Broj 71
Početna > Prica > DECA MI DAJU SNAGU

MAJA ŽEŽELJ

DECA MI DAJU SNAGU

Maja je znala da je u drugom stanju kada je kupovala rolviršle po pekarama i kod roditelja jela podvarak. Bila je aktivna trudnica, čak je za vreme prve trudnoće vodila građevinske radove u kući, a tokom druge Dnevnik na RTS-u. Ništa joj nije bilo teško, a tako je i danas. Ćerka Lena i sin Marijan dali su joj ogromnu snagu

Iako za poslednje tri godine nije odspavala u komadu nijednu celu noć, ništa joj nije teško kada su oni u pitanju. Kada smo došli kod Maje, na vratima nas je dočekao vučjak Bobi, a u kući četiri mačke. U početku, Majina dvoipogodišnja ćerka Lena nije htela da priča sa nama, već je rukicama pokrila lice. Kada je videla fotoaparat, stidljivost je nestala i sa uživanjem je pozirala.

Kako ste reagovali kada ste saznali da ste u drugom stanju?
Oba puta sam bila veoma srećna jer smo i Ivan i ja to mnogo želeli. Pošto je mala razlika između njih dvoje, često kažem da je dobro što se nisam ranije porodila, sada bih imala petoro. Prvi put sam se pitala da li sam stvarno trudna i radila sam testove, dok sam drugi put posle nedelju dana jednostavno znala. S prvim detetom stomak mi se samo nazirao, a s drugim mislim da sam dve nedelje bila trudna, a stomak mi je bio kao da sam u četvrtom mesecu.

Da li ste se tada zapitali šta će biti sa poslom?
Generalno, nikada ne planiram ništa unapred. Kada sam imala dvadeset godina, imala sam u glavi da ću završiti fakultet, da ću putovati... Sve sam smislila. Sećam se da je bio neki samit u Beogradu, to je bio ujedno i moj prvi posao, i na tom putu me je udario kamion. To mi je sve poremetilo i tada sam shvatila da čovek, jednostavno, ne može da planira. Pogotovo velike stvari i dileme da li ću biti majka ili ću imati posao. Sve se to spontano dešavalo.

U kakvom sećanju su vam trudnički dani?
Znam da sam trudna kada idem da kupujem rolviršle po pekarama, dok moj tata zna da sam trudna kada idem kod njih kući na podvarak i pojedem pola pleha. To je siguran znak. Prvu trudnoću pamtim kao vrlo mirnu. Napravila sam pauzu u poslu. Ali sam zato digla kuću na glavu, i činilo mi se da ako tada sve ne sredim, neću nikada. Drugi put sam išla na fakultet redovno, upisala sam master i predala rad jedan dan pre nego što sam se porodila. Oba puta je bilo super, kao i ljudima oko mene, pošto onda nisam ni ljuta ni besna, sva sam slatka i dobra.

Tokom druge trudnoće vodili ste Dnevnik, što je mnogima bilo simpatično...
Isključivo sam radila onako kako sam se osećala i, naravno, šta mi kaže lekar. Prof. Miloš Cvetković i Maja Antić su mi vodili trudnoće i nisu mi dozvoljavali da se brinem. Neke stvari koje sam čak htela da pitam, profesor bi mi u šali govorio: „Nemam pojma, nisam bio u školi kad se to radilo!" Jednostavno nije želeo da se opterećujem. Žena ne treba preterano da razmišlja šta će biti i šta može da bude. Nisam htela da razmišljam o tome, iako je bilo podloge, moja karlica je u sudaru bila polomljena na nekoliko mesta, nemam slezinu, prvo dete sam rodila sa 38, a drugo sa 40 godina... Fakat sam bila problematična, ali nisam htela da se brinem. Problemi postoje, ali ne treba razmišljati unapred o njima.

Koji porođaj vam je bio lakši?
Oba puta sam se porodila carskim rezom zbog preloma koje sam imala. Kada sam prvi put ostala trudna, sve sam isplanirala, htela sam prirodan porođaj. Naravno da to nije bilo moguće, jer ko zna kako bi se ta izlupana karlica posle vratila.

Ko je birao imena za decu?
Tata. On je vlasnik marketinške agencije, pravi brendove, pa je bio zadužen za to! Ključna njegova rečenica, gde sam prelomila da on bira imena, bila je: „Pa pusti me bar nešto ja da uradim." Pošto sam bila u fazonu da on ne mora da bude tu noću kada se deca bude, jer Ivan mnogo radi. Dovoljan je jedan polusvestan čovek u kući. Ivanova prva ćerka se zove Selena, druga Lea, i sve to je proizilazilo jedno iz drugog, pa nam se ćerka zove Lena. Ivanov tata se zvao Marijan i umro je istog dana kada sam ja Lenu prvi put videla na ultrazvuku. Ona je prvi put stala na noge sa šest meseci, tačno na godišnjicu njegove smrti. Lena je toliko isprepletana stvarima vezanim za njegovog tatu. Prvo smo mislili da se ona zove Marijana. Ipak, rekla sam Ivanu: „Kada budemo imali sina, zvaće se Marijan”, na šta mi je on odgovorio: „Pa, otkud ja znam da li ću imati sina?" Kada sam drugi put ostala trudna, rekla sam: „Dolazi nam novi Marijan.”

S obzirom na to da ste se za tri godine dva puta porodili, da li ste uspeli da se naspavate?
Poslednje tri godine ne znam da li sam sastavila jednu noć da sam celu spavala. U tim situacijama nisi svoj, dete nije krivo, ono traži ono što majka treba da mu da. Dešavalo mi se da se ona probudi, a ja se hvatam za glavu. Tada odem u kupatilo i tresnem nekim plastičnim lavorom iz sve snage u pod, istresem se i odem mirna kod nje. Dešavalo se da udarim lavorom iz sve snage i on odskoči i lupi me u glavu. Razmišljala sam čak da li da lupim glavom u pločice ili u metal, pa da mi pukne glava da me odvedu u bolnicu da se odmorim. Eto, takve stvari čoveku padaju na pamet! Žena mora da izdrži, nije fer da teramo muškarce da ne spavaju. Najveća frka traje tri meseca i da mi je tada to neko rekao, možda bih lakše podnela sve. Detetu treba da se za to vreme navikne na sve što se dešava, i na nas, a i mi na njih. S drugim detetom je bilo daleko lakše. Bitno je pomenuti da je mreža razgranata: Jaca, Zora, Pele, Coka, bake, mama i tata...

Jeste li stroga mama?
Ispada da sam dežurna babaroga, jer Ivan veći deo dana nije tu i bilo bi glupo da kada dođe sa posla, trenira strogoću. Mora da se zna ko je roditelj, a ko je dete i nisu sve kazne iste. I te priče, mama i ćerka su najbolje drugarice, ma kakvi. Tako je i mene moja mama vaspitala. Ona je osoba kojoj najviše na svetu verujem, kojoj mogu sve da kažem, i da pitam za sve, ali to nije najbolja drugarica, to je mama.

Kako izlazite na kraj sa njenim vragolijama?
U dva noću se probudila, počela je da divlja, da urla, da plače. Rekla sam joj da ne mogu da slušam i otišla sam u kupatilo, za nekoliko minuta sam se vratila i rekla joj: „Mnogo te volim, ali sam ljuta jer ne možeš tako da se ponašaš, kad se budeš smirila, ti me pozovi", i opet se vratim u kupatilo da čitam novine u dva sata ujutru. Posle upornog plača i srceparajućih poruka tipa mama, uzmi me, dođi i slično, ona vikne: „Smirila sam se."

Uputite savet budućim mamama.
Najbitnija stvar je disciplina, žena sebe mora stalno da kontroliše. Recimo, nisam išla u zadimljene prostorije, kod nas se u kući ne puši, pa su me mama i tata zvali svilena, jer ni njima nisam dala da puše. To dete ima prava da se rodi zdravo i moja obaveza kao roditelja je da mu pružim sve najbolje. Disciplina i u smislu da li ću da lupim glavom u pločice ili u metal, to je za kupatilo, ne pred detetom. Kad sam sa njom, nema mesta nervozi. I još jedan bitan savet: kada dete zatvori oči, lezite i vi da spavate. Spavanje je ključ svega, odatle sve kreće. To ženu drži u ravnoteži.