Broj 76
Početna > Intervju > NEMA TABU TEMA

MAJA NIKOLIĆ

NEMA TABU TEMA

Maja Nikolić je prepoznatljivo lice Studija B, televizije na kojoj vodi emisiju „Živeti sa...”, koja se bavi različitim ljudskim problemima na zanimljiv način. U 23. godini završila je Filološki fakultet, a trenutno je na specijalističkim studijama. Novinarsku karijeru započela je u jednim dnevnim novinama, a pravo vatreno krštenje doživela je na Studiju B gde radi poslednjih sedam godina. Autor je i voditelj emisije „Živeti sa...”, govori nemački, španski i engleski, a za Stil otkriva kako ona živi sa... Beogradom.

Da li si oduvek želela da se baviš novinarstvom?
Završila sam prirodno-matematički smer sa odličnim uspehom i na neki način videla sam sebe na Medicinskom fakultetu. Ne dešava se sve u životu onako kako planiramo, pa su tako i okolnosti uticale da promenim svoju nameru i da završim fakultet koji nema nikakve veze sa prirodnim naukama i da postanem novinar.

Na Studiju B si sedam godina. Kako je počela tvoja saradnja sa ovom kućom?
Novinarsku karijeru započela sam u Blicu i nakon nekoliko meseci počela sam da radim u informativnom programu Studija B. Tu sam, zapravo, doživela pravo „vatreno krštenje” i definitivno se opredelila za ovu profesiju. Završila sam fakultet u 23. godini i trenutno sam na specijalističkim studijama, što me sve više vezuje za profesiju koju sam odabrala. Studio B je televizija koja ima renome i mislim da ne postoji nijedna televizijska kuća u kojoj ne radi bar jedan novinar koji je ponikao iz Studija B. To najbolje govori o reputaciji ove TV kuće, a što se mene lično tiče, trenutno radim autorsku emisiju koja u potpunosti odgovara mojim profesionalnim afinitetima i to me ispunjava zadovoljstvom.

Koji profesionalni izazov ti je do sada bilo najteže da savladaš?
Prvi profesionalni izazov sa kojim sam se suočila bilo je izveštavanje o hapšenju Slobodana Miloševića, a zatim direktno uključivanje u centralne vesti TV Studio B. Tada sam imala 19 godina.
Koje su prednosti, a koje mane ovog posla?
Kao i u svakoj profesiji, već ste u prednosti ako radite posao koji volite. Televizija može da ponudi novinaru situacije koje iznenađuju i prilike koje se ne propuštaju, kao što je za mene bilo izveštavanje iz Sočija, gde sam imala priliku da uživo vidim tadašnjeg predsednika Rusije Putina.

Kako je „Živeti sa televizijom”?
Dinamično je. Minut u TV programu je za gledaoca kratak, a za nas koji radimo je veoma dug. Iza jednog minuta stoji veliki timski rad.

Emisija „Živeti sa…” postala je jedna od prepoznatljivih emisija Studija B. Koje emisije izdvajaš kao najzanimljivije?
Trenutno sam vrlo zainteresovana da zaživi kampanja Studija B „Bezbedni u saobraćaju, pridruži se!” Nadam se da će se sve relevantne institucije i svi pojedinci koji imaju sluha za ovaj problem pridružiti kampanji da bismo, koliko to od nas zavisi, uticali da bezbednost u saobraćaju bude veća. Mislim da u Beogradu ne postoji više nijedan čovek koga nije pogodio tragični ishod saobraćajne nesreće neke osobe koju je dobro ili površno poznavao, pa tim pre i mislim da je vreme da svi uzmemo učešća da se taj strašan bilans saobraćajnih nesreća smanji. Inače, u serijalu „Živeti sa...” do sada je obrađeno skoro stotinu tema. Emisije „Živeti sa...muškim biološkim satom” i „Živeti sa impotencijom“ izdvajam i kao tematske, a posebno sam zadovoljna načinom na koji su javne ličnosti govorile o ovim, moglo bi se reći, tabu temama.

Koje emisije su ostavile najjači utisak na javnost?
Živeti sa... kičem, nesanicom (našeg kolegu koji je govorio o svom problemu sa nesanicom, danima su zvali gledaoci da mu daju savete jer pate od istog problema), depresijom, autoritetima, ružnim navikama...

Kako je nastala ideja da se napravi ovakva emisija koja se bavi brojnim društvenim problemima i teme obrađuje na kvalitetan i zanimljiv način?
Nastala je tako što postoje pojave, problemi, bolesti, događaji... od kojih okrećemo glavu kao i pojave i navike koje usvajamo, a da o njima vrlo malo znamo. Kada se o nekom problemu otvoreno govori, pa još kada se ponude rešenja od strane stručnjaka ili ljudi koji su te probleme rešili, onda ni ono što nam je delovalo kao tabu, kao ni problem koji je delovao kao nerešiv, ne izgleda tako strašan, samim saznanjem da ga imaju i drugi ljudi pa ipak žive sa njim.

Kako, iz tvog ugla, izgleda živeti sa… Beogradom?
Život u Beogradu može biti lep i ispunjen, isto kao što za neke ljude može biti potpuno besmislen. To zavisi od toga koliko smo u stanju da uzmemo od onoga što Beograd može da nam pruži. Sve ono što mi je trebalo u odrastanju, sazrevanju i profesionalnom formiranju ja sam dobila u Beogradu, a odlascima u inostranstvo ovo sam upotpunjavala i osavremenjivala. Svakodnevno delim sa svojim sugrađanima sve ono što su preimućstva grada, kao i ono što u Beogradu treba promeniti i što predstavlja ruglo grada.

Šta najviše voliš u Beogradu, a šta bi, da možeš, koliko sutra promenila?
Za mene je Beograd poseban zbog ljudi koji žive u njemu, tu je moja porodica, tu su moji prijatelji, tu su oni koji mi znače, a arhitektonska, geografska i istorijska specifičnost je nešto što je osobenost svakog grada. Uvela bih stroge kazne za sve one koji ga prljaju. Volela bih da se poveća nivo tolerancije, da ima više ljubaznosti u komunikaciji, da je manje bahatosti i nasilništva.

Govoriš tri jezika, španski, engleski i nemački, koje si usavršavala na kursevima u tim zemljama. Koja zemlja je na tebe ostavila najjači utisak?
Španija! Posebnost ovom doživljaju daje porodica Tardio-Baeza kod koje sam živela i u kojoj sam progovorila španski jezik i porodica Miroslava Đukića, tada veoma popularnog igrača Valensije, koja je meni i mom bratu otvorila vrata Španije na nama blizak, a nezaboravan način.

Posle napornog radnog dana, kako se opuštaš, šta ti najčešće izmami osmeh?
Brat Milutin, jer ga od svih članova porodice najčešće viđam, zatim kafa sa Natašom, a na poseban način me zasmejava Milan.

Za dan koji bi bio po tvojoj meri neophodni su…?
Da uglavnom sve ide po planu kada je profesija u pitanju, da najveći deo vremena provedem sa inspirativnim, obrazovanim, vaspitanim sagovornicima i da mi ostane dovoljno vremena da se posvetim svom privatnom životu. Sve ovo je moguće kada dan dovoljno dugo traje, što znači da ustajem rano, da ne kasnim i da volim da završim svoje obaveze na vreme.

Šta bi volela da ti se desi u narednih pet godina?
Da imam decu, da i dalje radim posao koji volim, da zadržim svoje prijatelje, i da živim u zemlji koja će moći da se poredi sa uređenim državama i u kojoj ćemo najstrašnije probleme tranzicije početi da ostavljamo za sobom.