Broj 73
Početna > Intervju > PRISUSTVOVAO SAM POROĐAJU

IVAN IVANOVIĆ

PRISUSTVOVAO SAM POROĐAJU

Šarmanti voditelj kviza „Keš taksi" jedan je od retkih muževa i očeva koji su prisustvovali rođenju svog deteta. Sve vreme je suprugu Zoku držao za ruku, govorio je da će sve biti u redu i bio joj najveća podrška, čime se danas ponosi

Iako većina muškaraca ne ide sa ženama na preglede niti im padne na pamet da prisustvuju porođaju pod izgovorom da je to velika trauma i da će se sve promeniti od tog trenutka, Ivan je sam izrazio želju da bude sa Zokom kada njihova ćerka bude dolazila na svet. Kada je prvi put ugledao Stašu, Ivan je plakao kao malo dete. Danas, uživa u svakom trenutku sa četvorogodišnjom mezimicom, kojoj dozvoljava sve: od bojenja i žvrljanja zidova u stanu, do šminkanja tate.


Kako ste tvoja supruga i ti reagovali kada ste saznali da čekate bebu?

Bili smo u fazonu da krenemo, pa kada se desi beba, desi se. Međutim, odmah se desilo. Taj dan kada smo saznali, nisam bio sa njom, ali kada mi je javila, postao sam totalno dekoncentrisan, čak sam probušio nogu na neki šiljak koliko sam bio sluđen. Ništa nisam ni video ni čuo, samo sam o tome razmišljao. To je, definitivno, trenutak kada ti shvataš da život postaje krajnje ozbiljan i da te čeka velika odgovornost i da više ništa neće biti kao pre. Život bez dece ne bi bio ni upola zanimljiv, ne bi imao tu slast.


Da li si imao razumevanja za drugo stanje svoje supruge?

Imao sam mnogo sreće, jer moja Zoka uopšte nije bila razmažena. Sjajno je biti njen muž. Bio sam spreman da ispunim svaki njen prohtev, jer zaista mislim da trudnicama treba ugađati. U stvari, mislim da ženama uopšte treba ugađati, jer je lepo ugađati nekome koga voliš.

Kako je protekao porođaj, da li se plašila porođaja?
Jeste, uplašila se do te mere da je odskakala od kreveta nekoliko santimetara. Porodila se epiduralnom anestezijom u Narodnog fronta, gde je imala zaista sjajan tretman. Svako ima različita iskustva, ali u našem slučaju, sve je bilo fantastično, pogotovo lekarka Mima Fazlagić koja je porodila Zoku. Prisustvovao sam porođaju i to je bilo jedno spektakularno iskustvo i za mene i za nju. Međutim, u Srbiji je vrlo komplikovano kada muškarac hoće da prisustvuje porođaju, treba da platiš veliku cenu, uradiš raznorazne preglede da bi te pustili da budeš uz svoju ženu. Dok u svetu, ako nećeš da prisustvuješ porođaju, šalju te kod socijalnog radnika da vide da li je sa tobom sve u redu. Zoka i ja smo se dogovorili da budem tu, rekla mi je da bi njoj to mnogo značilo, a i sam sam imao veliku želju. Ceo taj događaj ostavio je veliki utisak. Plakao sam kao malo dete, ali sam plakao i na svakom pregledu, pa me je žena prozvala Kristl, po Kristl iz Dinastije, koja je stalno plakala. To su bile iskrene suze radosnice. To je stvarno bio neverovatan osećaj, ti si tu kada se rađa život, tvoje dete. Ponosan sam na to što sam prisustvovao porođaju i to na mene nije ostavilo nikakve negativne posledice, niti traume. Držao sam je za ruku, mazio sam je po glavi, kvasio sam joj usta, govorio joj da će sve biti u redu. Zoka i danas kaže da sam joj bio najveća podrška.

Kako si proslavio rođenje ćerke?
Pocepali su mi trinaest ili četrnaest majica. Imao sam živi orkestar u stanu sa Dekijem violinistom na čelu. Kada su mi iscepali sve majice, prešli su na mog brata Ognjena, Zeku, koji je bio kum, pa na mog tatu i tako u krug.


Ko je birao ime za ćerkicu?

Imali smo jedan mali trik. Pošto nismo želeli da znamo pol deteta, napisali smo na papiru pet muških i pet ženskih imena kada je Zoka bila u trećem mesecu. To smo okačili na frižider, pa smo vremenom precrtavali i sužavali imena. Imali smo u opticaju Zoi, Lea i Staša. Što se muških imena tiče, bila je žestoka rasprava, jer sam imao želju da se zove Strahinja, a moja supruga je bila protiv toga. U svakom slučaju, lakše je doći do muškog imena. Tako smo selekcijom došli do imena Staša, mi smo zadovoljni, to je lepo, kratko i efektno ime.

Kako su izgledali prvi dani sa bebom?
Staša se rodila trećeg dana devetog meseca, pa je bila neko vreme na intenzivnoj nezi. Posle osam dana su izašle iz bolnice i Staša je imala dva kilograma i četiristo grama, što je malo za bebu. Prvih nedelju dana sam samo ja kupao bebu, jer je bila sitna i Zoka se plašila da to uradi. I stvarno, mislim da poslovi oko bebe ne smeju da padnu samo na jednog roditelja. Zajedno smo izgurali te prve dane i nije bilo ni mnogo teško. Kada uzmeš svoje dete u ruke, ti zaboraviš na sve.

Koliko te je očinstvo promenilo?
Iz korena. Ceo život sam bio neki bundžija, revolucionar u duši. Voleo sam da teram po svome i prkosim svim sistemima i autoritetima. Ali, kada dobiješ dete, tvoji potezi više nemaju posledice samo na tebe. Osećam ogromnu odgovornost da Staši i svojoj budućoj deci pružim kvalitetan život.

Šta je najbolje kada imaš žensko dete?
Najbolja je ta količina ljubavi i nežnosti koju dobiješ i koju daješ. Često ovo kažem, pa me Zoka kritikuje, ali je ćerka možda jedina žena koja te voli potpuno, svim srcem takvog kakav si, ne moraš ni da se trudiš da joj se dopadneš. Isto tako, i jedina žena koju ti voliš potpuno, svim srcem, i znaš da joj nikada ništa nećeš ozbiljno zameriti. To je možda ta tajna u odnosu između ćerke i oca.

Jesi li strog tata?
Ima stvari koje moraš da zabranjuješ, koje su opasne po život tvog deteta i takve stvari zabranjujem. Čini mi se da je Zorica ta koja je zadužena za racionalan pristup svakoj situaciji. Kad god joj treba nešto što nije iz domena racionalnog, ona se obraća meni, jer vrlo dobro zna ko je spreman da izađe u susret svakoj njenoj ludosti. Naš stan je ceo ižvrljan, Staša me šminka, stavlja mi karmin, senku... Vaspitavanje doživljavam kao intelektualno nadmudrivanje između tebe i deteta. Mi stariji decu shvatamo pomalo neozbiljno, bez pokrića, a u stvari ona su inteligentna, sve dobro kapiraju. I u toj igri hiljadu zašto - hiljadu zato, bitno je da izdržiš i da na kraju ti budeš pobednik. Da imaš odgovor za svako pitanje i argument za sve ono što od nje očekuješ.


Planirate li tvoja supruga i ti još dece?

Voleo bih da imam još dece i mislim da ćemo moći kvalitetno da živimo sa dvoje dece. To je minimum, a za dalje ćemo videti.

Uputi savet mladim očevima.
Ključna stvar je kako je došlo do toga da oni postanu očevi. Teško je savetovati nekoga kome se to slučajno desilo. Kao i svako drugo iznenađenje u životu, ti ne možeš da predvidiš kako ćeš reagovati na nešto što ti se iznenada desi. U takvim situacijama ljudi su puni elana, pa se venčaju, dođe dete i shvate da imaju hiljadu obaveza za koje nisu bili spremni i treba sebe nekome da daju u potpunosti. Tada počinje preispitivanje... Mogu da im kažem da pre nego što se venčaju i postanu roditelji, dobro razmisle da li su spremni za to, pa da sa partnerom žive zajedno neko vreme, da vide da li im to odgovara ili ne. Mnogo je važno da želiš da se budiš sa nekim. Savetujem im da budu iskreni prema sebi u toj fazi kada odlučuju i da imaju hrabrosti, ako nešto ne štima da preseku na početku, jer posle mnogo boli. A ako nekoga iskreno vole, da se prepuste, da bud