Broj 67
Početna > Prica > MIKI, ŠILJA I JA

VOJA NEDELJKOVIĆ

MIKI, ŠILJA I JA

Voditelju Voji Nedeljkoviću pošlo je za rukom da sinu Đorđu objasnikako u isto vreme može da bude na televiziji i pored njega, ali nikako da mu prizna zašto ga još uvek nije upoznao da kolegama sa posla, Pajom Patkom i ostalom družinom

Našli smo se u parku u Zemunu, gde je Voja završio osnovnu školu i Zemunsku gimnaziju. Tu smo i započeli priču o njegovom porodičnom životu, koliko ga je očinstvo promenilo i šta je pomislio kada je prvi put video sina Đorđa.

  Kako je započela ljubavna priča između vas i vaše supruge? Ko je koga osvojio?
  Međusobno smo se osvajali, ne baš po receptu iz udžbenika za zaljubljivanje, ali je naš početak bio vrlo neposredan i prirodan. Negde smo se prepoznali, verovatno su se moji i njeni feromoni poklopili. Između nas se sve dešavalo relativno brzo.

  Sećate li se, kada ste saznali da ćete postati otac, kome ste prvo saopštili?
  Prvo sam rekao nekim drugarima iz detinjstva. Što se slavljenja tiče, nekako sam najviše slavio u sebi. Nisam zamišljao trenutak dolaska deteta na svet. Nisam znao da li će biti devojčica ili dečak sve do petog meseca. Sećam se da smo kod lekarke uzeli slike bebe sa ultrazvuka, i dan-danas čuvam te slike.

  Jeste li priželjkivali devojčicu ili dečaka?
  Nadao sam se zdravom i normalnom detetu pre svega, mislim da je to najveće blago koje može da postoji, ako sme da se govori o blagu i zdravlju. Možda sam s jedne strane priželjkivao dečaka, a s druge, drugi argumenti su priželjkivali devojčicu. Na kraju se rodio dečak Đorđe.


  Koliko ste imali razumevanja za drugo stanje svoje supruge?

  Moja žena je bila ideal trudnice. Da li nije htela da se žali ili nije umela da zanoveta, još uvek mi je to tajna. U odnosu prema drugim ženama koje znam, počevši od drugarica, koleginica, žena mojih prijatelja, moja žena ima koeficijent ponašanja 11 od 10. Nije se preterano žalila niti je imala loše momente. Primetio sam da je postala osetljivija na određene priče, smetala joj je određena hrana i mirisi. Ritam života joj se promenio, u smislu da joj se više spavalo, ali je sve to stoički podnela i pri tom je redovno studirala medicinu. U poodmakloj trudnoći je išla na fakultet i polagala ispite. Suprugu sa takvim ponašanjem bih poželeo svim muškarcima na ovoj planeti. Čak mislim da bi u tom slučaju bilo mnogo više dece.


  Da li ste prisustvovali njenom porođaju?

  Nismo uopšte pričali o tome niti smo u priči nekada došli na tu temu. Njoj je termin bio polovinom avgusta, međutim, Đorđe je bio nestrpljiv pa je došao na svet desetak dana ranije. Odvezao sam je to jutro u Narodni front, a popodne su mi javili da se rodio Đorđe. Posle dva sata sam bio kod nje u sobi gde smo napravili i prve slike bebe, nje i mene. Sve je nekako išlo svojim tokom. A i prijateljica, koja je inače lekarka, sugerisala mi je da porođaj nije za sve muškarce.


  Šta ste pomislili kada ste ga videli prvi put?

  Moj prvi osećaj je bio - Je li to stvarno deo mene? Neverovatan je i čudan osećaj. Trebalo mi je vremena da zaista postanem svestan činjenice da je to moje dete.

  Kako ste proslavili njegovo rođenje?
  Napravio sam žurku-sedeljku u kafiću mog prijatelja bez mnogo igranja, skakanja i pucanja jer je i svadba koju smo Maja i ja pravili bila vrlo svedenog karaktera sa probranim, nama dragim ljudima. I venčanje je bila popodnevna varijanta druženja jer ona i ja takve stvari pokušavamo da svedemo na pravu meru. Ne zbog toga što ne bih mogao da pozovem 200 ljudi, ali pitanje je zašto bih želeo da pozovem toliko ljudi. Bio sam na takvim svadbama i to poštujem, ali naši karakteri su jednostavno iziskivali nešto drugačije.


  Jeste li se plašili nepoznatog, jer svi kažu da se život promeni kada se rodi dete?

  Moram da priznam da se i meni promenio, pogotovo prvih nekoliko meseci jer dobijate novo živo stvorenje u kući, a da nije kućni ljubimac. Uz to, ima svoje obaveze i prohteve, i menja ritam života, potrebno je neko prilagođavanje. Moram da priznam da ga ja kao muškarac nisam odmah skroz doživeo, što je prednost majki koje rastu sa tom bebom. Očevi se tome raduju, ali ne mogu potpuno da ga osete na način kako to mogu žene. Daleko od toga da ga ne vole, jednostavno, to je novo biće i potrebno je vreme da muškarci ostvare kontakt s njim. Meni je bilo potrebno nekoliko meseci dok on nije počeo da registruje moj glas, pojavu, da bih napravio neku interakciju. Međutim, posle šestog meseca dete počinje aktivno da registruje grimase, priču, glasove koje ispuštate. Kada je prošlo godinu dana od rođenje i više, to je bila neka druga priča. Muškarci moraju da prihvate da mama ostaje mama za ceo život, a da mi očevi dobijamo na težini, pogotovo kod dečaka, tek nešto kasnije. Tada oni počinju da svesno, i više nesvesno, kopiraju očevo ponašanje, reči, češljanje...


  Kada je vaspitanje u pitanju, ko je stroži - vi ili supruga, i rukovodite li se izrekom „batina je iz raja izašla"?

  Baš pre neki dan smo Maja i ja konstatovali da nismo digli ruku na njega više od godinu dana, čak ni u pretnji. Đorđe je razuman, koliko dete to može da bude. Samo oštrinom tona mu dajem do znanja šta sme, a šta ne sme. Pošto je emotivac, najveća kazna mu je kada mu se kaže: „Ne razgovaram s tobom." Čini mi se da bi i batine lakše podneo nego ignorisanje. Maja i ja smo se dogovorili da ne urušavamo autoritet onog drugog, što znači da kada ona kaže ne, ni ja ne odobravam iako možda pomislim da bi moglo da bude i da. Najgore je kada dete počne da tiltuje zbog nedostatka dogovora roditelja.

  Kako reaguje kada vas vidi na televiziji?
  Sa jednom godinom je uzbuđeno reagovao: „Evo ga tata". Sa dve godine je shvatao da sam to ja, ali mu nije bilo najjasnije kako mogu da budem na dva mesta u isto vreme. Sa tri godine je bio u fazonu da je super što mu je tata na televiziji, ali je tražio da mu s televizije dovedem njegove drugare iz crtaća Mikija, Šilju i Paju Patka! Jer, vidi mene u toj kutiji, a vidi i njih. Za njegovo poimanje je bilo sasvim razumljivo da ih poznajem i da mogu da ih dovedem kući. Onda je to prerastao, i sada registruje da mi neki ljudi u marketima prilaze i žele nešto da me pitaju, da bi mi skoro rekao: „Ej, znaš da se 'Đak petak' izgleda baš puno gleda, znaš šta sam ja smislio? Kada budem još malo porastao, voleo bih da pomažem takmičarima kao ona tvoja deca iz kviza."

  Nadate li se devojčici?
  Priželjkujemo još neko dete, ali se ne bavim polom. Možda bi zbog ravnoteže bilo lepo da to bude devojčica, i mislim da postoji neka posebna vrsta vezanosti između brata i sestre. Ako bi se to desilo, bilo bi lepo. Pustićemo da priroda i Bog to odrade.