Broj 78
Početna > Intervju > BOJIM SVET OKO SEBE

IVANA NIKOLIĆ

BOJIM SVET OKO SEBE

Iako je do sedamnaeste godine verovala da će biti pijanistkinja, profesorka književnosti Ivana Nikolić ipak je postala novinar. Autor je emisije Moj Beograd na Studiju B, i svake nedelje nas sa poznatim stanovnicima grada vodi u šetnju omiljenim ulicama

Neko je negde napisao da na Studiju B ima gospodskog, a ponekad i sirotinjskog mira. Da li ga i zaposleni, a i vi, tako doživljavate?
Sećam se i ja te lepe, poetske rečenice Milana Vlajčića. Sva njena značenja teško je u malo reči izreći, možda i nemoguće. Recimo da svakako nismo najbogatija medijska kuća, ali nas to ne sprečava da ostanemo dosledni tradiciji i standardima koje su postavili još osnivači radija Studio B, iz koga je kasnije nastala i televizija - i to uprkos svemu i svima, uz sve nužne uspone i padove. Možda bi Studio B pristajanjem na opšti trend forsiranja neukusa i lažnih autoriteta materijalno napredovao, ali onda od gospodstva ne bi ostalo ništa. Verujem da i moje kolege slično razmišljaju.

Studio B ima emisije koje su postavile kulturne standarde Beograda, a emisija Moj Beograd je jedna od njih. Da li vam je to i bio cilj kada ste počinjali da je radite?
Hvala na komplimentu! Kada sam počinjala, nisam razmišljala o tome. Trudila sam se, kao i sada, da radim najbolje što umem. Uvek mi se, doduše, čini da može i bolje. Mislim čak da nije dobro postavljati sebi takve ciljeve, jer je onda pitanje koliko ste iskreni u onome što radite. Meni je važno da radim ono što volim i da verujem da to ima nekog smisla.

Vaši gosti u emisiji nas odvode na njihova omiljena mesta. Gde vas najčešće vode?
Mnogo puta su nas vodili u Knez Mihailovu, na Kosančićev venac, Kalemegdan, Studentski trg, Adu Ciganliju, reke, Tašmajdan, hram Svetog Save... To su nekako mesta gde se, izgleda, prepliću mnoge beogradske staze i koraci, pa onda i nije neobično što se baš o njima često govori. Ne treba zaboraviti ni pozorišta, posebno Narodno pozorište i Atelje 212, a meni kao rođenoj Zemunki prija što moji sagovornici često biraju i Zemun. Lepo je što su priče uvek drugačije i kad se mesta ponavljaju.

Kako bi izgledala ta tura da nas vi vodite po gradu?
Nahodali bi se baš dobro, to je sigurno! Išli bi najpre do centra Zemuna i Zemunskog keja, jer tu nekako sve počinje. Onda bih vas povela Makedonskom i Svetogorskom, jer mi još od studentskih dana šetnja ovim ulicama pričinjava veliku radost. Zastali bi bar malo i kod Filološkog fakulteta, za koji me vezuju prelepe uspomene ili, na primer, na Kosančićevom vencu, gde se nalazi meni izuzetno drago Prvo beogradsko pevačko društvo, gde sam pevala. Prošetali bi i kroz Kneza Miloša, Resavsku... I obavezno bi se odmorili u nekoj od prelepih beogradskih bašti.

Da li je Beograd iz vaše vizure siv, beo ili ružičast?
Kako kad. Često mi, zapravo, bojimo svet oko sebe, pa nam se čini da je sve baš onakvo kako nama izgleda, a ne mora da bude. Beograd na prvi pogled može da se učini siv, sa svim starim zdanjima čija se lepota ne neguje, ali i sa svim novijim zdanjima iz nekih vremena kada se o estetici nije mnogo vodilo računa. Koliko je puta rušen i ponovo se podizao iz pepela, to i nije neobično. Međutim, pravo lice Beograda isijava mnoštvo boja. I bilo da živite u Beogradu ili dolazite prvi put, ako priđete otvorenog srca, pred vama će se ukazati jedna velika riznica koju već nekoliko milenijuma stvaraju njegovi stanovnici, ali i zvani i nezvani posetioci.


Kada se osećate usamljeno u Beogradu?

Gostujući u emisiji, Zdravko Šotra je rekao da Beograd pati od nedostatka ljubavi. To je nešto što ponekad može da donese osećanje usamljenosti. Živimo u vremenu kada je brzina imperativ, na štetu čoveka i njegovog prirodnog ritma. Tako nam se onda dešava da „nemamo vremena" za najbliže ljude i suštinski najvažnije stvari. I dok se umnožavaju kafei i klubovi, sve više nam nedostaju istinska bliskost među ljudima i pravo, opušteno beogradsko „gluvarenje". A baš odatle često dolaze najdragocenije zamisli i postignuća, ma kako to nekome apsurdno zvučalo. Ali, znate kako kažu - za sve ima leka.


Šta vam, s duge strane, uvek izmami osmeh na lice?

Mnogo toga. Vedra lica, miris lipe, iskrenost, toplina, susreti s dragim ljudima, lepi vidici, dečji smeh...


Ko je, u stvari, Ivana Nikolić, devojka iza kamere?

Bilo bi mi zanimljivo da čitam nečiji odgovor na ovo pitanje, ali sad kad ja treba da odgovorim, priznajem, nije lako. Ali, da pokušam... Ivana je profesorka književnosti, koja je do sedamnaeste verovala da treba da postane pijanistkinja, ali je sve, ipak, vodilo pisanoj reči, što, naravno, ne umanjuje ljubav prema muzici. Voli kad prepozna duh 'belle epoque' i osamdesetih u svom okruženju. Želi i sebi i drugima da svojom verom snove u javu pretvaraju...