Broj 77
Početna > Intervju > BRAK JE NEPRIRODNA POJAVA

LEPA BRENA

BRAK JE NEPRIRODNA POJAVA

Nema pevačice mlađe generacije koja nije sanjala da postane slavna i uspešna kao Lepa Brena. Ali, samo je njoj pošlo za rukom da se popne na tron sa kojeg je još uvek niko nije skinuo iako je napravila dugu muzičku pauzu. Nakon osam godina, na novom albumu ćete saznati kako zvuči Brena za 21. vek

Lična karta
Rođena: 20. 10. 1960. u Tuzli
Ime oca: Abid Ime majke: Ifeta

Novi album
Stizali su razni predlozi, mnogi kompozitori i tekstopisci su donosili pesme, ali, jednostavno, nismo imali istu viziju onoga kako Brena treba da izgleda i zvuči u 21. veku. Na sreću, tada se pojavio Aleksandar Milić Mili i sve je došlo na svoje mesto. Sve ove godine pokušavala sam da pronađem pesme i tekstove koji odgovaraju mom senzibilitetu i zrelosti. Želela sam da to bude drugačije. U ovom suludom vremenu, gde su tekstovi previše seksepilni i agresivni, htela sam da pronađem neku malu nit ljubavi i nežnosti za kojom svi mi, u stvari, čeznemo. Sad smo na pravom putu, jer je Marina Tucaković u izuzetnom kreativnom i emotivnom stanju, a Mili je napravio dosta pesama u kojima će prepoznati mene kao nekad i ono kako sada želim da pevam.

Događaj koji je ostavio neizbrisiv pečat u vašem životu
Sećam se da smo u našem zajedničkom dvorištu držali ženku psa avlijanera. Upravo je u to vreme bio aktuelan film Lesi se vraća kući, pa smo je nazvali Lesi, kao i većinu kučića u kraju. Skupljali smo ih u tom zajedničkom dvorištu, donosili im hranu. Onda je Lesika oštenila puno malih. Ja sam redovno krišom donosila mleko, čak uzimala tatin novac za koji bismo kupovali mleko, ali i flašice, cucle da bismo zatim hranili kuce.To je bio naš mali raj. Nedugo zatim naši roditelji su primetili da je u našem dvorištu previše pasa, pa je neko od njih, dok smo mi bili u školi, pozvao šintere koji su ih pokupili sve osim Lesike. Nju smo ubrzo posle toga pronašli otrovanu. To je bio takav šok za nas decu i gotovo najdublji bol koji pamtim iz detinjstva.

Najdraža uspomena iz detinjstva
Bilo ih je više. Na primer, kada sam dobila rolšue, klizaljke, prvi bicikl... Čuvam i dan-danas u svom sećanju slike detinjstva koje sobom nose neke male čari koje predstavljaju neprocenjivo blago za mene. To su uspomene vezane za naše odlaske na selo, kod deda i nene. Oni su imali jednu vazu sa slatkišima. Uvek kada smo odlazili kod njih, dobijali smo slatkiše iz te vaze. Noću, kada svi odu na spavanje, mi bismo se šunjali i krali slatkiše. Često smo pokušavali da na najneobičnijim skrovitim mestima pronađemo slatka iznenađenja za nas decu.

Da li ste u mladosti imali uzore?
Imala sam tu sreću da su gotovo svi u našoj familiji podržavali i razvijali sve talente i afinitete svoje dece. Tako u porodici imamo i slikara i vajara i lekara. Svi smo obožavali naše glumce, a ja posebno gotovo sve one koji su pevali na Beogradskom proleću, Splitskom festivalu, Opatijskom festivalu, festivalima narodne muzike u Sarajevu i Gradačcu... Svi oni su bili omiljeni u našoj kući. Kako smo ulazili u pubertet, upoznavali smo se bliže sa pop i rok muzikom, tako da sam zavolela Elvisa Prislija, Abu, Bitlse, i mislim da je i dan-danas njihova muzika neka vrsta savršenstva.

Brak
Brak je jedna, čini mi se, neprirodna pojava, gde se spajaju ljudi kao dve reke. Treba mnogo razumevanja, mnogo tolerancije da se ove dve reke spoje u jednu koja će biti snažnija od ove dve prethodne. Brak obavezuje dvoje ljudi da pruže maksimalan zaklon svojoj deci, da se staraju o njima sve donde dok i sami ne zasnuju svoje zajednice i imaju svoju decu o kojoj će da brinu.

Deca
Ja sam srećna što se meni deca nisu „desila", nego sam ih dobila onda kad sam to zaista želela i kad sam bila potpuno spremna da se prihvatim jedne velike obaveze koja se zove dete. Smatram da svaki čovek treba da bude ispunjen na nekoliko životnih planova, da je ispunjen edukativno, da radi posao koji voli, zatim emotivno, da ima pored sebe osobu koju voli i kao krunu svega toga, lepo je imati decu. Ja danas zaista ne znam šta bih radila da ih nema. Bilo bi mi dosadno, jer ne bi imao ko da me nervira. Niko to ne radi tako dobro kao oni... Moram priznati da razumem i ljude koji nemaju decu ili ne mogu da ih imaju. Razumem i tu njihovu posvećenost sebi. Oni, zapravo, i nisu svesni šta su propustili. To je, mislim, najuzvišenija emocija.

Domovina
Ova domovina je napravljena 1945. godine. Imali smo konvertibilni dinar i jednu malu Jugoslaviju kao što je to danas Evropska unija. Imali smo pasoš s kojim smo putovali bez viza, a danas smo, zahvaljujući neuspešnoj politici, izolovani kao geto ludaka koji preti celom svetu. Da li neko može da mi odgovori zašto se raspala moja domovina i šta je to bolje što smo dobili danas? Svi smo izgubili...

Životni moto
Moj životni moto je: Samo ići napred.

Šta biste u svom životu promenili?
Samo da se nije raspala moja domovina i da nije umro Raka Đokić.

Prijateljstvo
Prijateljstvo je danas kategorija koju svi povezuju sa finansijama, tako da je to veoma diskutabilna tema. Malo je pravih prijatelja, a mnogo onih koji se pod velom prijateljstva, ako im pružiš mali prst, popnu na grbaču.

Odnos prema neprijateljima
Neprijateljski. Moraš biti spreman da im daš na znanje da ćeš im vratiti istom merom, da si snažniji od njih.

Praštanje
Praštam ako imam neki svoj cilj, ali do određene granice.

Kajanje
Bitno je da spoznate gde ste pogrešili i lepo se pokajete. Biće vam lakše ako priznate da ste napravili grešku. Ne treba ništa gurati ispod tepiha.

Vrline
Veoma sam stabilna i racionalna, što me izluđuje. Poželim da se zanesem, da odlepim, ali to mi nikad ne polazi za rukom. Uvek imam tu količinu sreće koju mogu da podnesem, ali to što ne mogu da se opustim i da pravim intenzitetom doživim tu sreću dovodi me do ludila. Ljudi se gube u bolu, u piću, u radosti. Ja to ne umem. Postoje lepi trenuci u mojoj ljubavi, u braku, kada su mi se rodila deca... U takvim stvarima se ljudi izgube. Da mi je bar na pet minuta da se to meni desi.

Mane
Moja vrlina ujedno je i moja mana.

Sreća
Sreća je pronaći sebe. To je, za mene, kategorija koja ima stabilan karakter. Kad me obuzme tuga, ja joj se prepustim i isplačem se znajući da je život isprepleten različitim emocijama, uspesima, neuspesima. Osećam se srećno, ispunjeno, ali težim da sam aktivna, da radim, prvo da bih bila srećna kada odem na odmor. Onda, moram sebe pomalo da kočim od raznoraznih stvari da bih bila srećna kada otpustim ručnu, kada naučite da živite, da se radujete lepom jutru i kada sve pretvorite u optimizam, kada vaša životna filozofija postane optimistička. Kod mene uvek postoji nešto što želim. To mogu biti najobičnije sitnice, koje svaki čovek može sebi da priušti, ali važno je uvek nešto želeti.

Ljubav
Ljubav se uči. Još odmalena između majke i bebe se rađa i stvara. Ima najvažniju ulogu u životu za mene. Samo ljudi koji su napojeni ljubavlju znaju da vladaju svetom zato što ih to što dobiju ljubavlju čini toplijim, tolerantnijim i takvi ljudi znaju da pruže, da daju i da dele. Svi ljudi koji su odrasli bez te ljubavi mislim da poseduju jednu vrstu agresivnosti za koju često niko ne zna odakle potiče. Zato su, po meni, deca i porodica najvažnija stavka ili kockica u mom životu. Impresionira me uvek iznova kako od male bebe izrasta i izgrađuje se ličnost, čovek koji će jednog dana biti racionalan, topao, vredan zaštitnik i predvodnik svoje porodice.

Život
Za mene život predstavlja mozaik. Svaka kockica je priča za sebe. Ne možeš majku da zameniš detetom, niti možeš da kažeš - eto, imam decu, a nemam posao koji volim. Lepota i bogatstvo života su u toj raznovrsnosti. Najvažnije je da su svi oni koje volimo u tom našem životu živi i zdravi. To je onda srećan život.

Najbolja odluka
Moj izbor životnog partnera, jer da nisam sa pravom osobom zasnovala porodicu, bila bih emotivno uskraćena.

Najveća radost
Kad su mi se rodila deca.

Najveća tuga

Kad mi je umro Raka Đokić.

Najveća vrednost u životu

Stabilna porodica, posao koji voliš, deca...

Slava
Uspešan čovek je onaj koji je pronašao sebe, a ne onaj koji se pojavljuje u novinama ili na televiziji. Uspešan je onaj ko radi posao koji voli. Ja bih sada volela da sam uspešna, a da nisam poznata. Mislim da je slava nešto što čoveku može da bude veoma primamljivo, interesantno, ali da može da ima vrlo fatalne posledice. Gledam i čitam i večito sam okružena ljudima koje je slava psihički upropastila i odvela ih u propast. To je, za mene, reč koja traje i ima neki efekat samo dok sam na sceni, dok držim mikrofon u ruci. Odbijam njeno prisustvo kad siđem sa scene. Ne želim da dozvolim da poremeti mene i moj život. Imam porodicu kojoj treba mama koja će da ih mazi, voli, da ih usmerava, da ih teši, da ih štiti. A to može mama, a ne slava. Ne želim da mi slava pomuti razum. Od slave mi je mnogo važnija emocija između mene i publike.