Broj 65
Početna > Prica > MOJE DASE I JA

MILICA MILŠA

MOJE DASE I JA

Glimica Milica Milša iskreno govori o porođaju, porodici i tome kako je postala mama sinu Antoniju

Ova porodica, čiji su članovi i tri psa, deluje, bez sumnje, savršeno. Ponosnim roditeljima su usta puna hvale za Antonija i otkrivaju da, bez obzira na to što se nekada sporečkaju, lepo funkcionišu. Tokom celog razgovora, Žarko je napominjao Milicu da ne zaboravi u čemu je Antonije još talentovan i poseban, i zvao Antonija da ga podseti šta ima za ručak... Razgovor sa Milicom smo započeli od trenutka kada je saznala za blagosloveno stanje.

  Kako ste otkrili da ste trudni?
  Bila sam još uvek na fakultetu kada sam saznala. Otkrila sam putem testa koji se kupuje u apoteci, a posle mi je i lekar potvrdio trudnoću.

  Kakva vam je bila prva reakcija?
  Bila sam vrlo srećna i zadovoljna jer sam želela dete čak godinu dana pre nego što sam stvarno i ostala u drugom stanju. Nadala sam se bebi.


  Jeste li bili spremni za majčinstvo u tom momentu
?
  Antonija sam rodila sa 22. godine, što znači da u 21. godini sigurno nisam bila spremna! Čak i sada u ovim godinama mi se čini da se ne ponašam toliko zrelo i odraslo koliko bi trebalo, a kamoli tada. Bila sam veliko dete. Možda je u svemu bilo najbolje to što nisam znala apsolutno ništa o trudnoći i porođaju, prepustila sam se prirodi i Bogu. Bila sam zdrava trudnica, išla sam na fakultet, polagala ispite, igrala balet... U sedmom mesecu sam u Londonu radila modnu reviju, a da niko nije znao da sam trudna jer mi se stomak skoro uopšte nije video.

  Da li ste priželjkivali sina ili ćerku?
  Nisam uopšte o tome razmišljala, a i na ultrazvuku su mi vrlo rano rekli da nosim dečaka, i ja sam zavolela dečaka. Tada sam čak i sažaljevala mame koje su nosile devojčice, a verovatno su i one sažaljevale mene. Verovatno vam je ono što vi nosite najlepše.

  Sećate li se kako je protekao sam porođaj?
  Moja beba je bila lenja, nije htela da se okrene. Na kraju sam se i porodila karlično. Zapravo, dasa nije hteo da se okrene kao sve bebe, pa je kao rezultat toga moj porođaj trajao od sedam ujutro do devet uveče. Bilo je bolno, nimalo lako, ali sam imala divnog doktora Petronijevića, koji, nažalost, više nije živ, a on je i moju mamu porađao sa mnom. Kada je moja mama bila trudna sa mnom, niko nije verovao da će ta trudnoća da se izvede do kraja. Zato sam zaista u bolnici imala poseban tretman, jer su ljudi došli da vide kako „ta beba" sada rađa bebu!

  Jeste li se porodili prirodnim putem?
  Jesam, jer nisam neko ko želi i preporučuje ženama carski rez. Mnogo žena misli da je to najlakši i najbezbolniji način i da će tako da izbegnu bolove, ali to nije baš tako. To je operacija, a svaka operacija iziskuje oporavak. Mislim da je ona neophodna samo kada je život bebe i trudnice doveden u pitanje. Danas, bogu hvala, postoji epidural i sve moje drugarice su ga koristile. Mislim da je on doneo civilizacijski napredak, kao što se više ne vadi zub bez anestezije, tako se više nijedna žena ne porađa bez epidurala. Pošto je u mom slučaju beba bila postavljena karlično, lekari su predlagali carski rez, ali ja nisam odustajala i silno sam verovala da ću se poroditi prirodno. Čak sam sama sebi u glavi odredila 9. april kao datum svog porođaja, i zaista sam se tog dana i porodila.

  Koliko ste slušali tuđe savete kada ste se porodili?
  Nisam bila učena trudnica u tom smislu, ali sam bila u sigurnim rukama moje majke. Kada sam došla kući i odmotala moja 3,5 kg bebe po prvi put, on je počeo da plače, a i ja sa njim. Nisam znala šta da radim, tada je došla moja mama i uzela stvar u svoje ruke. Puno mi je pomagala, počela sam da učim, a i priroda to nekako sama uredi. Već početkom juna sam izašla na diplomski ispit u Novom Sadu, a u Ateljeu smo otvarali scenu. Mnogo sam radila pa je mama donosila Antonija u garderobu da ga podojim, posle čega bi ga vraćala kući. Zaista je bio naporan tempo, ali valjda sam u tim godinama imala puno energije. Sve mi je bilo novo, interesantno, a najviše su mi pomogli roditelji.

  Ko vam je još pomagao?
  Imala sam bebisiterku i jednu Ruskinju koja se zvala Marina. Antonije nije mogao da izgovori njeno ime pa je zvao Mimi. Ona ga je čuvala do druge godine. Prvi rođendan je proslavio tako što je znao sva slova, srpska i ruska. Znao je brojeve, note, boje... Čitao je slova sa rođendanske torte! Mimi je, u stvari, bila nastavnik za naprednu decu koja polaze u školu sa četiri godine, i ona ga je učila. Posle kada je otišla, ja sam dopustila da on sve to zaboravi pa smo kretali iznova. Neverovatno, ali on je tada ruski znao bolje nego srpski.

  Nosi ime i prezime svog dede, čija je to bila odluka?
  Želela sam da ocu koji nije imao sina, a čini mi se da je želeo, poklonim unuka. Deda i unuk su zaista bili izuzetno vezani, bili su tim snova, obožavali su se. U jednom momentu njegovog odrastanja, Antonije nije hteo da ode u krevet bez deke i njegovih priča za laku noć. Bila sam poprilično nepokolebljiva čim sam saznala da nosim dečaka, znalo se da će se on zvati Antonije. Međutim, nositi ovo ime jeste i veliko breme.

  Šta vam je bilo bitno da usadite u Antonijevo vaspitanje?
  Nedavno sam na ogledalo zakačila fotografiju kada je on bio mali i gde mi sedi u krilu. Time sam htela da mu dam do znanja da sam ja njegova majka, a ne obrnuto. On je viši od mene, nosi me, igra se sa mnom, postala sam mala mama. Čak i kada sam ga vodila u školu, njegovi dugari su znali da kažu - Antonije, došla ti je sestra. Mislim da je to trajalo do trećeg razreda. S obzirom na to da su i moji roditelji bili uključeni u njegovo vaspitanje, on me je doživeo i kao majku i kao sestru. Donekle imam problem da mu objasnim da sam mu ja mama!

  Ima li predstavu čime bi voleo da se bavi?
  Svašta pominje, od režije do ekonomije, nemačkog jezika... Voleo bi da studira u Nemačkoj. Mislim da je na roditeljima da obezbede deci mogućnost i uslove da napreduju, a šta će oni sami uraditi, na njima je. Nije rešenje ni biti mnogo dosadan. Upisali smo ga u privatnu gimnaziju „Ruđer Bošković”. On je bio odličan učenik kroz celu osnovnu školu i mogao je da bira u koju će gimnaziju. Mislim da mu škola koju je izabrao, između ostalog, pruža mogućnost da ode na studije negde u inostranstvo. Nisam rigidna majka koja mu ne dozvoljava, brani mu, vrlo sam liberalna. Uvek sam polazila od ideje da će dete bolje da napreduje uz nagradu, nego uz kaznu.

  Je li počeo da dovodi devojke kući, jeste li posesivna mama?
  Još uvek nam ne priča o devojkama, makar ne meni. Kakva ću biti, ni sama ne znam. Iako ga puštam svuda da ide, užasno brinem. On jeste dobar dečko, uvek se javi kada negde ide, ali ja spadam u roditelje koji puno brinu. I sama sam već sa 16. godina radila modne revije, a tada nije bilo ni mobilnih telefona, pa su moji roditelji ćutali, tako sad ćutim i ja. Stalno mu govorim da se čuva, već sam mu i dosadila!


  Zašto se niste odlučili za još jedno dete?

  Nekako se nije desilo. Slažem se da je bolje imati dvoje dece, i za decu da bi imali potporu u životu, a i za roditelje. Ali nikad nije kasno.

  Kako funkcioniše brak glumice i političara i kako izgleda vaša porodica iza zatvorenih vrata?
  Blesavo! Imamo još i tri psa koji su deo porodice. Veoma lepo se slažemo iako se, kao i svi, i mi nekada sporečkamo. Funkcionišemo po principu dogovora.