Broj 63
Početna > Intervju > PRIJATELJSTVA I IZDAJE

RUŽICA SOKIĆ

PRIJATELJSTVA I IZDAJE

Brojnim glavnim i sporednim rolama Ružica Sokić izgradila je karijeru koja traje već pola veka. Sve te godine nisu joj oduzele elan koji je i danas hrabri da igra u sedam predstava i kuje nove planove. U tim prošlim vremenima kaže da je bila nezaštićena, neoprezna i previše emotivna, ali da i dan-danas želi da veruje ljudima, mada ju je to u životu mnogo koštalo

- Sa svakom ulogom se trošim, ne umem da igram mehanički i bez emocija. Borim se sa kesicom lekova i vitamina da bih mogla sve da izdržim. Želela sam da budem glumica, a to je po mene bilo mnogo teško jer nikad nisam bila u klanovima niti sam imala nekoga ko bi me podržavao, priča Ružica Sokić.

U Narodnom pozorištu uživa dok igra malu ulogu u Velikoj drami Siniše Kovačevića i zbog toga što je majstorski napisana, ne pada joj teško što mora da sačeka tri sata da bi odglumila svoju scenu. U Bergmanovoj sonati pronalazi puno podudarnosti sa sopstvenim životom u kome se čovek ne može podeliti i, kad se opredeli za neku ideju, ne može istovremeno da bude uspešan i u onome što radi i u privatnom životu.

- Ja sam neko ko je ceo privatni život podredio profesiji. Nije mi se sviđalo ništa u realnom životu, bežala sam od toga, bludela. Teže mi je da skuvam ručak, i to nikad ne radim, nego da otputujem na kraj sveta. Hvata me panika kad pomislim da imam vreme koje ne mogu da ispunim ovim sadržajem.

Možda se tu začela ideja da počne s pisanjem svedočenja o ljudima sa kojima se upoznala i družila. Život su joj obeležila malobrojna, ali iskrena prijateljstva.

Bez uloge zbog bureka
Glumački počeci sudbinski su je vezali za televiziju, koja je tek počinjala s radom. Desile su se tada stvari koje su je opredelile, ne njenom voljom. Nisu se igrali klasici ni Šekspir, već moderni komadi koji su od glumca zahtevali da budu prirodni.
- Ne bi bilo umesno da kažem da je ono vreme bilo bolje, ali je bilo drugačije. Imala sam sreću da budem đak u klasi profesora Josipa Kulundžića koji mi je rekao - Ti ćeš biti najbolja kad budeš igrala dobre mame. Bio je problem kada sam završila akademiju jer sam tad igrala mame mojim koleginicama, a i godinu-dve nisam mogla da dobijem angažman, što me veoma pogađalo.


Ni prve godine kada je konkurisala, Ružica nije uspela da se upiše, jer je profesor Jozo Laurenčić imao tezu da se ne primaju pozorišni amateri pošto su već „iskvareni".

- U Trećoj ženskoj gimnaziji, a to je sad Šesta beogradska, imala sam divnog profesora srpskog jezika i književnosti Boru Stojkovića koji je bio pravi zaljubljenik u pozorište. U gimnaziji je osnovao dramsku sekciju i tu sam prvi put odigrala Gospođu ministarku. Rekao mi je - Ti si komičarka i bićeš druga Žanka Stokić. To mi je ostalo u glavi i ceo život sam bežala od toga. Bila sam tad punačka pa valjda zbog toga. Činjenica je da sam jednom imala i probleme s tim jer sam sa Vladom Petrićem i Darom Čalenić mesec dana igrala predstavu u Dubrovniku. Bili smo siromašni i nismo imali sredstava da jedemo neku finu hranu, već samo burek, i to u ogromnim količinama. Sećam se da sam se tad ugojila deset kilograma. Uz to sam još i pocrnela pa sam po povratku u Beograd izgledala kao neka debela crnkinja. Bila sam neoprezna, a možda nisam bila ni dovoljno pametna jer su mi zbog toga oduzeli ulogu.

Strah od izdajstava
Bilo je puno situacija zbog kojih je poznata glumica morala da bude na „mrtvoj straži", prilika kad je mnogo verovala prijateljima, a onda bila izdana. Kad je prošlo vreme i emocije splasle, stvari je prihvatila onakvim kakve jesu.
- Ne možete više da računate na prijateljstvo. Brana Crnčević kaže - Čovek se najbolje ogleda u očima prijatelja. On je to odlično znao i s jedne i s druge strane. Upoznala sam ga i družila se u jednom trenutku s njim i s Matijom Bećkovićem, a njih dvojica su bili najbolji prijatelji. Svašta sam doživela, ali više kao voajer. Sve sam gledala, a malo učestvovala. Kažu da je anksioznost bolest određenih godina, a ja mislim da je to strah od neočekivanih izdajstava. Možda se ne bih hvalila kao umetnik, ali mislim da kao čovek nisam nikog izdala.
To je valjda i razlog što sve veze, pa i one poslovne, Ružica Sokić nikada nije sklapala iz interesa. Iskreno se družila sa Draganom Kresojom i to još iz mladosti pa sve do njegove smrti. Vezivala se za one koji su omraženi i nije prezala da istraje baš na takvom izboru.
- Aleksandar Popović napravio je nekoliko kardinalnih stvari i stvarno je bio genije, originalan, filozof, ali je u suštini bio i infantilac. Dan-danas ne shvatam zašto je dolazio kod mene. Sedeli bismo za okruglim stolom, a on je svoj život prošli, sadašnji i budući delio sa mnom. Sećam se da je usred premijere Maratonaca, iz ljubomore, samo ustao, pljunuo i izašao.
Ružica kaže da je to bio gest jednog malog dečka iz zabavišta kome to nikada nije oprošteno. Znala je da će se zameriti svim ljudima koji nisu voleli njenog prijatelja, ali je to nije odvratilo da se druži sa čovekom čiji je rad istinski cenila.


Tajna glumačkog zanata

Glumački posao pratila su mnoga odricanja i preispitivanja uloga, bez obzira na to koliko je puta igrana predstava. Nije se stidela da kaže, ako joj je neka uloga teška, da nešto ne ume da uradi. Ali se nije na tome zadržala, već bi nastavila da po ulozi „kopa" i traži nove sadržaje.
- Nedavno mi je, na moje veliko zaprepašćenje, kolega sa kojim sam ceo život radila, psovao i majku i oca potpuno nedužnoj, samo zbog nekih skraćivanja. To sam mu oprostila i razumem što su ljudi toliko sebični, a kada se uspravim, to predstavlja moj najveći greh. Onda su proturili famu o meni da sam mnogo nezgodna, nemoguća kao saradnik, da hoću sve da ih upropastim, da hoću sve samo za sebe. Mnogi glumci igraju onako kako su tekst prvi put pročitali, a ja ga uvek obrnem. Kaže mi jedan prijatelj reditelj - Pa, ti si to odigrala na prvom čitanju, a onda si sve rasturila. Ni on me nije razumeo. Mora da prođe 10-15 predstava pa da se opustim. To što radim u meni raste. Nikad ne bih mogla nešto da igram 70, 80 ili 100 puta, a da to ne produbljujem jer uvek ima skrivenih tajni u tekstu koje volim da otkrijem.

Opera njena druga ljubav
Sa svakom promenom karaktera dramskog dela Ružica Sokić tražila je nova sredstva. Nikad nije igrala Šekspira, ali kaže da to i nije važno jer je glumac najbolji na tekstu domaćeg autora.
- Aleksandar Popović još nije dešifrovan kao dramski pisac. Igrala sam i Gordana Mihića koji, nažalost, nije mnogo pisao za pozorište, što je šteta jer je vrlo darovit. I Brana Crnčević je bio vrlo darovit pisac, ali je đavolskom voljom otišao u politiku, što je za njega velika šteta. Ta ljubav, humanost koja je izbijala iz njegovih tekstova nešto je što je oplemenilo moju ličnost.
Ružica Sokić se priseća i komada Janez koji je igran 100 puta, a onda je skinut s repertoara. Bilo je to više od pozorišta jer je komad igran za vreme bombardovanja.
- Igrali smo u 17 časova pred publikom u garaži Brace Petkovića, tačno preko puta stanice milicije. Kad počnu sirene, to nije bilo pozorište, to je bilo nadahnuće. Kad smo predstavu premestili u pravo pozorište, izgubila se ta snaga jer smo tamo sedeli publika i mi protagonisti i pričali jednu priču, na neki način je živeli.
U pozorištu Madlenijanum Ružica Sokić danas igra u predstavi Kvartet koja joj je izuzetno draga uloga jer predstavlja omaž operi, njenoj velikoj ljubavi. Ona je vraća u detinjstvo i mladost kada je sa druge i treće galerije uživala u svakom tonu arija. Znala ih je sve napamet i sanjala da postane operska pevačica. Srpsko glumište bi tako ostalo uskraćeno za izuzetna ostvarenja ove glumice.