Broj 70
Početna > Intervju > VELIKI MUZIČAR, ALI I GURMAN

DŽIBONI

VELIKI MUZIČAR, ALI I GURMAN

Zlatan Stipišić Džiboni jedan je od najcenjenijih kantautora na našim prostorima. Neki znaju skoro sve njegove pesme, ali retki su oni koju znaju priču o hrani

Kao dete želeli ste da otvorite poslastičarnicu. Žalite li što ste ipak krenuli u muzičke vode?
Voleo bih da imam poslastičarnicu. To je bliže mojoj naravi nego da imam birtiju, a voleo bih time da se bavim jer mislim da je to kreativna stvar. O tome maštam, ali kada bi mi neko rekao počinjemo sutra, mislim da bih se uplašio zadatka. Neko drugi sanja da vozi avion, ja sanjam o tome.
Pre nekoliko godina smislili ste jedan sladoled koji se čak prodavao, sećate li se još uvek tog recepta?
Moj sladoled od kafe je možda najbolji sladoled koji sam jeo. Nema neko patentirano ime, a nema ni recepta, svaki put kada ga napravim, ispadne drugačije.
U mlađim danima pravili ste sendviče sa raznim sastojcima, kombinacija slatkog i slanog, a bili ste ludi i za feferonima i kaparama. Volite li i dalje takve kombinacije?
Kad si mlad, želudac može svašta da podnese. Pravio sam sendviče sa šunkom, sirom, fetom, salatom, komadićima čokolade... Možda to nisam pravio zato što je bilo ukusno, već kao pravi pubertetlija, da bih zabavio društvo glupostima. Danas mi teško pada kada sviram negde dalje od kuće, a neko želi da me šarmira svojim nacionalnim jelom, pa dobijem odrezak ili neki eksperiment od mesa. Nije to za mene. Danas najviše volim pršut, koji za mene nije samo hrana, već uživanje, on uvek ima svoju vrednost.
Šta najviše volite da jedete, a šta nikako ne konzumirate?
Nikako mi ne odgovaraju škembići. Kuhinja našeg naroda, koji je naučio da preživljava od domišljatosti majke i deset krompira na petnaestoro dece, pa se pamti onaj ukus iz lonca. Sećam se da nas je majka terala da jedemo to i pohovani mozak. Užas! To je odavno izbrisano iz mog jelovnika. A šta mi je najdraže? Ne znam da li biste imali dovoljno strana kada bih krenuo da nabrajam. Mnogo volim hranu, posebno onu jaču i pikantniju. Draža mi je na primer, slana srdela nego mol.
Kuvate li?
Zbog prirode posla to sam potpuno zanemario, a rano sam naučio da ponešto skuvam. Mama mi je radila do tri, a sestra je bila u školi do dva, tako da sam prvo naučio da podgrejem jelo, a onda i nešto da skuvam sam. Sećam se da smo u osnovnoj školi sestra i ja pravili ručak ocu, nešto bismo smućkali.
Zbog prirode posla kojim se bavite, sigurno se često hranite u restoranima i probali ste brojne specijalitete. Šta najviše volite, a šta izbegavate da jedete po restoranima?
Kada vidim da je restoran loš, naručim samo čaj, tu sam poprilično siguran. Kuvana voda sa vrećicom iz prodavnice nema opasnosti, popijem u miru zahvalim se i potražim neki drugi lokal. Za ovih dvadesetak godina života na putu naučio sam gde treba da se zaustavim, čak sam razmišljao da napišem neki putni gastro-vodič o tome gde se treba zaustaviti, šta tražiti, a šta izbeći. Kada dolazim na nepoznat teren, ne eksperimentišem, obično potražim italijanski restoran, naručim špagete ili lazanje. Isprobavanje hrane ostavljam za slobodne dane, kada radim, ne rizikujem.
Koje kuhinje preferirate?
Teško se uključim u neku kuhinju, ali kada se uključim - zavolim je. Volim meksičku i kinesku. Još uvek ne mogu da shvatim japansku kuhinju, a nisam ni ljubitelj indijske hrane. Prijatelji mi govore da treba da probam pakistanske specijalitete, jer je to verovatno najbolja kuhinja na svetu. Govore slično i za jermensku kuhinju. Nažalost, postoji još mnogo toga što nisam probao.