Broj 61
Početna > Intervju > OTROVAN I LEKOVIT

ARSEN DEDIĆ

OTROVAN I LEKOVIT

Ne sećam se tačno trenutka, ali znam da sam se otrovala rečima, imenom i prezimenom njegovim. Arsen Dedić. Ime grčkog porekla, znači muževan, otrovan i lekovit. Kao takav, često mi pravi društvo dok pišem, katkad jednostavno objasni život, i njegove reči posluže kao savršeni lajt-motiv nekim danima, punim samoće ili ljubavi. Dovoljan razlog da se sretnemo.

U Zagrebu je padala kiša, šansonjerski. Ipak, sve je mirisalo na proleće dok sam šetala do hotela Esplanada, tražeći bistro u kojem Arsen Dedić sedi poslednjih 35 godina. Kada sam stigla, pesnik je sedeo za stolom, onim istim za kojim se nazdravljalo u čast navike sa nekim žešćim pićem nego danas.
Šampanjac i espreso za početak. Uz razmenjivanje bratstva i jedinstva kako reče. - Je l' paše? - pitao je.
- Uvek sam voleo ovaj hotel Esplanadu koji se sada zove Ridžent. Tu je uvek bila dobra atmosfera Zagreba. Menjaju se vlade i uprave, ali nikad ne gubi svoj identitet. Na terasi je često sedeo Krleža i on je rekao da je to mesto gde se sastaju i rastaju Evropa i Balkan. Ja sam se tu odomaćio, tako da smo vremenom konobari i ja postali, neću upotrebiti pretešku reč, ali skoro prijatelji. Ovog leta sam prekinuo odmor i došao sa poklonima konobarici na venčanje. Tražiće oni autorska prava kad ja riknem! Nigde na svetu ne menjam lokale i hotele. I u Beogradu sam, osim retkih iznimaka, ceo život bio u hotelu Moskva.

Biti ili ne biti
Kako prolaze godine, apsolutno postaješ ovisan o svojim navikama, reče pesnik opšte prakse koji piše šta god hoćete, po potrebi dolazi na kuću... Šansonjer, pesnik, kantautor mi objašnjava:
- Uvek nosim stare kapute i torbe. Već znam koju ruku da gurnem u koji džep, znam gde su mi ključevi, slike unuke Lu. Nedavno me stilistkinja obukla celog u Misoni. U tom kaputu sam izgledao kao lažni poslovni čovek iz Italije. Uzeo sam najnoviju torbu i nisam znao gde mi se šta nalazi. Gabi mi je kupila džemper i sat. Mobilni mi je kupio sin. Jaknu sam menjao sa jednim kamermanom jer se njemu dopala ona moja što nose đubretari, koju sam kupio po nagovoru prijatelja, beogradskog slikara Peđe Neškovća.
Arsen je imao nekoliko puta u životu situaciju biti il' ne biti. Jednom je bio operisan na VMA u Beogradu, kada su ga ostali koji su ležali u sobi zamolili da mu više ne dolazi poseta u sastavu Peđa Nešković, Momo Kapor i Duško Radović, jer će im popucati svi šavovi od smejanja. Dvadeset četvrtog februara mu je četiri godine od operacije jetre u Padovi koja je isto bila biti ili ne biti. - Bio sam najzabavniji kada sam bio bolestan. Ne treba praviti paniku. Tin Ujević reče - Preterano bavljenje sobom pravi bolesnike. Ja se ne mogu u toj meri baviti sobom. Bavio sam se svojim Matijom, unukom Lu, priča Arsen.

Nisam tremaroš
Dok mi recituje stih koji je napisao za doktorku Nelu - Kiša lije, vetar puše, pokvaren sam u dnu duše, vratila si me životu, na svoju sramotu, pitam ga šta je pio tada, pre 35 godina, a šta sada i čemu se strasno nazdravljalo u vremenu prošlom.
- Godinama nisam popio nijedno žestoko piće. A znao sam ranije. Sada bih rado popio jednu klekovaču ili vlahovac. Kada neko kaže ne možeš prestati, možeš. Bio sam u Padovi, ležao u bolnici gde u krugu ništa nije bilo za kupiti i popiti. Može se prestati... Nekada smo pili u čast navike. Ovo što mi radimo uvjetno i bezuvjetno je stresan posao. Nikad nisam bio tremaroš, trtaroš da sam se plašio nastupa, ja sam na sceni kao na ulici. Kada bih varao publiku varao bih sebe, a to ne mogu. Tu sam miran. Ali, cela priprema je stresna. I sada imamo masu nastupa. Gabi i ja smo već razradili sistem kako otkazati, a ne povrediti. Uvek je neko povod ili prijatelji bivši, sadašnji ili budući. Nikad i nije bio razlog novac.

Skitajući po godinama i prošlosti davnoj pitam ga na šta su one mirisale tada u vreme kada su sa lakoćom nastali stihovi Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite... - Mi smo u ono vreme mirisali po Pitralonu, Brionu i tim užasnim mirisima. Najbolji je prirodan miris žene kraj muškarca. Meni je to jednom davno moja beogradska ljubav rekla i divno je to zvučalo. Ja sam toliko hidrofilan, od jutra pod vodom, dezodoriran... Ona mi je rekla - Daj, pusti jednom da te čujem kako ti stvarno mirišeš. Kada bi ušla u postelju, imala bi osećaj da ulazi u brijačnicu - duhovit je moderni trubadur, kako su ga nazivali.

Princeze su folirantkinje
Dok razgovaramo, pokazuje mi slike svoje prelepe unuke Lu koja sada ima pet i po godina i u horoskopu je Lavica, isto kao deda. - Objašnjavao sam mojoj Lu, mojoj najvećoj ljubavi, kakve su varalice bile ove princeze. Šta su one radile? Nijedna nije radila. Uspavana lepotica je samo ležala. Trnova ružica se ubola. A kolike su se naše ubole? One su sve bile folirantkinje i sponzoruše. Po tebe neće nikada doći princ, kažem joj ja, jer imaš već nogu 28.
Gabi u jednom trenutku zove telefonom da mu kaže da ne zvoni na interfon jer je Lu zaspala na dedinoj fotelji. I gle, lice tog šansonjera, lirika i razvratnika, odjednom se razneži. Pitam ga za Gabiku, njegovu poslednju destinaciju, kako sam kaže - Gabi je videla moj strašni život pre nego što smo bili zajedno. Nije nikad verovala da će mi biti žena, pa se posle odlučila na to. Sama je preuzela tu odgovornost. Ona je sa mnom, što javno što tajno, što ona nerado priznaje, 41 godinu. To imponira. Mi smo kao porodica plodni, stvaramo puno.
Jedino se Gabi ne da u studio. A nikad nije bila dražesnija nego sada. Imaće u julu 72 godine. Ljudi joj šalju pesme, pišu joj. Ona je sada baka, prošla je tri braka, kao i moja ćerka Sandra koja je ušla u 46. godinu, 20 godina živela u Americi, i sada živi pored Primštena u jednoj kućici. Gabikina tri muža i Sandrina tri to je šest komada. Sad bi trebalo dobiti jedan auto za nas šest uništenih sudbina i njih dve, jedna medicinska sestra, vozač, pravni stručnjak i pravo u Hag.

Bez straha kroz život
Ono sve što znaš o meni, to je samo stara priča... podsećam na stihove sa ciljem da mi kaže šta bi on izdvojio kao posebno važno u njegovom životu.
- Ja sam celi život zapravo samo radio, obrazovao se i voleo. Tri elementa bih izdvojio. Nisam bio kukavica, ne znam šta je strah. To mi je žena rekla i to mi je najveći kompliment. Neustrašiv i od bolesti, imao sam razne prisile, političke, nacionalne... sve sam to jeo. Bio sam vredan i voleo sam da učim. Legitimno 20 godina sam se muzički obrazovao. Diplomirao u dve srednje muzičke, na muzičkoj akademiji, apsolvirao pravo. Bio sam častan u suštinskim stvarima. Da li sam baš kao ljubavnik bio najfiniji... to se baš ne može reći. Ali, niko nije bio povređen niti na bilo koji način ponižen. Bilo je tu vrlo ozbiljnih i vrlo turnejski površnih, ali ni sa kim nisam ostao u neprijateljstvu. I svakoj mogu pomoći i danas i ona meni. Znači da je nešto valjalo u tim odnosima, koliko god oni bili kratki...
Kako ste rešavali kraj, logično se nametnulo pitanje.
- Treba reći! - duboko veruje Arsen i odmah nudi primer iz prošlosti - Sada sa mene otpadaju rezervni delovi i ona me dovodi u vozno stanje. Živeli smo zajedno nekoliko godina. Put me vodio na sve strane sveta. Zaljubio sam se u drugu. Rekao sam joj - Znaš, ja volim drugu ženu. Ja ne znam, ja sa tobom i dalje hodam. Nije to jednosmerno, rekoh joj. Moram i ja sa tobom. I, naravno, ostala je tu i videla da nema kud. Ali, evo i sada smo u kontaktu.

Zna se po dodiru
Mnoge žene su u miraz donosile sve ploče Arsena Dedića, patilo se i voleo uz njegove stihove. Iako je tih bezbrižnih dana bilo dovoljno da zapeva Tvoje nežne godine... i da već prvi red ostane bez daha, kaže da nikada nije zavodio. Iako se otkotrljala čitava večnost, posebno mi je zanimljiva tema početka ljubavi.
- Ništa nisam preduzimao. Kada čujem taj izraz zbario i zavodio. Kod mene ne postoji taj izraz. Ti, kada nekome daš ruku, ti znaš po tom dodiru i stisku da li ti pripada ili ne. Može ti pripadati ko prijateljica, kao ljubavnica. Šta na njoj treba raditi... Ona odmah zna da li ti pripada. Otišao sam na koncert pevača Albano. Taj anđeo je seo pored mene. Ja je pitam - Hoćeš li sa mnom na večeru? Ona kaže hoću. Hoćeš kod mene? - Hoću. I ostala je dve godine. I šta sada treba na njoj raditi. Ona je to sama znala. Naravno da su tu i pesme imale neki uticaj. To je dokaz da su bile tačne. Bile su dirljive za neki tip žena. Nikada nisam previše preduzimao u ime ljubavi. Neki pevači dreče, tu je vika pozamašna, svi se deru, sve velike ljubavne reči. Ja nisam ni tu preterao. Ja sam u Kući pored mora rekao - Ničeg nema. Oni meni „samo jednom se ljubi”... ma, nemoj mi reći, jesam li ja lud? Pita se Arsen glasno, podsećajući me duhovito - Znaš li šta su rekli futuristi sa Majakovskim na čelu - Onaj ko nije u stanju zaboraviti prvu ljubav, nema prava na sledeću. Krećem od svojih uverenja. Ili ono, „prva ljubav zaborava nema”... nemoj mi reći.

Ljubio sam strasno i tuke
Magija osobenosti i tolike pesme posvećene ženama, bivšim i budućim, daje mu za pravo da kaže šta je, po njemu, lepa žena:
- Mora biti pravilno građena. Da ima lep oblik usta. I oči dobro dođu, i da ima neku draž, da ima dobrotu, da veruje u ljubav, da veruje u fizičku ljubav. Ja puno verujem u fizičko poverenje, ne toliko u paniku duševnog poverenja. Nema mnogo duhovnog bez telesnog poverenja. Ne veruješ?
Da je ona nešto pametna... pa nisam ja u životu voleo samo mudrice, voleo sam i tuke, i to sam ih strasno voleo. Ali, kratko... Spisak istorije umetnosti nije spisak dobrih ljudi. Ne volim ako je zlo u ženi. Ne volim uopšte ako je zlo. Ne sme biti izdajica. Prevara je bila začinjena izdajom, to strašno zvuči. Takvu ženu ne volim. Ako je ona krenula u nešto, neka ide gde joj je bolje, ali ne sme biti izdajica...

Pristajem na neuspeh
Nakon svih godina, ostale su melodije za više od 230 pozorišnih predstava, 70 kraćih i dužih filmova, nagrada, nataloženo iskustvo, na koncu. Arsen je, otkad je došao iz bolnice iz Padove, napisao pet knjiga od kojih je tri nagrađeno, dobio je tri filmske nagrade. Kao porodica, Dedići su za pet meseci izdali četiri CD-a. Nakon svega toga, kakav je njegov odnos prema životu, pitam
- Nisam ga se bojao nikada. Italijani imaju dobar izraz, ne volim ga, ali je tako - Izgubio sam razlog. Stvarno sam prošao sve što se može proći, od svih mogućih prilika i neprilika životnih, od bolesti, sreće, uspeha, neuspeha, nesreće, ljubavi, mržnje, podvala, političkih muka, očinstva, roditeljstva pa sve do unuke Lu. U teškim i ozbiljnim bolestima izgubiš razlog. Ja više skoro da ne razlikujem ukuse, soli od šećera. Ja sam skoro blaziran od svega što sam u životu prešao. Ne vidim skoro više svrhu uspeha i neuspeha. Novac mi nikada nije bio svrha. Živim pristojno, uljuđeno. Ne zavisim ni od koga, što mi je važno. Nikada se nikome nisam ponudio, osim beznadno devojkama ponekad. Nikome ne dugujem, nikome nisam učinio ništa zlo, nikome nisam nalagao. Sve češće upotrebljavam rečenicu da nam se život banalizuje sve više u svim pravcima. Život izgleda kao provincijska modna revija sa pevačima bez značaja. Tako život izgleda na momente. Šta znači uzdići se iz bare? Šta znači uspeh - biti darovit i moći opstati od toga i to negovati. Uspeh kod nas najčešće znači - prevara koja nije temeljena ni na moralnim ni na artističkim kvalitetima, nego uglavnom na opseni. Na to sa velikim zadovoljstvom pristajem na neuspeh.

Generacijski intimni dnevnik
Arsenova muzika, svojevrsna lirska autobiografija prisvojena od drugih kao intimni dnevnik zemlje koje više nema, u koji je smeštena nostalgija i puno suza. Velika je hrabrost bila potrebna svoju intimnost i individualnost podeliti sa drugima
- Znam masu ljudi koji mi govore od onog najbanalnijeg koliko sam cura uhvatio na tvoje pesme, do onih koji su se venčavali na to, a ima i retkih slučajeva razvoda. Danas kod nas pevači najviše zarađuju pevajući na svadbama. Ja, nažalost, ne zaradim ni kunu jer imam prilagođen program razvodima. Kad dođe vreme da se peva po razvodima, biću najbogatiji u zemlji. Jer, kad krenem po brakorazvodnim parnicama sa svojim programom... Poslednjih godina mi se sve češće dešava da mi sve više plaču muški, što nije dobar znak. U Skoplju na koncertu, genije i džezmen Vlatko Stefanovski sa ženom, kaže - Došao sam se isplakati. Možda jeste i neka stanovita draž mojih pesama jer ja čitavo vreme držim odmak od tog vlastitog što izvodim, pesme podležu vlastitoj samoironiji. I zato to možda izgleda naglašenije nego kod drugih. Drugi viču najveće reči, urlaju Vrati se da sretno živimo utroje. Ja kažem Ničeg nema, ostala je prazna kuća, ja sve negativno, a publika na to ide, umesto da ide na naše velikane koji kukaju celi dan.

Lažljivim ustima sledi smrt
Pronalazim rečenice koje ovog umetnika sjajno opisuju - Divim se njegovoj pameti, sposobnosti da bude svetac i psovač, lirik i razvratnik, njegovoj jednostavnosti, mladosti i buntovništvu koje nemaju veze sa godinama...
Strasno mi priča o svom novom albumu koji tek treba da se pojavi, pokazujući radnu verziju njegovog fotoalbuma - Na novom CD-u imam novih 15 pesama. Jedna se zove Ti si moja, ipak. Uzeo sam samo naslov Bećkovićeve pesme. Album se zove Rebus. U Šibeniku na jednoj staroj kući postoji rebus koji se nije mogao stolećima odgonetnuti. Napokon je odgonetnut i glasi - Lažljivim ustima sledi smrt. Tako sam i pesmu napisao. Kao građanske porodice, imaću album sa zlatnim slovima. Celi CD je vrlo okrenut ljubavi. To sam ja iz ranih vremena, ali možda na neki način sazreo. Gledam stvari oko sebe, imam drugi odnos prema ženi, kojoj sam dao više slobode nego što je pre imala. U našoj šlageristici je totalno ropstvo. Traje besparica i nejebica. Niko nije nikoga, svi odlaze, svi su siromašni... Evo i Grašo peva Prosjak ljubavi. Pa nemojte ljudi! Ja kažem Dobro je što ideš... ljepa, mrzovoljna, ali mi se čini da si zadovoljna. Pa, nek idu slobodno... Ja im dajem potpunu slobodu.