Broj 77
Početna > Prica > TALENTOVANA ZA MAJČINSTVO

VESNA DEDIĆ

TALENTOVANA ZA MAJČINSTVO

Vesna Dedić priča kako je istog dana kada je saznala za trudnoću, čula i strašnu vest iz Podgorice da joj je umro otac

Kada se priča o njenoj sedmogodišnjoj ćerki Lenki, lice naše poznate televizijske novinarke Vesne Dedić se momentalno ozari. Osećaj radosti upoznala je tek u Lenkinom odrastanju. Svakog jutra kada joj plavooka devojčica kaže tajnu šifru za početak novog dana, u Vesni izmami toliku količinu ushićenja kakvu nijedna nagrada ne bi.


  Sećaš li se kako je izgledao momenat kada si saznala da si u drugom stanju?

  Priželjkivala sam da se na testu za trudnoću koji sam kupila u apoteci pojave dve crvene linije, ali kada sam ih ugledala, počela sam da plačem. Moram priznati, ne od sreće, već sam se u momentu uplašila od svega što me čeka, odgovornosti, pre svega. Nisam znala da li sam dovoljno zrela da bi postala majka. Imala sam 32 godine, bila ostvarena u poslu, bila sa čovekom koga sam volela već pet godina, a ipak sam se uplašila budućeg života. Mislim da je uzrok toga pre svega bilo vreme u kojem smo živeli. Potrošila sam najlepše godine u devedesetim, odlagala trudnoću čekajući dan kada će proći sankcije, pa inflacija, pa kada će Sloba dati ostavku... Srećom, Lenka je rođena posle 5. oktobra.


  Misliš li da je žena ikad spremna za takvu novost?

  Pa, evo moje iskustvo pokazuje da nije nikada spremna. Ali, tog istoga dana kada sam u jutarnjim časovima saznala da sam trudna, predveče mi je mama iz Podgorice javila da mi je otac umro. Suze za ocem isplakala sam tek pošto se Lenka rodila. Do tada sam svu bol u sebi potiskivala govoreći: „Okej, trudna si, sa tim možeš da se nosiš, a protiv smrti se ne može." Postala sam majka, ne onog trenutka kada se Lenka rodila, već onog trenutka kada mi je dr Ljubić dao prvu sliku sa ultrazvuka. Od tog momenta sam u svojim očima samo majka, a sve ostalo što jesam su propratne životne potrebe i moranja.

  Kako ti je protekla trudnoća, jesi li bila aktivna trudnica, do kada si radila?
  Odradila sam dve emisije Jutarnjeg programa trudna, prestala da pušim i pijem kafu i onda sam otišla kod urednika i rekla da više neću da radim. Do trudnoće sam skoro 20 godina neprekidno radila i zaista mi je bio potreban odmor od televizije. Bila sam aktivna trudnica, čak sam i radila kao fikser i konsultant za francuske medije, pa sam 5. oktobra 2000, u sedmom mesecu trudnoće, popila i suzavac ispred Skupštine, objavila dve knjige... Mislim da žene koje rađaju posle tridesete, i to u momentu kada su vrhunski uspešne, drugačije, možda posvećenije, dožive trenutak ulaska u roditeljske vode. Medijski posao je surov. Odeš kao urednik i voditelj najgledanije emisije u zemlji, a pitanje je srećnih okolnosti i još mnogo čega da li ćeš se vratiti, ne na stari put uspeha, već da li će ti uopšte biti omogućen novi početak. Ja sam baš rizikovala jer sam tri godine odsustvovala sa televizije. Posle povratka, nezadovoljna statusom, dala sam otkaz u RTS-u, ali danas mi se energija uložena u dete tokom njene prve tri godine odrastanja višestruko vraća i svakom savetujem hazard sa poslom u ime zdravlja deteta.

  Da li si imala posebne prohteve?
  Prvih šest meseci jela sam isključivo zelenu salatu i po nekoliko kilograma kajsija. Posle šestog meseca prešla sam na Karađorđevu šniclu, tone lešnika i „kampari" sa limunom koji me je jedini spasavao tipičnog trudničkog problema gorušice.


  Koliko si se ugojila u trudnoći i koliko je bilo teško posle skinuti te kilograme?

  Sad me sramota i da kažem koliko. Prvo sam se pre trudnoće ugojila osam kilograma jer sam u periodu bolesti mog oca tugu lečila hranom, taj sam tip, i na taj stečeni višak dodala još 20. Katastrofa! Skidala sam kilograme skoro tri godine. Kada sam se vratila na posao i videla kako izgledam na ekranu,  proradila mi je voditeljska sujeta i skinula sam sav ostatak.

  Jesi li se nadala devojčici ili dečaku?
  Osećala sam da će biti dečak, a onda sam saznala da će biti devojčica. Kao Crnogorka verovala sam da će biti „prvo pa muško", a onda sam se srodila sa imenom Lenka i čekala je sa osećanjem kao da ne rađam bebu, već savršeno biće kojem ću pružiti svu ljubav, a ona će ostalo znati i sama.

  Zašto baš ime Lenka?
  Kada sam prvi put pročitala pesmu Laze Kostića „Santa Maria della Salutte" koja je posvećena Lenki Dunđerski i kada sam saznala sve i o Lenki i o nastanku te pesme, to mi se ime urezalo i odlučila sam da jednoga dana, ako budem imala ćerku, da se zove Lenka, da bude voljena, pametna i lepa kao Lenka Dunđerski. Ali, pre svega, voljena.

  Kako je protekao porođaj i jesi li se porodila prirodnim putem, koristila epidural?
  Ja sam imala toliko poverenja u dr Ljubića da ga ništa nisam pitala o porođaju. Sećam se da mi je zakazao porođaj jednog četvrtka. Pre odlaska u Višegradsku jedan prijatelj mi je rekao da bi bilo dobro da se toga dana porodim jer je bio 11. 1. 2001, a četiri keca su ogromna sreća u pokeru. Kada su krenuli prvi indukovani bolovi, na moju konstataciju da ja to neću moći da izdržim, dr Ljubić je pozvao anesteziologa dr Tanju Mostić i primila sam epiduralnu anesteziju koja je savršen izum. Zaista svakoj trudnici želim da ima mogućnost epiduralne anestezije i da je porađaju posvećeni lekari. Dvanaest sati sam bila u boksu i oni su dvanaest sati bili uz mene, a ja bez straha i bez bolova. Carska privilegija.


  Šta se u tvom životu promenilo dolaskom Lenke na svet?

  Znam da su i posle Lenkinog rođenja i svet i ljudi oko mene ostali isti, ali meni sve izgleda drugačije. Ja sam se promenila. Tačnije, ostala sam sve što sam bila, ali sam dobila jednu potpuno novu punoću života. Posle Lenkinog rođenja ne očekujem ništa da mi padne sa neba, već sve planiram i guram. I sve, ali apsolutno sve, merim po aršinima njene sreće i budućnosti. Od kada se rodila, nisam se ni sa kim posvađala, niko me nije rasplakao, ne nerviram se ni oko čega, ne rasipam svoju energiju na glupe ljude i pojave. Nikada u životu se nisam „palila" na „sopstveni lik i delo", pa se nisam nikada ni radovala sopstvenim uspesima. Osećaj radosti sam upoznala tek u Lenkinom odrastanju. Svakog jutra kada mi kaže našu tajnu šifru za početak novog dana, izmami u meni toliku količinu ushićenja kakvu nijedna Pulicerova nagrada ne bi.


  Koliko je teško uskladiti majčinstvo i karijeru?

  Ne osećam tu vrstu opterećenja. Pokojni Ljuba Tadić mi je rekao da sam pre emisije Balkanskom ulicom, pre Lenkinog rođenja, bila nekako iritirajuće sladunjava, a da sam vrhunski intervjuista postala od trenutka kada sam se vratila na ekrane sa iskustvom majčinstva. Lenku vrlo često koristim za konsultanta. U poslednje vreme mi je i odličan pratilac na otvaranjima izložbi i modnim revijama. A i nepogrešivi je savetodavac šta sam u emisiji „pametno" obukla, a u čemu sam „debeljuškasta" ili, što bi ona rekla, „malo ti to stoji kao da si narodna pevačica".

  Sanja Marinković je rekla da joj kod vaspitavanja Strahinje pomaže knjiga koju si joj ti dala Kako negovati decu po doktoru Spoku. Ko je tebi preporučio tu knjigu?
  To je najbolja knjiga na svetu! Meni ju je preporučila Vida Crnčević-Basara, koja je nekoliko godina pre mene rodila blizance Relju i Taru i mnogo mi je pomogla. Prema Lenki sam bila stroga onoliko koliko je naučno propisano i zaista se pokazalo da treba više verovati dečjim psiholozima i sopstvenoj intuiciji nego „bapskim pričama".

  Kakva su Lenkina interesovanja?
  Teško je to ispratiti, a podrazumevaju mnogo novca, benzina i vremena. Pretvorila sam se u taksistu. Od svoje treće godine vežbala je balet, gimnastiku, karate, plivanje... Trenutno trenira odbojku, peva u horu Čarolija, pohađa školu engleskog jezika, ovih dana je položila prijemni za muzičku školu - odsek violina, nagovara me da je upišem i u školu plesa, luduje na rolerima, brine o svom maltezeru Kiku... Ona je kraljica opuštenosti, a opet sve stiže i non-stop se smeje. Pre nekoliko dana, kada je dobila nagradu u školici engleskog, ja sam zvala sve svoje prijatelje i vikala kroz prozor kola: „Ja nemam kćerku, ja imam sunce!", a ona me zamolila da iskuliram i da njen uspeh prihvatim kao nešto obično.


  Jeste li već počele da razgovarate o dečacima?

  Ta priča je počela još u vrtiću kada joj je jedan Stefan doneo ružu. Ovih dana mnogo pričamo o dečacima, ali ne kao simpatijama, već ima tri najbolja druga. Tvrdi da su dečaci u njenom odeljenju vaspitaniji i bolji prijatelji od devojčica koje su sklone tračarenju, a ona misli da je to ružno. Više o dečacima traži savete od tate, recimo, s kim je najpametnije da pleše na rekreativnoj. Kada joj je Srđan rekao: „Lenka, porazgovaraj o tome sa majkom", odgovorila je: „Tata, pitam tebe kao muškarca".
  Da li si nekada zažalila što Lenka nema brata ili sestru, planiraš li u skorijoj budućnosti to da promeniš?
  Više puta sam ponovila da je moj jedini promašaj u životu što nisam na vreme prepoznala u sebi „svoj talenat" za majčinstvo. Na sreću, moj brat ima četvoro dece i Lenkin stric dvoje pa ona svima govori da jeste jedinica, ali da su joj Janko, Vuk, Aleksa, Kristina, Tijana i Marija kao rođeni. Sa njima provodi dosta vremena. Evo, ja radim emisiju do sredine jula, sa Sanjom Marinković pripremam završne ispite i svečanu promociju druge generacije Radionice za medije „Officina" krajem juna, a Lenka odlazi sama avionom u Podgoricu kod svoje braće i sestara i vrlo je ponosna što samostalno putuje već godinama.
 
 
  Suzana Obradović