Broj 76
Početna > Poznati > VEĆI OD ŽIVOTA

VEĆI OD ŽIVOTA

Dijego Armando Maradona rođen je 30. oktobra 1960. godine kao peto od osmoro dece u porodici Čitora i Tote Maradona. Rođen je u Avelandi, radničkoj četvrti Buenos Ajresa, u nedelju - sveti dan svakog Argentinca. Dan za fudbal. Hroničari su napisali da mu je fudbal morao biti u krvi. Na Dijegovu karijeru je najviše uticao njegov ujak Sirilo, nekad golman malog kluba Korijentes, pravi fudbalski zavisnik. Francisko Korneho, skaut Argentinos juniorsa, prvi je uočio Dijegov talenat: „Sve, baš sve je mogao da uradi sa loptom. Glava ili noga, svejedno. Lopta se jednostavno lepila za Dijega”. Ali, Korneho je bio zabrinut izgledom sićušnog dečaka, morao je da ojača da bi opstao u fudbalu. Uz dozvolu roditelja odveo ga je kod doktora sumnjive reputacije. Kačo Paladino je injekcijama povećao mišiće buduće zvezde. Paladin je to 1995. godine, nakon penzije, priznao pred novinarima, rekavši: „Kad sam okončao tretman, Dijego je izgledao poput najboljeg trkačkog konja.” Pri tom uopšte nije pocrveneo, a trebalo je, jer je tim činom uveo Maradonu u svet dopinga.

Mali zeleni
Dana 20. oktobra 1976. (10 dana pre 16. rođendana) Dijego je odigrao svoju prvu utakmicu za seniore Argentinos juniorsa. Tada je postao najmlađi prvoligaški fudbaler u istoriji argentinskog fudbala. Naredne godine je odigrao prvu utakmicu za seniorsku reprezentaciju Argentine. Ipak, 1978. selektor Luis Sezar Menoti nije ga uvrstio u nacionalnu selekciju za Prvenstvo sveta u Argentini, rekavši kako je Dijego premlad da bi izdržao pritisak. Godine 1979. je bio kapiten reprezentacije Argentine koja je u Japanu osvojila naslov juniorskog prvaka sveta. Tada su Juventus i Barselona počeli da se raspituju za Malog zelenog, kako su ga zvali. Međutim, nisu bili jedini - u igri su bili Arsenal i Šefild junajted. Brzo su odustali kada su čuli početnu cenu od 800.000 funti. Dijego je ostao u Argentini i 1981. s klubom Boka juniors osvojio je titulu prvaka Argentine. Godinu dana kasnije je nastupio na Svetskom prvenstvu u Španiji i potpisao za Barselonu.

Božja ruka
U Barseloni je prvi put probao kokain. To je kasnije obrazložio ovako: „Ništa posebno. Želeo sam da se osećam živahnije.” U klubu su svi sumnjali, ali su ćutali jer je Maradona bio prevelika investicija. Čak je nastupao u TV reklamama protiv droge, i to dobro plaćenim. Godine 1984. je potpisao je za italijanski Napoli sa kojim će osvojiti dve titule prvaka Italije (1987. i 1990), a 1989. i Kup UEFA - prvu evropsku titulu Napolija. Na 13. Svetskom prvenstvu u Meksiku (1986) bio je dvostruki strelac u utakmici Argentine sa Engleskom. Njegov prvi gol na toj utakmici se i dan-danas prepričava. Reč je o pogotku koji je Dijego kasnije nazvao „Božja ruka”. Tada je sa Argentinom osvojio titulu prvaka sveta u dramatičnom dvoboju sa reprezentacijom Zapadne Nemačke (3:2). Tri godine kasnije je dva meseca proveo u Argentini i nije se pojavio na početku italijanskog prvenstva. Zatražio je ispisnicu iz Napolija zbog transfera, ali je zahtev odbijen. Na Svetskom prvenstvu u Italiji (1990) sa reprezentacijom je došao do finala, ali su poraženi od SR Nemačke, rezultatom 1:0.

Doping kontrole
Godine 1991. je bio pozitivan na doping kontroli i kažnjen je sa 15 meseci zabrane igranja, jer je utvrđeno da je uzimao kokain. Iste godine je uhapšen zbog posedovanja droge. Sudska presuda je glasila - kontrolisan medicinski tretman. Godinu dana posle doping skandala odbio je da se vrati u Napoli i ultimativno je zatražio transfer. Novi klub je bila španska Sevilja. Godine 1993. se vratio i u reprezentaciju i to sa kapitenskom trakom. Iste godine napušta Sevilju i potpisuje za argentinskog prvoligaša Njuels old bojs. Već naredne godine je otpušen iz tima jer je uporno izbegavao treninge. Te godine ponovo je došao na naslovne strane jer je iz vazdušne puške gađao jednog novinara. Na Svetskom prvenstvu u Sjedinjenim Državama nastupio je samo na prve dve utakmice za argentinsku reprezentaciju jer je na doping kontroli opet bio pozitivan i morao je da napusti selekciju uz 15-mesečnu zabranu igranja. Pored toga, fudbalskim rečnikom rečeno: izgubio je i utakmicu sa ženom koju je voleo, majkom sina kojeg nikada nije hteo da prizna.

Poslednja utakmica
Godine 1995. nakon dve neuspešne trenerske avanture (argentinski Rasing i Korijentes), vratio se u Boka juniors kao igrač, uz najavu da se rešio kokaina. Ali, već sledeće godine je sam potražio pomoć u jednoj švajcarskoj klinici. Utakmicu s kokainom još nije dobio. Nakon tretmana 1997. godine ponovo je u dresu Boka juniorsa. Ali, u prvoj utakmici sezone (protiv Argentinos juniorsa) još jednom je pozivitan na doping kontroli. Opet kokain. Na svoj 37 rođendan, 30. oktobra 1997, telefonom se javio TV stanici America Z. Oni koji su slušali kažu da se gušio u suzama. Rekao je: „Fudbaler u meni stigao je do kraja staze. Sutra će biti najteži, najgori i najtužniji dan u mom životu.” Posle povlačenja iz fudbala, 30. oktobra 1997, patio je od bolesti prouzrokovane gojaznošću i kokainom. Posle perioda odvikavanja od kokaina, postao je sportski TV voditelj u Argentini, ali u januaru 2000. godine dolazi na Kubu kako bi ponovo pokušao da se izleči od zavisnosti od droge.

Kusturičin film o Maradoni
Emir Kusturica je 18. marta 2005. godine u Buenos Ajresu započeo snimanje dugometražnog dokumentarnog filma o Maradoni. Još sredinom 2003. godine, na filmskom festivalu u Monte Karlu, reditelj je najavio snimanje. Maradona je insistirao da taj film snima baš Kusturica. Prva klapa filma pala je na stadionu „Bombonjera" u Buenos Ajresu, na proslavi stogodišnjice FK Boka juniorsa, kada je Maradona trčao sa bakljom u ruci počasni krug. Snimanje je nastavljeno u porodičnom krugu, na proslavi osamnaestog rođendana ćerke ove fudbalske legende. Za ovaj projekat zainteresovao se i sam Fidel Kastro, Maradonin prijatelj, i pozvao Kusturicu da ga poseti. Filmska ekipa je posetila Italiju, Kubu, Argentinu, i sve one gradove u kojima je Maradona živeo ili boravio. Već posle mesec dana od početka snimanja, Kusturica je imao samo reči hvale i oduševljenja za Maradonu: „Impresioniran sam njegovim pogledom na svet, humorom i humanošću."
Upravo ovih dana bila je premijera ovog filma na Kanskom festivalu.

Najbolji fudbaler svih vremena
Čitava karijera, od prvih fudbalskih koraka pa do kraja, bila je kontroverzna, a on je i na ličnom i na profesionalnom planu, nekoliko puta puta prelazio put sa dna do vrha i obrnuto. Bio je antiheroj i heroj u isto vreme, ali je, uprkos zavisnosti od droge, brojnim neodmerenim izjavama, isti onaj igrač koji je na svoj način, sa dva najbitnija gola u istoriji fudbala, osvojio Svetsko prvenstvo 1986. godine i isti onaj čovek koji će uvek biti među najpopularnijim svetskim fudbalerima svih vremena.