Broj 75
Početna > Intervju > MOJ RAD JE AUTOPORTRET

Dobrosav Bob Živković

MOJ RAD JE AUTOPORTRET

Crteži ovog vrsnog umetnika „oživeli" su stotinak knjiga iz oblasti dečje literature i naučne fantastike, dok su Politikin zabavnik, Veliko dvorište, kao i brojna izdanja Kreativnog centra prepoznatljiva baš po njegovim likovima. Dobio je više uglednih nagrada i priznanja. Poslednja među njima je nagrada Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos popularisanju književnosti za decu. Tu su i dva Zlatna pera, i četiri Nevena za najbolje ilustrovane dečje knjige.

Šta je to, kada i kako bilo presudno da se opredelite za ilustraciju kao način iskaza?

Mislim da je odgovor na to pitanje jedini „mistični" deo mog posla. Sve ostalo je rad i još rada. I kada sam počinjao, a i još uvek, ilustracija je nešto kao „dobacivanje" u društvu, kao šaptač na času, osoba koja uvek ima neku dosetku ili nešto da doda na tuđu priču. To je potreba da se nešto doda priči, da se dopuni knjiga. Još uvek kada pročitam knjigu još neko vreme nakon toga mi se u glavi vrte slike „koje sam video", još neko vreme zamišljam i pokušavam da osmislim šta sam „video" dok sam čitao. Jednostavno, ja sam bio dovoljno napadan da dobacujem-docrtavam-dosmišljavam-izmaštavam delove priče koji fale.

Zašto baš ilustracije knjiga za decu i literature iz oblasti naučne fantastike?

Jednostavno sam razmažen. Mrzi me da čitam o stvarima koje mogu da vidim u vestima. A još i više me mrzi da crtam takve stvari. Kada čitam ili kada stvaram, onda želim da odem što dalje, doživim što neverovatnije (i to, naravno, dokumentujem-nacrtam). A ako pričamo o maštovitim pričama, između fantastike i dečje književnosti za mene nema neke velike razlike. Obe vrste priča vas vode daleko od dosadnog i već viđenog.
U vašim ilustracijama ogledaju se dva lica Boba Živkovića: lice deteta i lice odraslog čoveka, umetnika koji oči u oči sa životom jasno sagledava sva njegova lica.

Kako čuvate to dete u sebi?

Ne verujem ja u priču o „detetu u nama". Mi samo naučimo za života da „stisnemo zube", pa nas je sramota da „pokazujemo prstom", pa nas je blam da se glasno smejemo, suzdržimo se da ne zaplačemo kad nam se plače, sakrijemo suzu. Ja sam samo malo lošiji učenik i odbijam da to sve naučim. Uvek sam najglasniji u društvu. Smejem se preglasno, umem da zaplačem. Mi smo isti kakvi smo bili kao deca, samo nas život uči da se sakrijemo, da se foliramo. To je, otprilike, potpuno suprotno ilustraciji. Tu morate da crtate baš ono što piše, da reagujete što iskrenije na tekst ili ste „promašili temu".

Šta, na primer, mora da poseduje jedna knjiga da bi je Bob Živković ilustrovao?

Kakvu knjigu ne bi nipošto odabrao za rad?
Uh, ja radim toliko da nisam siguran da postoji ikakva selekcija. To je kao razgovor. Nema te teme o kojoj nemate svoj stav, uvek ima nešto što bih ja rekao. Mogu se oduševiti vašom pričom, mogu vam se smejati ili se sa vama smejati, ali mogu se i zapitati da li vam je priča tačna. Mogu se i te kako posvađati i raspravljati sa pričom. Ilustracija je razgovor, dijalog sa tekstom, razgovor nije uvek samo potpuna sloga. Čak je pomalo dosadno kad vi nešto kažete da ja samo oduševljeno ponovim to ilustracijom. Posebno budu zanimljive knjige sa pričom koja me je nervirala i sa kojom sam se „svađao" ilustracijama.

Odaberete knjigu i šta biva potom?

Oduševim se ili zamislim ili iznerviram, pa sednem, počnem misao sa „jeste, ti ćeš da mi kažeš" i tu onda zamislim sliku kao odgovor, kao moj deo koji fali i toj rečenici i tekstu. E, tada bih ili da igram neku igricu ili da čitam neku novu knjigu, a slede mi sati i dani fizičkog posla, iscrtavanja svega toga što sam zamislio. Inspiracija vam ne treba u takvom razgovoru, samo se koncentrišite na ono sto sagovornik kaže.
Vaše ilustracije žive, govore, poručuju, oslikavaju, ismevaju, podsmevaju, vesele, opominju.

Koliko ste svesni uticaja na poprilično brojnu populaciju čitalaca, od najmlađih pa do onih vremešnih (a opet mladih)?

Nisam siguran šta bi trebalo da mislim o tome, pa čak nisam siguran kako se osećam povodom toga. Kad mi neko kaže da je odrastao uz moje ilustracije ili da njegovo dete voli moje knjige, to laska. Ali, čini mi se da sam ja kao dete imao neke „velike" i „važnije" i bolje i lepše uzore! Kako da kažem, ja sam kao klinac sanjao da ću „kad porastem biti Tarzan". Ma, nema smisla da neka deca rastu da „budu Bob". Malčice sam sigurniji da moji crteži ne zagovaraju nikakve pogrešne stavove u životu.

Rekli ste da „ružne stvari zaslužuju podsmeh". Šta je sa onim lepim stvarima? Gde je vaša motivacija najsnažnija?

Svaki crtež je jedna malecka poruka. Ne umem i nije mi namera da popujem i podučavam, čak ni da kudim ni zagovaram ništa. Ali verujem da kad se svi crteži skupe, sve kockice slože, dobiće se jedna veća slika o dobru i lepoti. Borbu protiv zla ostavljam hrabrijima, većima i jačima. Ja bih se borio ne „protiv", već „za".

Može se steći utisak da vaše ilustracije često nadmaše tekstualnu podlošku?

Ne, nikada. Možda vam se više sviđa moj pogled na svet ako se tokom crtanja „posvađam sa tekstom". Ali to je pitanje ukusa. Tekst je najbitniji. On otvara temu, daje mi motiv. Bez njega nema mojih crteža.

Iza vas je više od sto ilustrovanih knjiga, imate li ideju o jednoj izložbi svih vaših radova?

Svaka knjiga je jedna mala izložba. Ja mislim da su klasične izložbe za slikare. Umetnike koji svoju sliku urade u jednom primerku. Tada izložba služi da se prikaže neko delo, koje bi inače bilo na zidu i sasvim malo ljudi bi uživalo u njemu. Ja tu vrstu problema nemam. Svaki moj crtež izlazi u hiljadama primeraka.


Dobili ste više uglednih nagrada i priznanja. Koliko vam nagrade znače? Šta one, zapravo, predstavljaju za jednog umetnika?

Uhhh! To je ono klasično pitanje na koje ni ja nemam neki bolji i pametniji odgovor, al' da probam, nagrada je neka vrsta suda. Ako je ne dobiješ, strašno je teško zadržati pouzdanje i ne pomisliti „ja nisam dovoljno dobar, najgori sam". Ako je to presuda koliko vredi delo kojem si posvetio život, pehar je nekako malecki, papir je nekako pretanak. Ceo život posvetiš usavršavanju. Crtaš, trudiš se i dobiješ, bravo - evo ti papirić. Ako sam zato radio - nije dovoljno. Zato se trudimo da kažemo da ne radimo za nagrade, što je u neku ruku istina. Mi radimo za sebe i pare. Ako neko treba da presudi koliko vredi sve što sam uložio u taj zanat, neka to budu čitaoci, a ne tamo neka komisija. Mada je strašno ako te čak ni ta komisija ne voli.

Da ste književni stvaralac sa ovako zamašnom bibliografijom kao što je vaš likovni iskaz, pitala bih vas koliko u vašem delu ima autobiografskog.

He, he! Nema nimalo, jer nije to autobiografija. Moj rad je autoportret.