Broj 74
Početna > Intervju > ŽIVOT JE ČUDESAN

ŽIVOT JE ČUDESAN

Lična karta - Vera Čukić, udata Mihić

Datum rođenja
- 16. decembar, a godinu ne bih da otkrivam

Mesto rođenja
- Beograd

Roditelji
- Kosara i Milorad

O zavičaju
Moj tata potiče iz Crne Gore iz plemena Vasojevića. Deda Ivan Čukić je bio načelnik Beranskog sreza, a baka prva školovana učiteljica u Crnoj Gori. Mama je poreklom iz Kragujevca. Njen otac je bio inženjer geodezije, a majka domaćica. Moji roditelji su još kao deca došli da žive u Beograd. Tu su se upoznali, venčali i tu smo se rodili moj brat i ja. Beograd je moj zavičaj.

Najdraža uspomena iz detinjstva
Još pamtim sreću kada bismo se svi četvoro - mama, tata, brat i ja - poređali po krevetu i pevali pesme koje je tata doneo iz rata ali koje nisu bile ratne, već su govorile o prijateljstvu, požrtvovanju, slobodi...

Prva ljubav
Pred leto, posle prvog osnovne, školski lekar me je poslao sa školom na odmor u selo koje se zvalo Žabari. Na tom letovanju dogodilo mi se i nešto, meni dotad nepoznato i zbunjujuće. Pred sam kraj odmora, učitelji su založili veliku vatru. U blizini vatre deca su zaigrala „kolo u pedest i dva”. Ja sam stajala sa strane. Bila sam bosa i u žutoj heklanoj haljinici, koju mi je pozajmila neka devojčica, čijeg se imena ne sećam, ali sa kojom sam delila jedno sivo ćebe. Haljina je bila „na struk” i kad bih se zavrtela, pravila je pun krug. Meni se strašno dopadala i te večeri bila sam srećna. „Biraj, Nikola, ko se tebi dopada!” - pevalo je kolo. Tad je, iz sredine kola, dečak iz četvrtog razreda po imenu Nikola pošao prema meni, raskinuo kolo, uzeo me za ruku, uveo u sredinu i zavrteo. „Sad se vidi, sad se zna, ko se kome dopada!'' - pevalo je uglas pedeset žabaca. Osetila sam kako me je Nikola uhvatio snažno oko struka i podigao uvis, nastavljajući da se vrti sa mnom. Moja haljina je napravila krug. Onda me je spustio i pogledao pravo u oči. Njegovo veselo lice bilo je tako blizu, da sam se uplašila veličine njegovih očiju, nosa, usana... koje su dodirnule moj obraz. Nikola je istrčao iz kola, deca su aplaudirala i smejala se, a ja sam videla kako se krug moje haljine lagano spušta. Posle sam cele noći, da li zbog haljine, da li zbog aplauza i smeha, da li zbog veličine očiju, nosa, usana... mislila na Nikolu i kolo oko velike vatre, i sve zapamtila do dana današnjeg.

Sreća
Kroz život se nisam mnogo oslanjala na nju, više na znanje i rad, ali mi je ponekad, zaista, bila neophodna.

Ljubav
Mislim da je ona nasušna potreba isto kao vazduh, voda.

Lepota
Lepota je za mene ono što je božanska ruka dodirnula. A ništa u prirodi ne može da se poredi sa ljudskom lepotom jer nju osvetljava božanski dah.

Život
Čudesna pojava u vasioni.

Vera
Zar može da se živi bez nje? Ja lično imam dodatnu odgovornost: zovem se Vera.

Prijateljstvo
Ovo je jedan mali odlomak iz moje knjige Perle od vode: „Kada su prodali kuću i kupili stan u Hilandarskoj ulici, počela je češće kod moje bake da dolazi njena najbolja prijateljica gospođa Zora. Bila je to preslatka ružičasta i bela i punačka, omanja, stara dama. Sa mojom bakom se znala od prvog osnovne, još od onog davnog vremena kada su ih stavili, po visini slične, da sede u skamiji zajedno. I eto, od tog slučaja 70 godina se nisu razdvajale. A šta je sve kroz njihove živote prošlo nisam smela ni da pomislim. Ja sam je mnogo volela, a i ona je, činilo mi se, volela mene. Uvek bi me nešto pohvalila i pomilovala po kosi. Na moja zapitkivanja ozbiljno bi odgovarala uvek se na kraju osmehnuvši, što bi na njenom ružičastom lišcu stvaralo male jamice u obrazima. Onda bi pričala o svome unuku koji je već postajao poznat pesnik i koji se zvao Velimir Lukić. Ponekad bi se specijalno spremile i sa svojim lepim šeširićima, urednim frizurama i ispeglanim starinskim kostimićima odlazile do restorana 'Moskva' da malo posede i popiju kafu. Ja bih sa balkona gledala njihove sitne figure kako polako odmiču niz ulicu povremeno zastajući: da li u živom razgovoru, da li da se odmore, ne znam, ali znam da sam bila srećna i ponosna zbog moje bake i tog prijateljstva koje su ove dame uspele da sačuvaju više od 70 godina.''

Slava
Opasna, zavodljiva i prolazna stvar.

Praštanje
Prosvetljenje uma i duha.

Kajanje
Mogućnost da se greška ublaži.

Najveća vrednost u životu
Život ispunjen ljubavlju, dobrotom, znanjem.

Novac
Moja baka Natalija, mamina majka, pričala mi je davno, priču o čoveku koji je tražio zlatnu šumu i koji se, našavši se u njoj, izgubio, jer je baš kad je u nju ušao, dunuo jak vetar i pokrenuo lišće, a kako je ono bilo od suvoga zlata, ta šuma je počela da zvecka. Taj zvuk je postao toliko jak da je nesrećni čovek od njega poludeo i više nije uspeo da nađe izlaz. Šta je bilo sa njim niko nije znao, a ni baka, jer joj je njena majka priču pričala kad je bila mala, a kako je od tada mnogo vremena prošlo, ona je zaboravila. Tako je priča ostala nedovršena.

Omiljeno muzičko delo
Volim Baha, Hendla, Rahmanjinova, Mocarta, Lista, Čajkovskog... Ali i Višnjičica rod rodila, Hajde, Kato, Oj, Javore, Bulbul mi poje...

Pozorišna predstava koju najviše volite
Sa pozorištem sam se srela rano. Imala sam četiri godine kada me je mama povela na Kolarčev univerzitet da gledamo Dedu i repu. Priča je lepa i poučna. Verujem da je svi znate: ogromna repa je iznikla u dvorištu dedine kuće, i ne može da se iščupa dok se u taj posao ne upregnu svi ukućani od dede do miša. U predstavi koju sam ja gledala kada su se svi uhvatili i zajedničkim snagama iščupali repu, mišić se prevrnuo i u padu srušio kulisu drveta. Ta kulisa je povukla ostale i kada je sve sa treskom popadalo otkrila se gola scena. Ja sam bila zapanjena: drvo nije bilo drvo, dedina kuća nije bila kuća, čak se videlo da i sunce visi i klati se na nekom kanapu. Čarolija predstave je nestala, publika se zacenjivala od smeha. Ubrzo je i zavesa pala, i u gledalištu se upalilo svetlo. Tada je već krenuo i aplauz. Bila sam sasvim zbunjena. Kasnije su čarolije i otkrivanje tajni postale moja profesija. Ali, zbog tih padova kulisa ponekad se ljute na nas umetnike, ponekad i zabrane predstavu.

Omiljeni parfem
Bio bi onaj koji bi mirisao na srećne dane mog života.

Vaša najbolja odluka u životu
Da budem majka.

Vaša najgora odluka u životu
Hvala Bogu, nije ih bilo mnogo, ali ću vam ispričati jednu. U to vreme živeli smo na Banovom brdu. Preko puta kuće bila je škola. To je bilo veoma zgodno zbog moje ćerke. Kuća je imala još podobnosti: veliko dvorište, nizbrdicu za sankanje, a pored škole i lepo klizalište. U to vreme sam mnogo radila i bila dosta omiljena kod publike, a naročito kod školske dece. Prozori našeg stana i balkon na kome sam sušila veš, bili su okrenuti prema školi sa mnogo velikih prozora. Kad god bih stala na balkon ili prozor stana, stotine dece bi jurnulo iz svojih klupa na školske prozore ne obazirući se na nastavnike matematike, fizike, istorije... i počelo da viče: „Vera, Vera, volimo te!” Da li su i kakve kazne zbog toga trpeli, ne znam, tek to se ponavljalo iz dana u dan i u obe smene. Prvo sam bila veoma polaskana tim izlivima ljubavi, a onda mi je dojadilo. Izašla sam jednoga dana na balkon i veoma ljuta, počela da ih grdim. Odjednom su svi, kao dživdžani kad jato ućuti i prhne oterano pokretom ruke, zaćutali i povukli se sa prozora. Ostao je samo jedan dečak i on mi je mirno, u onoj tišini koja je nastala, doviknuo: „Vera, ti si žena!” - i otišao u mrak učionice. Videla sam samo kako se prozor zatvara. Mene je obuzeo led. Više im nisam pripadala. Ljubavi više nije bilo. Izgubila sam je tu, u trenu. I dan-danas, a prošlo je više od 20 godina, kad na to pomislim, osetim led.

Vaš najveći san
Sada bih volela da postanem baka.

Verujete li u sudbinu
Verujem da naša prošlost određuje našu sadašnjost u mnogo čemu, a obe budućnost.

Verujete li u onostrano i postoji li događaj u vašem životu za koji nemate racionalno objašnjenje
Verujem u smisao postojanja. Međutim, o onome o čemu ne znam dovoljno ne mogu da dam racionalno objašnjenje.

Najveća radost u vašem životu
Svakako, rođenje moje ćerke Ive.

Najveća tuga
Što više nema mnogih od onih koje sam volela.

Kada bi trebalo da u jednoj rečenici predstavite sebe kako bi ona glasila
Zovem se Vera Čukić i to je početak.