Broj 65
Početna > Intervju > ĐAVO, PROVOKATOR I DRUG

ĐORĐE MIĆIĆ

ĐAVO, PROVOKATOR I DRUG

Nesuđenog glumca i fudbalera Đorđa Mićića majka je stavila na voz sa kartom u jednom pravcu, koji ga je odveo direktno na prijemni na Fakultet političkih nauka. Tako je postao novinar. Danas uređuje vesti, autor je emisije Direktno i direktor je i odgovorni urednik Radija Studio B

Hteli ste da upišete glumu. U kom trenutku ste prelomili i odlučili da vaš poziv bude novinarstvo?
  Iskreno, nisam uopšte razmišljao o novinarstvu, bio sam ubeđen da ću upisati glumu. Svi su mi govorili - Upisuješ sigurno! Prošao sam u uži izbor na akademiji u Novom Sadu i kada su došli konačni rezultati na oglasnoj tabli vidim nekoliko imena, onda debelu crtu, a ispod nje svoje ime. Ima li išta gore nego biti prvi ispod crte? Nisam znao gde se nalazim, krenem za Valjevo i iz voza me izvuče majka i bukvalno odvuče na prijemni na FPN-u (nisam ni znao da je predala dokumente). Iako sam položio prijemni, nisam uopšte pomišljao da ću se baviti novinarstvom, i dalje sam želeo glumu. Međutim, vremenom sam se „hladio", i kad je došlo vreme za prijemni sledeće godine, nisam se ni prijavio. Toliko sam želeo da budem glumac da prosto više nisam želeo da povređujem sebe još jednim neuspehom. Okrenuo sam se novinarstvu i već 12 godina bavim se tim poslom.


  Jeste li se nekada pokajali zbog te odluke? Postoje li momenti kada poželite sve da napustite?

  Svaki dan govorim sebi da ne mogu više, da mi je dosta i već sledećeg trenutka razmišljam o vestima, o temama za emisiju, o radiju i rekonstrukciji koja treba da se završi 1. aprila, na rođendan Studija B. Biti novinar, samo po sebi je veliko odricanje, od porodice, od prijatelja, od zdravlja, u krajnjem slučaju. Biti novinar u Srbiji, dodatna je teškoća. Ne cene vas, radite za male pare, a svako ima prava da vas optuži da ste pristrasni, da se ne razumete, da lažete, da ste krivi. E, takvi ljudi mi ne dozvoljavaju da odustanem, već uvek tražim novu energiju za nove poslove.

  Na koji način se trudite da ostanete zanimljivi svojim gledaocima?
  To morate da pitate gledaoce. Ja sam želeo da im ponudim emisiju u kojoj neće biti svađe, u kojoj gosti ne vrište i ne vređaju jedni druge. Želeo sam da pokažem da je u Srbiji moguća i drugačija komunikacija u studiju, gde gosti umeju da slušaju i poštuju drugačije mišljenje. Najteže je sa političarima, baš nedavno mi je na moje insistiranje da odgovori na postavljeno pitanje, gost bukvalno rekao: „Ja hoću da kažem ono što sam smislio". I pustio sam ga.


  Kako pronalazite zajednički jezik sa gostima sa kojima se apsolutno ne slažete?

  Ne pokušavam da ih razumem ili da ih ubeđujem u (ne)ispravnost stavova. Moje je da pitam, a ako gost tvrdi da je Zemlja ravna ploča koju nose slonovi, to je njegova stvar. Gledaoci su ti koji treba da zaključe da li mu treba verovati.

  Imate li neki ritual pred početak snimanja emisije?
  Ne znam koliko bi se to moglo nazvati ritualom, ali uvek radim iste stvari. Ne sedim u kancelariji, već u kafiću koji je pored studija. Razgovaram sa kolegama koji rade na emisiji (od kafe-kuvarice i scenaca, do rasvetljivača, kamermana i realizatora), veoma mi je važno da vidim da li su raspoloženi, da li im nešto nedostaje za emisiju. Pokušavam da napravim pozitivnu atmosferu, jer ono što vidite, proizvod je ne samo mog rada već i energije svih ljudi koji rade iza kamere.

  Jeste li strog šef?
  Mišljenja su podeljena! U stanju sam da dovedem kolege i do smeha i do suza. Jedina stvar koju tražim je da se ozbiljno odnose prema poslu. E sad, ima onih koji me razumeju, a ima i onih koje vodi krilatica „ne možeš malo da me platiš, koliko ja malo mogu da radim". Generalno smo dobra ekipa i najviše sam zbog ljudi još uvek veran Studiju B. Takvu energiju nećete naći nigde. Evo, baš pre neki dan dve koleginice, koje često kritikujem, kupile su mi navlaku za mobilni telefon i napisale: Za Đorđa - đavola, provokatora i druga.


  Šta biste izbacili od svakodnevnih obaveza?

  Od silnih obaveza ne stižem da se viđam sa prijateljima. Ni suprugu ne viđam onoliko koliko to želim. Oboje radimo u Studiju B i preko godine jedino razmišljamo o letu i zajedničkom odmoru. To je jedino vreme koje možemo da provedemo zajedno, a da ne mislimo o poslu.


  Imate li neostvarene ambicije?

  Osim želje da budem glumac, možda čak i više od toga, želeo sam da budem fudbaler. Igrao sam u lokalnom klubu u Valjevu, kažu da sam bio solidan, ali su me obaveze na fakultetu i dolazak u Beograd sprečile da se time ozbiljnije bavim. Fudbal mi je toliko važan da novine uvek čitam od poslednje strane, iako bi zbog posla trebalo da radim obrnuto. Inače, veliki sam navijač Crvene zvezde, redovan sam na utakmicama i njeni neuspesi su jedina stvar zbog koje se iskreno iznerviram.

  Za šta niste dovoljno hrabri?
  Da skočim iz aviona. S padobranom.

  Koju veštinu ste u životu najteže savladali?
  Pisanje desnom rukom, s obzirom na to da sam levoruk. Zli jezici kažu da još treba da vežbam.

  Šta ste kao dete želeli da budete?
  Političar. Na sreću, brzo me prošlo.

  Na šta trošite najviše novca?
  Na knjige. Ne patim za novim pantalonama, cipelama ili košuljom, ali kad uđem u knjižaru, prosto ne umem da se zaustavim. Čitam uglavnom stvari koje nemaju veze sa realnošću, preko epske ili naučne fantastike pokušavam da se isključim iz svakodnevice.


  Psujete li dok vozite?

  Prijatelji kažu da vozim kao štreber, jer se trudim da poštujem sva pravila u saobraćaju. Valjda isto to očekujem i od drugih, pa kad me neko „iseče" ili bezobrazno uđe na parking, u stanju sam da se raspravljam sa njim u nedogled.


  Koja je najluđa stvar koju ste uradili?
  Trudim se da se ponašam racionalno. Obećao sam sebi da je sa ludostima završeno u pubertetu.


  Šta je potrebno da biste dostigli stanje „nirvane”?

  Ne treba mi mnogo. Čim legnem u krevet, zaboravim na sve.