Broj 67
Početna > Intervju > NE DAM SE!

BISERA VELETANLIĆ

NE DAM SE!

Sa novim albumom Prozor, trostrukom kompilacijom najvećih hitova, izgleda kao da se Bisera Veletanlić vratila, a ona zapravo nigde nije ni odlazila svih ovih godina

Ostali smo sami, Ti si obala ta, Prolećni dan, Nikad više, Milo moje, Zlatni dan, Ručak za dvoje, Što još nikom nismo dali... najradije peva Bisera. Ipak, pristaje i da kaže nešto. Sedamo na klupu jednog sunčanog popodneva. I pričamo.

  Predstavljaju vas kao estradnu umetnicu, džez pevačicu, interpretatora zabavne muzike, najveće ime šlageristike, zvezdu domaćih festivala. Šta vam od svega ovoga najviše godi?
  Sve je okej, samo ova reč šlageristika je toliko glupa. Šlageri su se pevali '50-tih godina, koliko ja znam. Ja sam počela da se bavim muzikom '60-tih, a šlager kao stil tada nije postojao.

  Novi CD Prozor su vaša sabrana dela, kažete Best of myself. Da li je ovo pravo vreme za ono najbolje od vas?
  Ne treba ti pravo vreme ako imaš dobru muziku, što se i sada pokazalo. Moglo je to i ranije, moglo je i kasnije, moglo je i nikad.


  Jeste li vi izabrali ovaj trenutak?

  Ti ne znaš, kad predaš materijal, kada će biti trenutak, možda se i ne desi. Na moju sreću, desilo se i sve u najboljem mogućem obliku. Pokazalo se da je to muzika koje je ljudsko biće željno, ne mene, nego te muzike. A dokaz je i to što su već tri izdanja prodata od januara. To je, ipak, trostruki CD. Naš narod ćuti i trpi, ali čim mu ponudiš nešto bolje on će da prihvati.


  Znači li to da ipak ima nade za kvalitet i prave vrednosti?

  Ima nade ako se to novo bude puštalo. Ako se i dalje bude puštao miš-maš od muzike, ove papazjanije, ćušpajzi i variva... onda je teško reći da je ima.

  Radeći na novom CD-u debelo ste skitali po prošlosti, starim pesmama i snimcima. Kakvu je emociju izazvala ta šetnja?
  Nema to veze sa mojom prošlošću, sa životom. To je muzika.

  Da, ali vaša muzika...
  Kad smo sve to sklepali, raznežila sam se, naravno. Onda sam videla da sam bila lepa, mlada i pametna. Sad više nisam ništa. I glas je bio onaj fin i svež. Mada, ja volim sada ovaj moj hrapav glas, istrošen. Kao da mi je moja ćerka pevala, to tako zvuči sada.

  Pritisak vam podiže priča o nacionalnoj penziji, solističkom koncertu... Šta vam spušta pritisak?
  Spustiće mi pritisak kad mi daju nacionalnu penziju. Ali, bojim se da ne spadam u te „zaslužne". Dobili su neki jer su zaslužili, a neki ne da nisu zaslužili nego bi mene bilo sramota da primim da sam na njihovom mestu. Znam da je neću dobiti. Nek je to na dušu ljudima koji su u tom žiriju. Mislim da jedan deo sveta poznaju, ali jedan deo sveta, gde i ja spadam, apsolutno ne poznaju. Ne znaju oni šta ja to pevam i kako ja to pevam jer se nikada time nisu bavili. U celoj toj papazjaniji pevači imaju najmanje mogućnosti da dobiju nacionale penzije.

  Ali, eto, dobili ste od PGP-a, koji je izdao vaš CD, plaketu za pola veka vernosti.
  Drugi dobijaju lovu, a ja plakete. I to je lepo, ali ja bih radije lovu da dobijem. Ali neće me, očigledno...

  Da li je to cena za neuklapanje u trendove, nepristajanje da budete deo mase?
  To jeste donekle to, ali donekle i zahvaljujući ljudima koji odlučuju i koji se bave nama. Ako se ne dopadneš nekom klipanu koji je na dobrom radnom mestu te vrste, ako ja njemu nisam potaman, mogu da pevam ko anđeo neću biti prihvaćena, jer on je taj koji odlučuje. Kod nas sve tako ide. Krajnje lično se rešavaju i život i politika i sve, tako i muzika. Lično da i lično ne.

  Šta je za vas uspeh?
  Sve što nije neuspeh. Nemam gotovu definiciju. Sve zavisi od čoveka. Moj najveći uspeh je što sam opstala. Možeš izbrojati na pola prstiju jedne ruke koliko je iz moje generacije pevača opstalo. Što ne znači da oni ne bi i sada pevali, ali ih ovo društvo ne prima. Prima ih tako što će da ih pozovu svake pete godine da pevaju negde. Zagreb i ostali gradovi redovno koriste usluge starih pevača jer i oni imaju staru publiku. Kod nas te pozovu posle deset godina i onda svi ustaju da te vide kako izgledaš, na šta ličiš. To bi trebalo upražnjavati jednom godišnje, a ne da zoveš ljude posle toliko godina, a ne znaš ni da li su živi. To je omalovažavanje ljudi.


  U vremenu kada je gotovo sve devalvirano, šta je to u šta vi, uprkos svemu, verujete?

  Šta ja imam da verujem ako je sve devalvirano?

  Zanima me vaš lični osećaj?
  Ja se jednostavno ne dam. Devalvirali oni mene ili ne, ja znam ko sam i šta sam i može da me pljuje ko hoće, ja njega neću, jer je on sam sebe već ispljuvao. Jednostavno, živimo u jednom užasnom virtuelnom svetu i društvu gde ne znaš šta je ujutru, popodne, a šta će biti uveče. A kamoli noću dok uredno spavaš.

  Dajte malo pozitivnosti u celom ovom ludilu od vremena.
  Ama, ja sve to duhovito...

  Kako vam se čine današnje pesme o ljubavi?
  To ti je glupo pitanje. Ljubav je onda i sada ista.

  Pa dobro, u odnosu na vaše pesme ove su nekako tra la la...
  Pa eto, sama si rekla. Napiši da se slažem.

  Dajte malo filozofije neke. To me zanima.
  Ja te vraćam na zemlju stalno, vidiš.

  Je l' mislite da je jedino čvrsto stojeći na zemlji moguće opstati?
  Možda negde drugde, ali u ovoj zemlji jedino na zemlji.

  Kako punite baterije?
  Volim da hodam, ne da šetam, nego da šibam. Ranije sam vozila bicikl. Odem na Adu i ona te sama od sebe isključi. Čisti mi glavu i mozak.

  Znam i da slikate.
  Svi pitaju koju tehniku koristim. Biserinu tehniku! Znam ponekad vrlo dobro ponešto da skuvam. Svi mi traže recept. I kažu: „Jao, kakva si, nećeš da daš.” Uvek kuvam nešto što nije svakidašnje, neko kinesko, tajlandsko, indijsko jelo. Ne mogu da dam recept kad ja sve uzimam rukom. Ne mogu reći tri kašike ovog, dve kašike ovog, metneš vodice toliko... Ne umem to. Dođi jednom kad budem pravila, slikaj, hvataj beleške... ja ti ne mogu reći recept. Kod mene sve ide preko osećanja.

  Je l' tako i u životu?
  Jeste. Ništa ne postoji fiksno. Idem samo na sastanke koje ste mi svi vi priredili.
  Pa, sami ste krivi. Izdali ste super CD, i to trostruki.

  Sada će me još jedno tri dana juriti i onda jedno pet godina opet ništa. Tačno to. That's the way.
Je l' teško biti svoj u vremenu klonova i klovnova?

  Teško je u ovoj zemlji. Moraš da šminkaš. I moraš biti opasan i imati puno skandala da bi bio zanimljiv. Onda te poštuju. Moraš malo da se drogiraš, malo da si alkoholičar i onda si veoma zanimljiv. Ako si normalan, to ne prolazi.

  Pre osam godina vas je udario autobus. Malo je falilo da ishod bude tragičan.
  Tada se rodila Vasilova Marta i ja sam se vraćala kući od njih. Na pešačkom prelazu, na moje zeleno, udario me autobus. Rasturio mi je glavu i osam rebara. Samo me je Bog spasao jer je tu stanica pa je vozač ipak malo prikočio. Dobila sam taj spor. Sad je jedino problem kako da dođem do odštete koja mi pripada.

  Da li je neka od vaših pesama neka vrsta lajtmotiva vašeg života?
  Nemam omiljenu pesmu.

  Kako nemate, sve nekako zvuče veoma lično?
  Baš zato i ne mogu da odredim nijednu. Ništa nema od sada pa do smrti po fiokama...

I u ljubavi i u prijateljstvu...
  Ne, što se tiče mene kao čoveka, vrlo sam odana, iskrena, vrlo prijatelj. To se nikada ne menja, sve ostalo se menja. Da bi mi bio lepši dan, to ću sve da promenim. Ali u odnosu na ljude ne. Možeš da me pljuješ, ja ću da te volim dok vidim da u tebi ima nešto za šta treba da se borim.

  Gde vas možemo čuti?
  Kupite CD.


  A čuti i videti?

  Za proslavu Novog Beograda 11. aprila, 6. juna u Nišu, 23. juna u Domu sindikata.

  Od solističkog koncerta se branite ili...
  Mora nešto lepo da se desi. Ali da to bude onda velelepno i onako kako treba. A ne da skupimo muzičare i hor i orkestar i narodni orkestar, i dečji hor pa napunimo binu. Ja bih filharmoniju i džez. To mora biti na svetskom nivou. Što neće biti, prema tome, nema ni koncerta.