Broj 65
Početna > Intervju > JA PEVAM SVOJ BLUZ

GORAN SULTANOVIĆ

JA PEVAM SVOJ BLUZ

Glumac Goran Sultanović je od ljudi koji retko prave kompromise, u životu ih je još i činio, ali u profesiji nikada nije bio spreman na njih. Njegova tiha slava satkana je od malobrojnih i uspešnih uloga za koje se publika trajno vezala.

U vračarskom kafeu započinjemo razgovor o glumačkom poslu koji nije bio njegov dečački san, ali s kojim živi svih ovih godina.

  Šta trenutno radite?
  Upravo sam završio seriju Siniše Kovačevića „Gorki plodovi", pre toga za RTS uradio televizijski film „Zaboravljeni umovi Srbije", a svakog drugog petka u pozorištu Slavija nastupam u kabareu „Ja pevam svoj bluz".

  Koja je simbolika u takvom nazivu kabarea?
  Simbolika je u tome što sam koristio jednu pesmu Đorđa Balaševića jer mi se učinilo da živimo u bluzerskoj zemlji. Ta priča je nastavak kabarea „Putuj, Evropo", i to je nekakav kolaž u kome koristim muziku i baladu da bi ispričao priču o našem životu.


  Šta vam je danas najjači motiv u profesiji?

  Nemam najjači motiv zato jer sam profesionalac. Ako sam se već zeznuo da se bavim ovom poslom, moram da ga radim da bih preživeo. Mislim da su motivi stanje duha mlađih ljudi.

  Ako je gluma bila vaš slučajan izbor, kako se desila ta slučajnost?
  Šta ja znam, ali to sigurno nisu bili porivi kao kod mojih kolega koji su mnogo osećali ljubav prema profesiji. Možda to surovo zvuči, ali moram priznati da nisam imao ta osećanja. Verovatno sam imao banalne motive koje imaju svi ljudi kad su mladi. U ono vreme mogli ste da idete na fakultete, a ja, pošto nisam bio briljantan učenik u srednjoj školi, posle mature nisam razmišljao puno, već sam pošao kao i svi u mojoj sredini na Akademiju. Sigurno da je tu postojala neka vrsta interesa, a šta je moglo da interesuje muškarce u tim godinama nego da budu sportisti, glumci. Ja sam se tako upustio u avanturu koja još traje.

  Koliko vam je preostalo avanturističkog duha?
  Pretpostavljam da je s godinama taj moj avanturistički duh prerastao u filozofski. Nema tu mnogo pametovanja. Čovek se trudi da radi, e sad, pitanje je da li je nešto moglo bolje, a naravno da je uvek moglo bolje. Išao sam ovim putem, ali nisam previše radio niti se otimao jer sam shvatio da od ovog posla čovek ne može mnogo da napravi sem ako ne pogazi neke svoje principe. Oduvek je bilo klanova, a ja nisam bio spreman na tu vrstu kompromisa, da se šlihtam nekom, uvlačim moćnicima koji su u trendu ili na vlasti. Uglavnom sam zadovoljan jer mislim da sam većinu stvari u životu uradio kvalitetno. E sad, što nisam više, pa bože moj!

  Prepoznatljivi ste po interpretaciji pesama koje su drugi napisali. Da li ste i sami napisali neki stih?
  Ne, nisam, jer mislim da postoje ljudi koji to dobro rade i moje je da interpretiram stihove koji mi se sviđaju. Nisam klasičan čitač stihova mada ponekad i to uradim zbog novca. Stihovima koje učim napamet govorim nešto što mi se dopada, a to onda može da se dopadne i ljudima koji slično misle kao ja.


  S kabareom „Putuj, Evropo" imali ste velikog uspeha. Da li vam nedostaju uloge na filmu?

  U vreme mog stasavanja nije postojala tako gruba podela na filmske i pozorišne glumce jer glumac je prosto glumac. Priča s kabareom nastala je iz više različitih motiva. Tih '90-tih godina „pink kultura” vladala je našim životima i onda sam zajedno sa mojim drugarima, koji su tu ravnopravni saučesnici, pokušao da pružim otpor toj najnižoj vrsti zabave. Postojala je i želja da se savlada deo posla koji se zove estrada, a ona kod nas uglavnom nosi prefiks nečeg ružnog, zbog onih koji se njom bave i načina na koji to čine. Bio je to i naš pokušaj da građanskom sloju ponudimo ono što smo mislili da je prava stvar.

  Pozivate se na taj građanski sloj. Ko ga danas čini?
  Ima ga, ali je toliko finansijski nemoćan da ne može da zadovolji svoje potrebe za normalnim životom, kulturom i nadgradnjom. To što mi zovemo tranzicijom ili demokratizacijom društva smišljeno je tako da se svakih desetak godina dešavaju promene na ovim prostorima. Ivo Andrić u „Znakovima pored puta" lepo kaže da dođe vreme kad pametni zaćute, budale progovore a fukare se obogate. Kod nekih ljudi postoji čuđenje kako smo izgubili sve ono što su bili postulati građanskog društva, a to su sramota, stid i moral. Mora puno vremena da prođe da bi potomci današnjih kulova postali građanski sloj, ukoliko to i bude moguće jer, počev od školstva pa do kulturne sadržine koju nam nude televizijski programi, ide se ka tome da ćemo mi brzo postati ono što je srednji sloj u većini evropskih zemalja. Biće arbajt Lazo! Uzmi dva odela - jedno za posao, drugo za spavanje, a život će da se odvija petkom popodne i subotom. Pretvoriće nas u male klonove, što upravo i treba političkoj oligarhiji. Biračko telo će moći da vode kako oni hoće, na kratkom povocu. Samo je tužno što su neki ljudi, koji su trebali da budu elita društva u smislu građanske, kulturne i političke elite, postali podupirači takvog sistema zbog raznih ćarova.

  I glumci su deo te elite. Kakva je njihova uloga?
  Naravno, kao i druge javne ličnosti. U toj lavini života normalno da oni vape. Nama su javne ličnosti i ovi maloumnici koji se skupljaju u „Velikom bratu" i gomila mojih kolega koji se pojavljuju na promociji političkih stranaka, turbo folk pevačice koje kao prateći cirkus idu za određenim političkim strankama i pisani mediji koji to zdušno podržavaju. Tu prednjače tabloidi u kojima se izvrću tuđi životi, spavaće sobe, kupatila.

  Šta onda vaš život boji vedrim bojama?
  Sigurno da postoje radosti jer da ne postoje ne bi bilo moguće živeti. Jedna od njih odnosi se na segment u koji ne puštam da se uđe, a to je moja privatnost. Mislim da je nevaspitano da neko, zato što sam javna ličnost, čeprka po mojoj kuhinji ili spavaćoj sobi. A postoje ljudi koji smišljaju skandale i zovu novinare jer svoj život smatraju neuspešnim ako im se ne pojavi slika ili neka glupost u novinama. Niti želim niti hoću to da komentarišem. Neko hoće da izdangubi mesec dana svog života dok ga kamere snimaju 24 sata i misli da je to u redu. Šta ja tu da kažem?

  Dok razgovaramo, u ruci vam se smenjuje cigareta za cigaretom. Da li uopšte štedite svoje grlo?
  Pušim od četiri do pet kutija cigareta dnevno. Operisao sam polipe na obe glasne žice pre deset godina, što sve govori koliko štedim svoj glasovni aparat! Ja u šali volim da ispričam slučaj kad se jedna dama, koja je javna ličnost, jednom prilikom zaletela i rekla - Gorane, volela bih da imam glas kao vi. Kako to da postignem? Rekao sam joj da puši pet kutija loših cigareta, svaki dan da pije loša vina i da će to jednog dana sigurno uroditi plodom i dobiti boju glasa kao ja.


  Ne osvrćete se na apele da živite zdravo?

  Ti što apeluju imaju više nivoa priča. Prvo apeluju da decu treba povijati široko, pa onda usko, onda apeluju da nije zdravo jesti meso, već da treba da jedemo soju, pa onda apeluju da uzimamo vitamine, a sad kažu da ih ne uzimamo jer nisu zdravi. Razni apelanti svojom moći u finansijskom i svakom drugom smislu prave sebi profit. Ne mislim da je ovo što radim pametno i zdravo, ali da se odričem nekih stvari u ovim godinama, to ne mogu. Ispade da je najvažnija stvar da sklonimo nikotin iz naših života dok, s druge strane, možete da spavate s babunom, da se oženite sestrom od tetke, da se ljubite s komšijom u haustoru i to nikome neće biti tako strašno. Nije strašno ni to što nam Azotara u Pančevu svaka tri dana zagađuje sredinu, što je Sava prepuna flaša i plastičnih kesa, što nam krave hrane antibioticima, i voće i povrće posipaju raznim otrovima. Sve to je okej! Ne prihvatam te gluposti raznih foliranata koji nam daju savete kako da sredimo svoje živote.


  Šta ste onda usvojili kao svoj recept za sreću?

  Ne postoji recept za sreću jer kad bi to postojalo, onda bi ga svi pazarili kod lekara opšte prakse. Mene čini srećnim to što su svi oko mene, Bogu hvala, zdravi, što imam uspešan i dobar brak koji traje 30 godina, što uspevam da se sklonim od ovih „zagađivača" naših života, a tu pre svega mislim na političare i sitne profitere koji preleću iz jedne u drugu političku opciju svake dve godine zbog svog sitnog ćara. Srećan sam i što živim u gradu koji je metropola za ceo Balkan. U Evropi ima mnogo lepših gradova, ali nijedan nema toliko kvalitetnu ponudu života na prostoru od 10 kilometara kao što to ima Beograd. Srećan sam i što imam Savu i Dunav na pola kilometra od kuće, a živim u centru. Ipak, pravim planove da pobegnem odavde.

  Gde ćete da pobegnete?
  Tu negde na dvadeset-trideset kilometara od Beograda, da mi bude blizu, a da se ipak sklonim. Ne mislim da živim kao Josip Broz 110 godina i da uživam u životu tek kad napunim 85 godina. Sve što može, ja bih odmah i sad! Uglavnom su mi ceo moj život i sva zadovoljstva vezani za reke. Ali vam neću otkriti gde odlazim jer će tamo doći neke vaše kolege, a onda mi to više neće biti omiljeno mesto.