Broj 64
Početna > Intervju > TELEVIZIJA JE KAO MARATON

MAŠA SAMARDŽISKI

TELEVIZIJA JE KAO MARATON

Iako kažu da je novinarstvo najlepše kada se ostavi na vreme, Maša Samardžiski nakon dvadeset godina rada nema nameru da ga napusti tvrdeći da je posao kojim se bavi slatka žrtva, ali i virus kojim se ona zarazila još u petnaestoj godini

Zaštitni znak njene dosadašnje karijere je serijal emisije „Ko je ko", emitovan više od pet godina na TV Pink. Sada radi kao urednik i novinar emisije „Enter teme" na Televiziji Enter.

  Sledeće godine ćete obeležiti dve decenije rada u medijima. U čemu je tajna vašeg trajanja?
  Valjda u tome što ni posle toliko vremena nisam dozvolila da me olako potroše. Da bi se radilo na televiziji, ovaj posao mora beskrajno da se voli. Novinarstvo je slatka žrtva, ali i virus. Vrhunac našeg rada nije slava niti popularnost, već osećaj da ste u nečemu prvi. Mislim da konkretno u našem poslu ne postoji recept ili formula za trajanje, niti je to neka tajna. Trajete dok imate cilj pred sobom. Televizija je kao maraton - ne može baš svako da istrči.

  Kako ste zamišljali novinarstvo kada ste počeli da se bavite tim poslom, a kako vam ono izgleda iz ove perspektive?
  U ovaj posao, koji je magično privlačan, ušla sam sa 15 godina na Trećem kanalu. Nisam morala ništa da zamišljam jer mi je mama novinar pa sam odrastala u zgradi Radio Beograda. Potom sam provela više od decenije u dramskoj grupi Mike Aleksića. Bojim se da danas novinari, rekla bih nažalost, ali dobrim delom i s pravom - više nemaju odgovarajući društveni status. Ali, ni neophodan nivo svesti o opasnosti ove profesije, koja misao, lepu - a još pre ružnu, širi poput kakvog virusa. Ona vas čini moćnim u traganju za istinom i delikatnim u njenom tumačenju, čini otvorenim u komunikaciji i obzirnim u granicama bar domaćeg vaspitanja. A to su osnovne koordinate koje, kada se pogube, ovoj profesiji oduzimaju svaki smisao.

  Da li ste imali uzor u novinarstvu?
  Kada mladi uđete u vatru, učite u letu i nemate vremena za uzore. Jurite svoju šansu, a mozak vam kao sunđer upija sve oko vas, sve što ste videli, čuli, pročitali, saznali u prolazu... Cenim svestranost i energiju Mire Adanje-Polak, sigurnost i istovremenu opuštenost Olje Bećković, način na koji je uvela običan svet u studio Opra Vinfri, način kako se i danas održava na tronu Barbara Volters.

  Kojim principima ste se rukovodili kada ste birali emisije koje ćete raditi?
  Trudila sam se da radim samo ono iza čega mogu da stanem profesionalno, lično, moralno, etički, svim svojim bićem. Pokušavam da budu ispunjeni bar osnovni uslovi pre nego što se prihvatim novog posla. Ideja je presudna, ona je ta koja vam je vodilja u našem poslu, puna sloboda realizacije kao i, naravno, ekipa koja treba da realizuje emisiju. To je timski rad i svaka karika u tom lancu je bitna.

  Koje teme najradije obrađujete u vašoj emisiji „Enter teme"?
  Aktuelne i trudim se da ne budu površne. One koje zahtevaju da se po površini malo zagrebe, da se od umnih ljudi dobiju neki odgovori, ne kao konačna, već kao moguća rešenja.


  Ko vam je najveći kritičar, čiji savet uvek prihvatite?

  Ničiji uvek! Ali mi je stalo do mišljenja mojih roditelja i najbližih prijatelja. Prilično sam samokritična i tačno znam šta je bilo dobro, a šta ne.

  Kakve emisije najviše volite da gledate na televiziji?
  Dobar tok-šou, političke emisije, opustim se uz dobar romantičan film... Kanal Histori je van konkurencije.

  Obavezno prebacite kanal kada se emituje...?
  Reklame. Ubija nas njihova jednoličnost i beskrajno ponavljanje.

  Šta radite za vreme njihovog trajanja?
  Okrećem ostale kanale.

  Mislite li da je daljinski upravljač jedan od najboljih izuma posle točka?
  Ako se shvati kao mogućnost izbora, on je dragocena sprava. Bilo bi dobro ponekad tako lako do konačnog izbora doći i u nizu drugih, životnih pitanja, ne ostati samo kod TV-kanala.


  Ko je, po vašem mišljenju, novinar kome se veruje u Srbiji?

  Bojim se da se danas u Srbiji ni mnogo mudrijim glavama od novinara više ne veruje.

  Da li je moguće prijateljstvo sa kolegama novinarima?
  Naravno da je prijateljstvo moguće, i ne samo u ovoj već u skoro svim profesijama. Normalno je da se družite sa ljudima s kojima svakodnevno stvarate, razmenjujete mišljenja, delite dobro i loše. Ta razmena mišljenja ne mora uvek da bude nežna, bitno je da je konstruktivna i iskrena.

  Gde vidite sebe za pet godina?
  U Srbiji iz koje ću moći da otputujem gde hoću i kad hoću bez vize. U koju ću, ne samo iz razloga srca već i razuma - želeti da se vratim.