Broj 62
Početna > Intervju > MUŠKA ŽENA

SLAĐANA MILOŠEVIĆ

MUŠKA ŽENA

Bila je i ostala jedinstvena pojava u čijoj se muzičkoj karijeri dugoj trideset godina našao prostor i za druga interesovanja. Slađana Milošević me je povela na čudesno putovanje kroz njenu muziku, društveni i politički rad, književnost i delić privatnog života

Nedavno je objavljena kompilacija njenih hitova, Fantastično putovanje, duplo izdanje CD i DVD sa 30 numera. Ta svojevrsna retrospektiva muzičkog rada bila je uzbudljivo iskustvo jer je trebalo pronaći snimke emisija u kojima je Slađana učestvovala.
  - Trebalo je kopati po arhivama, tražiti spotove. RTS je obrisao više od 1200 mojih TV nastupa. To je moja lična, velika tragedija, a mislim da je ujedno i gubitak dela tradicije vremena u kome živimo.


  Zar je izbrisan i šou program koji je nagrađen u Montreu?

  Da. Čak i taj program koji je dobio gran pri svih televizijskih emisija sa prvom primenom kompjuterske grafike i unošenjem drugih novina. Sačuvano je samo šest-sedam mojih numera. Ostalo je prikupljeno iz privatnih arhiva. Neke numere su čak prebacivane sa VHS formata. Najstrašnija kazna za umetnika je uništiti njegov rad, što se upravo meni dogodilo.

  Tih godina ste sarađivali i sa Oliverom Mandićem. Kako je do toga došlo?
  Oliver je jednom javno rekao - Da tebe nema, ja ne bih postojao. Nagovorila sam ga da otpeva Ljuljaj me nežno, pesmu koju je za mene komponovao, na tekst Marine Tucaković. Iako je bio fantastičan pijanista, smatrala sam da je neophodno da nešto preduzme kako bi od muzike imao koristi. Moja ideja je bila da osim sviranja klavira, počne i da peva. Oliver je nekako pristao da pesmu konačno otpeva, ali su tada nastupile dalje prepirke i ubeđivanja. Mislim da je jednom u mojoj kući proveo 24 sata dok sam pokušavala da ga ubedim da je imidž veoma važan i da time treba da se pozabavi. Predložila sam mu da se pojavi našminkan, u ženskoj garderobi. Inače su se, po mojoj želji i zamisli, uz njihovo dramatično neodobravanje, svi članovi moje grupe šminkali, frizirali i farbali kose. Predložila sam Oliveru umetnika Kostu Bunuševca. U tom periodu je počela sinteza različitih umetnosti, čime su postavljene osnove novog šou-biznisa.

  Kako vam izgleda ovo što je Oliver, posle duge pauze, snimio sa Cecom Ražnatović?
  Ne znam ništa o tome, ali mi je drago da bilo šta u umetnosti radi. Oliver je izuzetno talentovan muzičar.


  Da li ste nešto novo snimili sa bratom Goranom koga se sećamo kao pevača grupe Generacija 5?

  Mi smo već tri pesme komponovali zajedno. Snimili smo dva dueta, kompoziciju Dosta je suza i Jednom će neko morati sve da oprosti koja je izašla na njegovom albumu Da li misliš još na mene. Zajedno smo pisali kompoziciju Pod zlatnim suncem Srbije, za koju sam napisala aranžman i orkestraciju za simfonijski orkestar i hor, inače moje prvo delo tog tipa. Napisati orkestraciju za 36 instrumenata obiman je i težak proces koji je trajao godinu dana. Pod zlatnim suncem Srbije je samo deo projekta susreta svih Srba sveta, organizacije Ars et Norma koju predvodim i na čijoj realizaciji godinama radim.


  Planirate li nastup uživo?

  Mojih nastupa ima, ali ne i velikih koncerata kakvih je bilo ranije. Koncert je takođe deo neispunjenog ugovora sa RTS-om koji je u celosti trebalo da se realizuje još pre nekoliko godina. Opet se vraćamo na moju nepodobnost, bavljenje društvenim radom i pokretanje procesa koji nisu prijali velikom broju onih u čijim rukama je moć. Medijski moguli su povezani sa sponzorima i tako se krug za „neistomišljenike" poput mene, zatvara.


  Kako je moguće da vas nisu sponzorisale velike firme?

  Nikada nisam bila na „pozitivnoj" listi. Sve velike kompanije su odbile sponzorstvo mojih koncerata o čemu čuvam pismena svedočanstva. Mi smo razjedinjeno društvo sa uskim grupama koje štite svoje interese. Nedostaje nam sposobnost saradnje i komunikacije unutar kolektiva. Da smo na višem stupnju kolektivne inteligencije, bili bismo daleko naprednije društvo.


  Zar vam nije pomoglo ni to što ste četiri godine bili u Ministarstvu kulture?

  Od 1999. godine zalažem se za formiranje strategije kulturnog razvoja i to je deo mog rada pri Ministarstvu kulture, gde sam volontirala kao koordinator. Inicirala sam formiranje Antipiratske komisije, ali i Muzičke unije koja bi štitila interese muzičkih umetnika. Pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, 2005. godine osnovala sam i predsedavala Koordinativnim telom muzičkih, filmskih, softverskih i izdavačkih organizacija koje je okupilo najznačajnije predstavnike ovih oblasti. Cilj organizacije je bio identifikacija problema, rad na zakonodavstvu, obrazovanju i saradnja sa državom. U skladu sa osnovnim načelima demokratije, želela sam da se izborimo za bolje uslove života i rada i da postanemo društvo u kome će se individua osećati sigurno, imati podršku i priznanje za svoj rad. Međutim, moje inicijative su pojedinci uglavnom gledali da ospore.


  Kako su vam se suprotstavljali?

  Doživela sam pravo nasilje. Jednom je intervenisala policija kada su neki od članova jednog od odbora pokušali da se fizički razračunaju sa mnom. Moja terasa, od nekih osam i po metara, ispisana je na spoljašnjoj fasadi sloganom Viva la pirateria, visine pola metra! Natpis nisam obrisala - neka stoji kao svedočanstvo!

  Zašto to radite?
  Možda sam oslobođena od potrage za materijalnim dobrima. Čovekov optimum je zadovoljenje osnovnih životnih potreba. Sve preko toga je višak. Ujedno je legitimna i ljudska potreba za posedovanjem, ali ja se borim za društvo u kome će osnovne potrebe svakog pojedinca biti zadovoljene. Ne za društvo razlika i ekstrema u kojima će jedni kopati po kantama i ubijati se, pošto nemaju šta da jedu, a drugi biti bezobrazno bogati. Mi imamo najbezobrazniju i najnepošteniju ekonomsku elitu na celoj planeti. Upoznala sam brojne bogate ljude i znam kako razmišljaju. Naši bogataši ne daju nikome ništa. Ako već hoće da imaju i vladaju, moramo ih naučiti plemenitosti, ako treba i putem zakona.

  Imali ste ideju da je moguće stvoriti sasvim novo društvo. Kako ste to zamislili?
  Želim da razvijemo sopstvenu ekonomiju i sopstvena preduzeća. Kako? Srbija je prepuna novca koji leži neiskorišćen na knjižicama i u slamaricama. U Americi sam se bavila brokerskim poslom, upravo u oblasti osnivanja novih kompanija i korporacija. Domaćim, sada mrtvim kapitalom, treba da se osnivaju nova preduzeća, gde bi akcionari bili vlasnici osnivači. Novac ne sme da leži. Svaki dinar mora da napravi još jedan dinar! Na ovom postulatu se zasniva zapadna ekonomija. Mogli smo, i još uvek možemo, da napravimo svoju softver, hardver industriju, proizvodnju hrane, nameštaja... onoga u čemu imamo tradiciju ili je tek započinjemo. Možemo sve sami da izgradimo i budemo vladari sopstvene sudbine.


  Da li ste po tom pitanju bili idealista?

  Biti idealista je najpozitivnija osobina koju čovek može da ima. Ako nema nade, nema ni ostvarenja zamisli. Ako nema ideala, nema ni budućnosti. Neko mora da ima viziju budućnosti kako bismo dalje napredovali. Za sebe kažem da sam „idealista koji proizvodi rezultate". To je ključ, jer ako sedite i maštate i ništa ne činite, onda je to nešto sasvim drugo - vi ste maštar, filozof idealista. Moja forma idealizma jeste postavljanje ciljeva koji su ostvarivi.


  Malo je poznato da ste autor filma o Nikoli Tesli. Kako ste se prihvatili tog posla?

  Nikola Tesla je zadivljujuća ličnost. Lako je pronaći inspiraciju u njegovom životu i radu. Proučavajući podatke, pronašla sam mnoge sličnosti sa svojim životom i poreklom. Potičem iz familije u kojoj se mnogi bave naučnim radom. Moj pradeda Nikola Vulić bio je pronalazač. Jedna beogradska ulica po njemu nosi ime. I moj deda, predavač na Tehnološkom fakultetu, bio je pronalazač. Njegov izum je bio specifična tehnika bojenja tekstila. Moj tata, inženjer geodezije, stvorio je reljefne karte. Nikola Tesla me je prirodno zanimao od detinjstva i njegovi izumi su mi bili poznati. Pre tri godine, dok smo u Narodnom pozorištu pripremali Svetosavsku akademiju, prišli su mi predstavnik Teslinog memorijalnog društva iz Amerike i predsednik Teslinog društva iz Beograda. Zatražili su pomoć oko organizacije proslave 150 godina od rođenja Nikole Tesle, pošto su bezuspešno obilazili državne institucije. Iskoristila sam sve svoje resurse i uspela da me neki ipak čuju. U februaru je osnovan odbor kome sam ponudila organizaciju programa Svečane akademije, 10. jula, na dan Teslinog rođenja u Sava centru u produkciji Ars et Norma asocijacije. U martu je održan još jedan sastanak i više nije bilo poziva. U junu sam ipak bila obaveštena da je moj projekat prihvaćen, da bi zatim ustanovili da je izbor bez tendera, nelegitiman. Potom je oformljena komisija sa zadatkom da odabere najbolje rešenje.


  I, je li to urađeno?

  Odjednom se pojavilo 20 ponuđača. Počeli su i politički pritisci od nekih iz starih struktura sa kojima sam se ranije sukobljavala. Poslednjeg dana konkursa, doveden je u pitanje moj polugodišnji rad. Po odluci komisije, pozorište „Boško Buha” dobija projekat i sredstva. Njihov program nije bio scenaristički rešen, te su me posle par dana pozvali sa predlogom da se akademija realizuje po mom scenariju, a produkcija programa podeli na naše dve organizacije. Pristala sam da moj višemesečni trud ne bi bio uzaludan. Ali, doživela sam jos jedno razočaranje: RTS me nije potpisao kao scenaristu celokupne akademije. Bila sam veoma ljuta.

  Ali je zato vaš film imao veliki uspeh.
  U okviru akademije prikazan je moj dvadesetominutni filma Otkrića koji govori o životu i radu Nikole Tesle. Film je kasnije, u okviru predstavljanja Srbije, mesec dana prikazivan u Strazburu na godišnjem zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, a zatim i u Muzeju elektrotehnike u Miluzu. Mesec dana je prikazivan u Parizu u Srpskom kulturnom centru. Danas se redovno prikazuje u muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Preveden je na francuski i engleski jezik. I, zamislite, o tome u našim medijima nije napisana nijedna reč.


  Pišete i knjige. O čemu one govore?

  Već godinu i po dana privodim kraju rad na knjizi pod nazivom Muška žena, faktografskoj studiji o ulozi žene, od nastanka mitološke i religijske svesti kroz civilizacije. U drugom delu knjige posmatra se uloga žene u kontekstu modernog vremena. Osim ove, završavam još dve knjige. Posle izdavanja Muške žene, nameravam da snimim neke od kompozicija koje sam u proteklim godinama napisala.

  Vaš kreativni život kao da je suzio prostor za privatni život. Da li ste to odlučili ili su se stvari jednostavno desile?
  Prvobitno je bila slučajnost. Čak sam bila veoma nesrećna što sam kao veoma mlada devojka sve svoje vreme prinudno posvećivala profesiji, putovanjima, susretima, nastupima. Moj život je praktično protekao u radu. Smetalo mi je što sam bila lišena svih zadovoljstava i iskustava dostupnih mojoj generaciji. Dok su se svi zabavljali po diskotekama, žurkama, ja sam bila na važnom sastanku, morala da menjam koncepcije rada diskografskih kuća, bavila se zakonima, društvenim problemima, promenom vlasti, letela sa kontinenta na kontinent, upoznavala i bila primorana da budem u društvu ljudi koji često nisu bili nimalo zanimljivi.

  Da li ste se nekad pokajali što niste pristali da budete „samo žena"?
  Nikada sebe nisam doživljavala kao nezaštićenu, nežnu ženicu koja će se kriti iza muškarca. Ne vidim sebe u toj slici. To bi bilo odricanje od sopstvene ličnosti.