Broj 66
Početna > Intervju > ŽENE SU MUDRIJE OD NAS

MARKO ŽIVIĆ

ŽENE SU MUDRIJE OD NAS

Marko otkriva kakve žene voli iako nije ni blizu spoznaje šta one zapravo žele. Nada se da još nije uradio najluđu stvar zbog ljubavi i otkriva zašto je zapravo dobro biti Marko Živić

Iako važi za jednog od naših najboljih komičara, Marko priznaje da privatno nije uvek zabavan, čak ume da bude naporan i samom sebi. Šarmantni glumac ne krije da voli žene, priznaje da je radio razne ludosti zbog ljubavi, koje i danas čini, ali i da veruje u istinsko duhovno i fizičko spajanje muškarca i žene.
Interesantno je da si prvo studirao političke nauke, pa si kasnije upisao glumu.

Otkad znam za sebe, želeo sam da glumim. Međutim, nisam uspeo da se iz prve upišem na Akademiju. Zato sam tri godine studirao novinarstvo i prilično se dobro snalazio u tom „prelaznom rešenju", sve dok nisam upisao glumu u Novom Sadu. Za to vreme nisam se odricao glume, kojom se bavim od svoje petnaeste-šesnaeste godine. U kruševačkom Domu omladine imao sam nekoliko premijera, a takođe i u „Dadovu”, u kome sam glumio dok sam studirao novinarstvo.

Kako su izgledali tvoji glumački počeci?
Bile su devedesete, počinjao je jedan period za koji niko od nas nije znao šta će nam sve doneti. „Dadov” je za mene bio sklonište i utočište. Tamo sam upoznao ljude s kojima sam ostao prijatelj. Na početku Vladimira Mijovića, upravnika i mog velikog prijatelja, kao i sada već afirmisane reditelje i glumce, a među njima su Kokan Mladenović (kod koga sam i prošao audiciju), Darijan Mihajlović, Vanja Ejdus, Miloš Samolov, Anja Suša... Bili smo mladi, puni entuzijazma i energije, a „Dadov” nam je omogućio da se nesputano izražavamo i razvijamo. Nedavno sam pronašao svoju fotografiju s proslave tridesetpetogodišnjice, a ove godine „Dadov” je postao pedesetogodišnjak. Ja još uvek igram predstavu u tom pozorištu. Komentar je izlišan.


Ko je ostavio najjači utisak na tebe na početku tvoje karijere?

Nikad nisam imao ni u čemu idole. Ali, svakako, na početku karijere, a i danas jedan od najdivnijih glumaca koga imam sreću da i lično poznajem, sa kojim sam radio i za koga smatram da spada u sam vrh svetskog glumišta jeste Vlastimir-Đuza Stoiljković.

Većina glumaca je izuzetno samokritična, da li si i ti takav?
Odavno sam naučio da je taj osećaj ličnog zadovoljstva rezultatom najvažniji. Naravno, postoji i nekoliko ljudi do čijeg mišljenja izuzetno držim, pre svega zato što su surovo iskreni, ali mi se ponekad dešava da čak i oni u svojoj kritici budu blaži prema meni nego što sam ja prema sebi.

Dobio si ulogu Đenke u mjuziklu „Maratonci trče počasni krug", koliki je izazov tumačiti taj lik posle Bore Todorovića?
To je uopšte veliki izazov. Stvarno sam srećan što mi se pružila prilika da radim nešto što do sada nisam radio, da se profesionalno oprobam u nekim sferama scenskog izraza kojima sam se do sada bavio amaterski. Ovo je jedna ozbiljna, velika predstava, u koju svi ulažemo mnogo rada, truda, vremena, energije. Bora Todorović je Bora Todorović i tu nema nikakve dileme. A Marko Živić je Marko Živić. Bora je glumio u filmu, a ja u pozorištu, u mjuziklu. Voleo bih da publika sagleda ovaj lik iz te perspektive i da, koliko je god to moguće, ne očekuje Borinog Đenku, pošto ga u ovoj predstavi sigurno neće videti. Ne bih želeo da bilo ko zbog toga bude razočaran i nadam se da neće biti razočaranih.


Privlače li te uloge zlikovaca ili ti više leže dobri momci?

Glumac je na neki način advokat lika u kome se nalazi. Zato ne bih mogao da odgovorim da li više volim „dobre" ili „loše" momke. Volim likove koji imaju integritet, priču i pozadinu. I to ne samo na sceni ili na filmu nego i u životu. Kada je tako, ova podela na „dobre" i „loše" više nema nikakav značaj.

Šta kao glumac nikada ne bi radio?
Nikada ne bih igrao uloge koje na bilo koji način vređaju moju porodicu, moju naciju...


Da li je teško biti glumac u Srbiji?

Ponekad je teško biti glumac. Ponekad je teško biti u Srbiji. Ali, da nisam glumac u Srbiji, zaista ne znam šta bih bio. Celog života želeo sam da budem glumac i, mada sam ponekad umoran i prezasićen, nikada nisam poželeo da je napustim.


Sloviš za jednog od najboljih srpskih komičara, da li si i privatno tako zabavan?

Umem da budem veoma zabavan, ali umem da budem i veoma težak. Ponekad kada se, kao sada, nalazim u procesu rada, često sam naporan i samom sebi. Ipak, mislim da je optimizam jedna od mojih boljih osobina. Na kraju krajeva, život je samo jedan i nema reprizu. Stalno to govorim, ali čini mi se da je istina: svaki trenutak je poseban i nikada se više neće vratiti. Zato je glupo trošiti vreme uzalud. Treba živeti, treba raditi na sebi, treba voleti život. Treba se smejati jer, ako život već prolazi, bolje je da prođe u radosti nego u depresiji.


Šta smatraš svojom najvećom manom, a šta najvećom vrlinom?

Mislim da čoveka u podjednakoj meri određuju i vrline i mane. Što sam stariji, trudim se da svoje mane „ispeglam" toliko da me ne ometaju previše. Jedna od mojih osnovnih mana je nestrpljivost. Ponekad nemam živaca da sačekam pravi trenutak, a čini mi se da je u životu veoma važno osetiti kad je pravi trenutak za bilo šta. Ali, moja najveća vrlina je iskrenost, u svemu: u poslu, u odnosima s drugim ljudima, a pre svega iskrenost prema sebi. Pa onda, ponekad, kada zbog nestrpljivosti totalno promašim trenutak, imam bar dovoljno iskrenosti da to priznam, što ume da bude ozbiljna olakšavajuća okolnost.

Koji su tvoji aduti u odnosu na druge muškarce?
To što sam lep kao Apolon i visok 205 santimetara... Ne mislim da se nešto mnogo razlikujem od ostalih muškaraca. U odnosu na neke muškarce imam tu prednost što sam rastao sa sestrom, a kasnije, u studentskim danima, živeo sa sestrom i njenom najboljom drugaricom (dakle, kao još jednom sestrom), što me je opametilo u mnogim stvarima. Naravno da nisam ni blizu konačne spoznaje o tome „šta žene žele", ali, ponekad, zahvaljujući tom iskustvu, mogu da steknem bar neku blagu predstavu.


Šta ti je najvažnije kod nežnijeg pola?

Kao prvo, ja stvarno volim žene i iskreno verujem da su one milijardu puta pametnije i mudrije od muškaraca. Zato mi ponekad bude žao kada vidim da tu svoju mudrost i pamet zapostavljaju zarad muškaraca. Volim samosvesne, samouverene, sposobne žene, koje znaju šta žele ili, barem, šta ne žele. Žene su neverovatni borci i uvek volim da vidim ženu koja se ne predaje i koja ne gubi nadu i optimizam. Dopadaju mi se žene koje ne zloupotrebljavaju tu kovanicu „nežniji pol", koje ne gledaju u muškarca čekajući da im on sve prinese na zlatnom tanjiru, koje život posmatraju s pozitivne strane, one duhovite žene, koje umeju da se nasmeju na svoj račun.

Koja je najluđa stvar koju si uradio zbog žene?
Radio sam mnogo ludih stvari zbog žena. I radim. I nije mi žao. Ne bih smeo da se zakunem u to da sam već uradio najluđu stvar. A ne bih ni voleo.

Zašto je dobro biti Marko Živić?
Zato što sam s godinama uspeo da izgradim sebe onakvog kakvim se najpre sebi prilično dopadam. Zato što imam divnu porodicu, koja me uvek podržava. Zato što imam nekoliko prijatelja s kojima mogu da podelim svakakvog sebe. Zato što radim posao koji volim i zato što sam u tome prilično dobar. Zato što sam sve što imam uradio sam, zato što nikome nisam ništa dužan. Zato što ne razmišljam o tome zašto nije dobro biti Marko Živić.