zajedno, trudimo se da sve te boljke prebolimo na najbezbolniji način, koliko je to moguće. Da li uspevamo, ne znam, ali se trudimo u svakom slučaju.

  Uputite savet budućim mamama.
  Želim da sve mame dožive tu trudnoću i rađanje deteta na način na koji sam ja doživela. To je najlepše stanje.