Broj 7
Početna > Prica > STROGA ALI PRAVIČNA MAMA

Suzana Mančić

STROGA ALI PRAVIČNA MAMA

Suzana Mančić još od vremena kada je vodila Loto, za mnoge je bila dobre vila, personifikacija dobitka i bogatstva.

Svoju karijeru je nastavila kao tv voditeljka i pevačica. Kako sama ističe, imala je sreću da proputuje celi svet. Godinama je živela u Moskvi, a danas zajedno sa svojom majkom i dve ćerke, Teodorom koja ima 14 godina i Natalijom 11 god. živi u užem centru grada. Poslednjih nekoliko godina bila je prepoznatljivo lice tv Pink, na kojoj je vodila Grandove emisije. Pred kraj prošle godine je stavila tačku na tu saradnju i sada zajedno sa kolegom, Vanjom Bulićem, vodi emisiju na tv Košava.

Na koji način ste saznali da ste trudni?
Godinama sam pokušavala da zadržim trudnoću. Kada sam ostala trudna sa prvom ćerkom Teodorom za sobom sam već imala nebrojano spontanih pobačaja, prevremenih porođaja koji su se na žalost završavali fatalno. Kada sam saznala da sam trudna, ginekolog koji je vodio sve moje trudnoće rekao mi je da moram da legnem, da ne mogu da putujem i radim. Tada sam zaokružila i završila seriju emisija ’Budilnik’ koju sam vodila tri, četiri sezone, pozdravila se sa svima, nabavila puno lepih knjiga i legla. Morala sam da ležim od drugog meseca i ležala sam do kraja trudnoće.

Ko vam je najviše pomagao u trudnoći?
Pomagala mi je moja mama Vera i moja svekrva Anka.

Kome ste prvom saopštili radosnu informaciju?
Verovatno mužu. To je bilo davno, pre petnaest godina. Zatrudnela sam sa 35 godina, sa 36 sam se porodila sa prvim detetom. To je već bilo vreme da se opametim, slušajući svog ginekologa Zlatka Bešlagića iz gradske bolnice doveli smo trudnoću do kraja i porodila sam se carskim rezom.

Da li ste se plašili porođaja?
Ja tada nisam znala ništa, i bila sam preplašena tokom cele trudnoće. Bukvalno sam se plašila da idem u tolalet, jer sam se bojala da mi dete ne ode. Samog porođaja se nisam plašila jer sam se i ranije porađala. Jedna moja drugarica mi je pričala svoje iskustvo. Njoj je naime jedna starija gospođa rekla – Ćerko nemoj da se brineš, kosti ima da ti se rastaču. Znala sam šta me čeka, da porođaj nije odlazak na premijeru. Obzirom da je moja Teodora bila jako lenjo dete, dok je još bila u stomaku nije se uopšte mrdala, ona je verovatno sisala palac i razmišljala da li da izađe. Tako da, gledano unazad, na predhodna loša iskustva, moje godine i bebu koja je bila okrenuta guzom na dole moj doktor odlučio da se porodim carskim rezom.

Kako vam je protekla druga trudnoća?
Tokom druge trudnoće nisam ležala. Tada sam bila u Rusiji čiji se lekari potpuno razlikuje od naše. Već sam dobro govorila Ruski pa sam ženi koja mi je vodila trudnoću potanko objasnila svoju istoriju bolesti. Oni nisu hteli da rade ni amniocintezu, a već sam imala 38 godina, tako da sam ja sela u avion i došla u Beograd. Na aerodromu me sačekao doktor Bešlagić koji me odmah odveo u bolnicu, uradio amniocintezu pa onda serklaž. Mirovala sam jedno pet dana u Beogradu i zatim se vratila u Moskvu. Tamo sam uživala, radila neke, spremala kuću, šila zavese. Trudnice valjda uhvati to ludilo. Na ulasku u sedmi mesec osetila sam da mi nije dobro i pomislila sam da sam dobila neki grip. Zvala sam doktora Bešlagića da ga pitam da li smem da uzmem Penterksil. On je bio izneneđen što sam ja još uvek na nogama i morala sam da mu obećam da ću mirovati. Tu noć sam prokrvarila i sutradan sam se porodila dva meseca pre vremena. I sa drugom ćerkom Natalijom sam se porodila carskim rezom. Brzo sam se oporavila. Natalija je dva meseca bila u institutu za prevremeno rođenu decu. Tada sam imala neko čudno i uvrnuto osećanje. Rodila sam dete, a ne smem da se radujem, jer nisam znala hoće li ostati u životu. Sećam se da sam dva puta nedeljno odlazila u posete da vidim Nataliju koja je imala 1.5 kg i bila u inkubatoru, hranu je primala kroz nosić jer još nije imala nagon za gutanje. Plakala sam danima. Kada sam je iznela iz bolnice posle dva meseca imala je samo 2 kg. Hranila sam je na svaka 3-4 sata i na kraju je nagojila.

Jeste li dojili decu?
Nisam dojila ni prvo ni drugo dete jer nisam imala mleka.

Da li ste u trudnoći imali neke posebne prohteve, koliko ste se ugojili?
Apsolutno nisam imala nikakve posebne prohteve, naprotiv ja sam u trudnoći izgubila apetit. Čak sam po gubitku apetita znala da sam trudna svaki put. Majka mi je u trudnoći donosila zdravu hranu. Vrlo malo sam jela, posle porođaja mi je ostalo oko 5 kg viška koje sam jako brzo skinula. Mislim sa sam u periodu između dve trudnoće bila najlepša. Čak sam posle druge trudnoće po izlasku iz porodilišta obukla svoje stare farmerke.

Jeste li želeli dečaka ili devojčicu?
Mislim da svaka žene želi dečaka. Kada sam ušla u sedmi mesec sa Teodorom preklinjala sam doktora da mi kaže pol deteta što je on uporno odbijao govoreći mi da budem srećna ako rodim živo i zdravo dete. Otišla sam kod drugog lekara koji mi je posle ultrazvuka rekao da nosim devojčicu. U momentu sam tako počela da plačem. Međutim posle kada sam se srodila sa Teodorom i razmišljala o drugom detetu koje sam žarko želela, videla sam je u svojim mislima isključivo kao devojčicu. Bila sam jako srećana što se rodila Natalija.

Da li vam se odmah javio majčinski instinkt?
Interesantno je da neke žene imaju jači, a neke slabiji majčinski instikt. Dok sam bila trudna sa Teodorom drugarice su me zvale da pitaju da li pričam sa bebom, na šta sam ja pomislila – kako da pričam sa bebom kad je ne poznajem. Kod mene se majčinski instikt počeo javljati tek posle porođaja. Bila sam staložena i mirma mama, a mislim da sam to i danas, osim kada mi pukne film.

Ko je odlučio kako će se deca zvati?
Pravili smo spiskove, listali crkveni kalendar, umirali od smeha jer su pod slovom Ć bila imena Ćirka i Ćuba. I danas kada se naljutim na moju decu kažem im što vam nisam dala imena Ćirka i Ćuba. Želela sam da mi se prva devojčica zove Jagoda, da bude rumena, sočna i slatka kao jagoda. Međutim tada je nastalo pljuvanje u familiji - kakva Jagoda? Posle silnih konsultacija predlog moje mame je prevladao i ona je dobila ime Teodora, što znači Božiji dar. Natalija je trebalo da se zove Sofija, pri čemu se moji ukućani opet nisu složili. Jedna od doktorki zvala Natalija, onda sam se setila i naše kraljice Natalije, tako da danas moja druga ćerka nosi to ime.

Da li ste sredili dečije sobe pre porođaja?
Nisam. Deca kada se tek rode svakako moraju prvo da budu sa roditeljima u sobi, kada zakmeče da ste tu. Tek po povratku u Beograd iz Moskve, kada su bile u uzrastu od 5 i 2.5 god dobile su svoju sobu.

Koliko ste strogi? Da li je teže odgajati decu kada ste samohrani roditelj?
Mislim da sam stroga, ali pravična i principijelna. One tačno znaju šta smeju a šta ne smeju da rade. Biti samohrani roditelj jeste nekada teško, ali ja ipak ne odgajam svoju decu sama. One imaju oca sa kojim se ja u krajnjoj nuždi konsultujem i trudimo se da zauzmemo jedinstveni stav. Jako je ružno kada deca počnu da koriste činjenicu da su im roditelji razvedeni. Često se konsultujem i sa svojom mamom. Sada su one već velike i naše sukobe završavamo kaznom, ako su napravile veliku glupost ili kompromisom, jer ne možeš sve da im zabraniš, a ne smeš ni sve da im daš.

U vašoj kući žive tri generacije žena, kako se muškarac snalazi u tom okruženju?
Nije mu lako! Mi nemamo muškarca koji je stalno sa nama, tako da moj Simon izdrži malo pa zbriše svojoj kući.

Da opet postanete majka, da li bi sada uradili nešto drugačije?
Ne bih uradila ništa drugačije. Samo mi je žao što nemam još dece. Kada se moje devojke kroz par godina zaljube ili odluče da se udaju, prosto ne znam šta bi ih savetovala, šta god da im kažem da urade kajaće se. Mislim da samo trebaju da slušaju svoje srce, ali i da prate znake razuma.

Autor: Suzana Stanarević